Saturday, March 25, 2017

Galaksizacija

Frantisek Kupka
"Najveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba." Hauard Filips Lavkraft u uvodu priče Zov Ktulua
Na ovom blogu i u knjigama pominjao sam pojam galaksizacija sa kojim sam se prvi put sreo u romanu Kosmotvorac od Dragoša Kalajića koji sam čitao davne 1990. Taj pojam, uopšte ideja o galaksizaciji predstavlja fazu svetskog procesa nakon globalizacije, odnosno njen prelazak na viši - galaktički nivo. Imaginacija glavnog toka oličena u Holivudu, iako nije rabila taj pojam, ideju galaksizma, odnosno galaktičkog globalizma, predstavila je nizom ostvarenja (poput Zvezdanih ratova ili Dine), u kojima vidimo svemirske imperije, galaktičke federacije i formacije koje predstavljaju predimenzioniranu repliku aktuelnog globalizacijskog sveta. Međutim, moja ideja galaksizacije, utemeljena na Kalajićevim predstavama, zapravo isključuje galaktičko i uopšte vanzemaljsko prostiranje i prisustvo, već cilja ka galaksizaciji ljudske svesti fizički ne napuštajući Zemlju. Dakle, galaksizacija je u smislu početnog izlaganja ove ideje proces transhumanističkog postglobalizma. Globalizacija cilja objedinjavanju ljudskog sveta a galaksizacija prevazilaženju čoveka. Na tu temu sam već pisao (Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam i Panseksualizam), ali sada želim malo da produbim predmet. Dakle, ne radi se o tome da čovečanstvo zakorači u kosmički beskraj, kao što to zdrav razum ali i stereotipne predstave nalažu, nego da kosmički beskraj prizovemo u ljudski ambijent. To prizivanje ukazuje da je galaksizacija magijski proces, a u istorijskom smislu - poslednji stadijum razvoja tzv moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije. Kao što je Marks ocenio imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma, tako je moja ocena da je galaksizacija poslednji stadijum globalizovane moderne tehničke civilizacije Zapada, osim ukoliko se ne desi nešto što će točak istorije na neki način vratiti unazad. Proces galaksizacije imaće dvostruki tok: vulgarno-materijalistički i (uslovno rečeno) spiritistički. Paralelno sa univerzalizacijom, virtuelizacijom i kiborgizacijom ljudske kulture razvijaće se oblik kanalisanja ili uzemljenja vanzemaljskih astralnih oblika svesnosti, a što polako postaje trend.

Otkud, kako i zašto galaksizacija? U krajnjoj liniji, između ostalog, to je i posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Taj prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma izazvao je velike promene u ljudskoj svesti, otvorivši na neki način mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet na Zemlji od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Otud prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove o čemu sam već pisao (Povratak magije). Dakle, reč je o pravoj invaziji ljudske mašte. Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Jednostavno ljudi ne poseduju takvu tehnologiju. I pitanje je kada će je i da li će je uopšte posedovati i hoće li ljudska bića morati da se prilagode toj tehnologiji ne bi li uopšte bili u stanju premostiti ambis? I šta će to prilagođavanje podrazumevati - promenu genetske strukture, kiborgizaciju ili nešto treće? U tom smislu izvesno je posve drugačije rešenje. 

Metafizički, ljudskim bićima zapravo ništa nije potrebno da bi putovali svemirom. Zapravo sama reč "putovanje" je tu suvišna jer je reč o projektovanju svesti u bilo koji prostor i bilo koje vreme. Jednom kada se svest negde i nekad projektuje, pitanje je kada će ona sa sobom povući i ostatak bića. U teoriji ljudska bića, budući da predstavljaju mikrokosmos, odnosno zvezde, jednostavno bitišu u kosmičkom ponoru. To je njihova priroda i sudbina. Ono što predstavlja njihovu volju jeste razvijanje niti kojima su zvezde međusobno povezane. Upravo su te veze jedina čvrsta i opipljiva stvar u univerzumu. Povrh toga moramo imati na umu da je bitisanje na Zemlji, u sunčevom sistemu, neka vrsta zamke za ljudsku svest. Mi smo ovde zakovani. Kao što Saturn i Jupiter čuvaju naš svet, odnosno svet naše svesti od spoljašnjih upliva, na isti način ti svojevrsni stražari čuvaju kavez u koji smo smešteni. Naravno, to nije apsolutno tako jer svako može nesmetano izaći iz tog kaveza - ukoliko ima dovoljno energije i vremena za to. Međutim, suština zamke u koju smo uronjeni procesom života jeste u tome da ljudi uglavnom nemaju vremena i energije za takav poduhvat. 
Olga Frobe Kapteyn
Mi mislimo da se u ambis pada, da se prostorom pa i vremenom putuje, da se nekud spušta ili penje. To su sve izrazi relativnosti našeg položaja i iskustva zemaljskog života. Zapravo mi smo zakovani u nigdini. Svuda oko nas, gore, dole, levo, desno je ponor. Mi nismo u taj ponor upali, jer nikada ništa nigde ne pada nego smo već u njemu - to je naša priroda i naša sudbina. Učaureni u skučenost perspektiva jedne takve sudbine mi smatramo kako je potrebno putovati da bi se uopšte negde nekada stiglo. Suštinski to nije istina. To važi samo u uslovima ovozemaljske svesti, u ovozemaljskim relacijama kretanja iz tačke A u tačku B za toliko-i-toliko vremena nekim konkretnim načinom ili prevoznim sredstvom. Istina je da se putovanje vrši jednostavnim prebacivanjem svesti praktično u trenutku. Naravno, zvuči veoma lako kada se ovako govori o tome. Svako bi zdravorazumski mogao da obori ove moje tvrdnje pukim pozivanjem na lični primer u smislu hajde projektuj se sa mesta gde sada jesi negde drugde. I to bi važilo pod uslovom da je onaj ko to pita u stanju da primeti projekciju moje svesti recimo u vreme pre 10 milijardi godina u nekoj drugoj galaksiji? Ili recimo da primeti kako smo, lavkraftovski, zamenili svest pa je on naprasno pogledao svet mojim očima a ja njegovim. Činjenica je da ja tako nešto nisam u stanju da izvedem a ipak govorim o tome kao o mogućnosti, pa ipak takođe je činjenica da ono što smatram činjenicom o vlastitoj nemoći jeste u neku ruku iluzija. Veliko je pitanje kako ja znam da to ne mogu izvesti i kako znam da ja to već ne činim? Kako mi možemo znati da to već ne činimo te da je posledica tog činjenja naš aktuelni položaj i stanje svesti? Otkud mi ovde? Kako smo dospeli ovde? Kada i gde smo bili (i jesmo li uopšte bili) pre nego što smo nekako dospeli ovde? To su sve konvencionalna pitanja, ali ovde ih postavljam sa jednom posebnom namerom - da pružim uvid u predstojeće promene u ljudskoj svesti. Tu promenu sam nazvao galaksizacijom. U krajnjem smislu galaksizacija predstavlja buđenje u ponoru. To nema nikakve veze sa politikom, civilizacijom, kulturom, ideologijom, religijom. Nešto što možda izgleda kao da ima veze sa pomenutim oblicima i tvorevinama ljudske svesti u suštini ima neke posve drugačije uzroke. Takođe mi mislimo da je svaka promena jedan spor i evolutivan proces, jedan dugotrajan razvoj ili možda opadanje, ali suštinske promene su munjevite i nagle. Reč je o skokovima. Odlepljivanje od Zemlje i od zemlje je veličanstveno i zastrašujuće. 

Buđenje u ponoru jeste sveobuhvatan užas, što nas vraća na uvodni Lavkraftov citat da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba. Novo mračno doba je jednako tu pred nama kao i ludilo prosvetljujućeg otkrovenja. Novo mračno doba deluje kao razumna alternativa, kosmički svečovečanski stokholmski sindrom. Novo mračno doba je utkano u svaki ljudski proboj, u svaki napredak, u svako delovanje, u svakog pojedinca i čovečanstvo u celini. Mračno doba ljudska je omiljena zabava, omiljeno uporište, omiljeni kavez, omiljena sigurnost, omiljena sloboda, omiljeni red i mir. Prosvetljujuće otkrovenje preti da potpuno razruši čitav ljudski svet bez ostatka. Pa nije li otud novo mračno doba svojevrsno spasenje? Taj robovski mentalitet očituje se uvek kada neko, suočen sa nepojmljivim i zastrašujućim izazovom, pribegava sumanutim, a u tom trenutku jedino razumnim rešenjima opstanka. Znamo da ovo što radimo ne valja, da nije dobro ali to je jedino u ovom trenutku najkorisnije i najdelotvornije te je otud nužno posegnuti upravo za tim rešenjem jer ćemo se pod njime i dalje nalaziti na nama poznatom terenu. Nepoznato - to je užas, to je haos! Eto to je mračno doba, novo ili staro. Ono je sadržano u nužnosti omeđenoj strahom. Strah je glavni sastojak sveljudske tame. Strah je malter kužne građevine mračnog doba koje se nekako odužilo. Oni koji se boje da umru, da se probude u ponoru, koji se boje da neće ostati pribrani prilikom suočavanja sa kosmičkim užasom i sa užasom kosmičke samoće, ideolozi su i perjanice mračnog doba.

Da me pogrešno ne razumete, žreci novog mračnog doba, opstajaće u uverenju koje nauku poistovećuje sa religijom vazda težeći razumnim rešenjima pod imperativom avangarde, što je kontradiktorno. Upravo ta protivstavnost čini fokus oko koje se grupiše svest koja stvara matricu novog mračnog doba. Galaksizacija je upravo izraz tog novog mračnog doba. Mi već na primeru globalizacije vidimo obrise tog nadirućeg mraka. Galaksizacija pruža sasvim jasnu viziju te tame koje bi zapravo više trebalo da se plašimo nego prosvetljujućeg buđenja u ponoru lišeni svih razumskih orijentira i granica. Galaksizacija je dvosmerna cev: jedan vodi u slobodu a drugi u nove oblike ropstva. Buđenje u ponoru podrazumeva svojevrsnu šok terapiju. Ta šok terapija ogleda se u privlačenju prisustva iza granica solarnog sistema u naš svet ne bi li nekako doveli sebe u stanje preobražaja. Zapravo, i sam pojam preobražaj je pogrešan, ovozemaljski, jer suštinski se ne radi o našem preobražaju nego o osvešćivanju o našoj prirodi i volji. Žreci mračnog doba će od toga napraviti karikaturalan spektakl u težnji da kontrolišu nešto o čemu zapravo ne znaju ništa osim toga da ga se boje. Gledaćemo naš svet očima tuđinaca kao što će naše oči videti nama nepoznate svetove. U jednom trenutku desiće se prelaz preko ponora a mi nećemo ništa osetiti. Promena će biti tako prirodna i jednostavna da ćemo se čuditi kako smo uopšte mogli upasti u zamku nepokretnosti. Imajmo na umu da je naša svest još uvek većinski geocentrična. Žreci mračnog doba simuliraće stvarnu zamenu svesti i to je ključna tajna budućih kontrainicijacijskih posvećenja. Oni se neće odreći Zemlje već će pokušati da se prilagode silama koje su izraz njenog pravog karaktera i to će biti njihova formula galaksizacije. 

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.