Wednesday, September 28, 2016

Sećanje na Jednu Zemlju

Zamisli svet u kome postoji samo jedna svest. Zamisli jednu planetu koja je živa i po dubini i po površini. Zamisli da je pokrivena bujnim životom i da je svako biće koje se tu nalazi samo na prvi pogled autonomno a zapravo nema posebnu svest nego je samo delić jedne opšte svesti sveta kome pripada. U takvom svetu nijedno biće ne može za sebe reći Ja a da to nije jastvo čitavog tog sveta. Zamisli da je taj svet sličan zemaljskom, da je bogat biljkama, životinjama, ljudima, ali da nijedna travka, nijedan mrav, ptica ili ljudsko biće nisu oblik nekakve autonomne struje života nego voljni izraz opšte samosvesti tog sveta. Zamisli sada da se nađeš u svojstvu posetioca jednog takvog sveta. Nađeš se usred obilja života ili usred mase ljudskog sveta, i shvatiš da niko od njih nema svoje jastvo, niko od njih nije poseban nego su svi jedno, budući da predstavljaju izraz jedinstvene svesti planete koja ih je stvorila. I ako se recimo obratiš jednom čoveku na jednom mestu, možeš nastaviti razgovor na istu temu i na nekom drugom mestu u okviru tog sveta sa nekim drugim bićem, ljudskim ili neljudskim. Možeš opštiti sa stenama, morem, drvećem, travom, životinjama. I tada uvidiš da si zapravo ti jedino autonomno biće koje postoji, da si stranac, ne uljez nego gost, u jednom čudesnom svetu koji je na višestruki način jedinstven. Uviđaš da je čitav taj svet jedno biće koje se pojavljuje u mnoštvu manjih oblika kojim iskazuje sopstvenu slojevitost. Čitava planeta je jedno veliko Ja, a ti si na njemu jedini drugi. Tada tvoj odnos sa čitavim tim svetom poprima gotovo kosmičke dimenzije jer postojite samo taj svet i ti. To je veličanstvena stvar, ujedno i zastrašujuća, jer jednog pojedinca, jedno ograničeno biće stavlja u odnos spram gotovo beskrajnog obilja manifestovanja drugog jastva, ogromnog i nespoznajnog. To je kao odnos Boga i čoveka: jedan Bog i jedan Čovek. Tako se osećao Adam u božanskog uroborosu edenskog stanja.

Dakle, zamisli jedan takav volšeban odnos u kome su sve i svako zapravo jedno u beskrajnom bogatstvu manifestovanja. Taj svet je zapravo ovaj u kome bitišemo. To je Zemlja u njenom idealnom stanju totalne nevinosti, jedan svet kakav više ne postoji budući da zemaljska svest više nije jedinstvena nego je isparcelisana na mnoštvo malih i skučenih delova. Naravno, sa pozicija takve skučenosti i podeljenosti mi danas možemo odbaciti takvu sliku sveta kao fikciju i pomisliti kako je tako nešto nemoguće te da je ovo oduvek bio jedan predatorski svet. Ali zar mi zaista to možemo znati? Zar mi zaista sa sigurnošću možemo da tvrdimo kako je ovozemaljski svet oduvek bio ovakav kakav je sada ili barem sličan te da nikada nije bio ovakav kakvim sam ga opisao i da možda nikada neće takav postati? Šta mi zapravo znamo o svetu koji prihvatamo zdravo za gotovo kao da smo mi njegovi gospodari? 

Imao sam priliku da odškrinem vrata trezora duboko pohranjenih sećanja na jedno takvo stanje u jednom neodređenom vremenu. Da, bila je to Zemlja ali neka druga i drugačija. Raspored njenog kopna i vodenih masa bio je drugačiji, sve je bilo drugačije i sve je bilo moguće na jednoj takvoj Zemlji kakva ona nije sada, jer to je Zemlja iz nekog drugog vremena i drugog prostora. Na tu Zemlju dospeo sam tokom potrage za mojom idealnom božanskom Ženom. Čitava vizija došla mi je kao dar ili kao rezultat mojih nastojanja da spoznam Veliku Majku kao Zemlju. Da budem jasniji, spoznaja o tome došla je kao sećanje. Iznenada sam se svega toga setio kao što se sećam bilo čega u mom životu. Moje postignuće po tom pitanju upravo je to sećanje – živo i stvarno. Nazvao sam ga sećanjem na Jednu Zemlju.
Moje sećanje na Jednu Zemlju počinje scenom jednog velikog drveta raskošne krošnja ispod kojeg sam sedeo i posmatrao osunčanu livadu. U blizi se čuo huk potoka. Daljine su oslikavale obrise snegom pokrivenih planinskih masiva koji su se prostirali iza šumovitih zaobljenih brda. Zvuci prirode delovali su umirujuće dok su se sunčevi zraci probijali kroz krošnju tvoreći igru svetlosti i senke. Savršeni mir. Na tom mestu osećao sam se spokojno i bezbedno. Sedeo sam na travi i jednostavno pogledom upijao nestvarni mir ambijenta. Znao sam da odatle svi putevi i sve mogućnosti razvoja događaja vode u beskraj. Putevi odatle doveli su me ovde i sada. A sada i ovde dao bih sve samo da se vratim na to isto mesto / vreme.

I sada se pitam jesam li ja, bivajući ovde i sada, pao ili sam se razvio? Stanje svesti većine čovečanstva, koje biva ovde i sada, označićemo pojmom zemlje, ali ne kao planete nego kao elementa, kao konkretnosti i suženosti svesti na svakodnevne ovozemaljske brige oko preživljavanja, želja, strasti i strahova. Povodom ovog pitanja pozvao bih se na Junga koji je ovo pitanje razmatrao u kontekstu sistema čakri u knjizi Psihologija kundalini joge. Jung za prvu, korensku čakru muladaru kaže da predstavlja naše svesno, lično i zemaljsko postojanje. Kako on slikovito kaže - bogovi su tu usnuli, ne čine praktično ništa, odnosno kundalini leži uvijena i uspavana. U toj svakodnevnoj, materijalnoj, ovozemaljskoj skučenosti moć bogova je nedelatna a njihovo prisustvo gotovo iluzorno. Naravno, sa pozicija viših čakri, odnosno uspinjanja svesti ka njima, materijalni, zemaljski svet muladare biva iluzoran.
Kako Jung objašnjava indijsko shvatanje, muladara predstavlja, odnosno svest u muladari, privremeno, prolazno i polazno stanje, odnosno stanje klijanja iz kojeg počinje razvoj, odnosno uspon svesti. Dakle, tu je reč o početnom stanju u kojem postoje klice nekog drugačijeg oblika svesti. Ideja o padu čovečanstva ovde bi se mogla odnositi na svojevrsni sunovrat u muladaru, mada indijska misao govori o usponu iz životinjskih oblika ka ljudskom tokom niza reinkarnacija. Kakvo god stajalište po tom pitanju usvojili, da smo pali iz savršenijih ka manje savršenom stanju ili se od životinjskog uzdigli do ljudskog na putu ka božanskom, činjenica jeste da smo ovde i sada u stanju kakvom obuhvata pojam muladare te da jedini put vodi gore. Dakle, muladara jeste naša početna pozicija. O toj poziciji Jung kaže: 
"U velikom telu kosmičkog sveta muladara zauzima najniže mesto, mesto početka. Prema tome, ono što smatramo vrhuncem jedne duge istorije i duge evolucije bile bi, zapravo, samo jaslice; krupne stvari, značajne stvari nalazile bi se tada daleko iznad ovog plana i bile bi još u nastajanju." (Psihologija kundalini joge, Fedon, Beograd, 2015, str 81)
O buđenju kundalini Jung kaže: 
"Reč je o razdvajanju bogova od sveta kako bi oni postali aktivni, a upravo se time pokreće onaj drugi red stvari. Sa stanovišta bogova, ovaj svet je manje od dečje igre: zrno na zemlji, puka potencijalnost. Sav naš svet svesti samo je klica budućnosti. Ali, kada uspemo da probudimo kundalini i kada ona počne da izlazi iz puke potencijalnosti, tada nužno stavljamo u pogon svet koji se potpuno razlikuje od ovog našeg, svet večnosti." (Psihologija kundalini joge, isto, str 81-82)
Vrativši se na sada na ono moje sećanje na Jednu Zemlju, na taj ambijent, sklon sam zaključku o tome kao o slici sećanja na davno prošlu budućnost od koje me deli jedan tren. To je bilo, jeste i biće jedno od tih stanja probuđenosti. Zato ne odbacujem niti jednu mogućnost ma koliko se apsurdno činila u mom umu.