Wednesday, July 6, 2016

Khabs i Khu

„Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabs.“ 

Knjiga zakona, I:8
Khabs je zvezda, odnosno pentagram, dok je u simboličkom smislu Khu zmija, tj sjajna kružnica koja opasuje zvezdu, odnosno, kako Kroli kaže Khu je "magički entitet čoveka", suptilan deo ljudskog bića. U tom smislu, Khabs je i unutrašnje svetlo u čoveku. Reč khabs, pisana na hebrejskom kao het-bet-samek, ima brojčanu vrednost 70. Broj 70 je numerički ekvivalent hebrejskom slovu ajin, što znači oko. Otud se zvezda može dovesti u vezu sa okom. To oko je treće oko koje pripada Jarcu, odnosno Đavolu, Bafometu koji je u sistemu tarota povezan upravo sa slovom ajin. To je oko iluminacije, otvorena adžna čakra. Čak i u Mormonovoj knjizi, u koju možemo imati veliku sumnju, kao i u njenog autora, stoji jedan veoma indikativan stih koji ukazuje na iluminaciju posredstvom oka:
„Oko je svetlost telu. Ako je, dakle, oko tvoje odano, celo telo tvoje biće svetlo.“ III Nefi, 13:22. 
Odano oko, stoga, prima svetlost i od božanstva, a što govori i boginja Nuit u Knjizi zakona, u stihu I:9: 
„Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!
Svetlost dolazi i iznutra i spolja. Hebrejsko slovo ajin takođe može biti povezano i sa sazvežđem Zmijonosca (Ophiuchus), dakle sa onim ko drži zmiju, odnosno sa adeptom probuđene kundalini koju kontroliše pomoću oka, odnosno probuđene adžna čakre. Taj prizor dominira u kompoziciji karte XXI Univerzum u Krolijevom špilu. Takođe, Zmijonosac je inkantator, onaj koji priziva pomoću pevanja, tj glasom kontroliše zmiju, silu (npr. Mojsije).
Khu je sjaj saha, odnosno nebeskog tela večnosti koje daruje Oziris. Sah je odežda besmrtnika osvetljena unutrašnjom svetlošću Khabsa. Oko koje se nalazi u središtu Khabsa (krug u pentagramu), onda kada se otvori, tada isijava unutrašnju svetlost prožimajući čitav sah. Kao odgovor na to unutrašnje isijavanje, dolazi spoljašnja svetlost univerzuma, predstavljena boginjom Nuit. U proširenim komentarima Knjige zakona Kroli kaže kako ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu: 
"To znači zaboraviti našu istinu. Ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan. Khu u svakom od nas sadrži kosmos kakav je njemu samom poznat. Za mene, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo mog Khua. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina." 
Ovo je pokušaj rekonstrukcije kraljevske formule večnosti u vremenima nakon prelomnog događaja u prošlosti (vidi: Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam), formule koju su ustanovila deca Zvezde i Zmije, tj deca pentagrama i plamteće korone koja je okružuje. Ta formula je rešenje kojim je započelo Srebrno doba, tada kada je neposrednost metasvetskih odredišta zaklonjena za ljudska bića. Tada je Vrhovna Boginja bila ta koja odabranim smrtnicima daruje večnost. Muški kontinuitet zamenjen je ženskim kontinuitetom. Ta ideja je esencijalno vidljiva i u Knjizi zakona, kao ulivanje svetlosti u izabranika nebeske boginje, u već pomenutom stihu I:9. U tom pravcu cilja i Kenet Grant: 
„Sedište vatrene Zmije je u vulvi koja je drugo oko… Ovo oko je takođe ajin čiji broj, sedamdeset, predstavlja materijalni aspekt sedmice, broja Prvobitne boginje… Njen broj je sedam zato što je ona prvobitno bila predstavljena sa sedam Zvezda ili sazvežđem Veliki Medved… Šta više, u AL-u (Knjiga zakona) reč Khabs je opisana kao „ime moje Kuće“, što znači da je ta zvezda ime boravišta Vatrene Zmije. To jeste tako, jer ta zvezda je Zvezda ShT(a), ili Seta. Zatim, pisano je: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabs. Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe.“ Boginja govori, i priča svešteniku da se ta Zvezda nalazi na mestu magijske moći (to jest repu boginje), a ne vice versa; to je opomena da se obožava Zvezda, Set, odnosno da se pobudi Vatrena Zmija kako bi svetlost Boginje kupala sveštenika „u slatkom mirisnom parfemu znoja.“ (Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str 23-24)
Kao pentagram, Zvezda je i piramida, a piramida je Kuća Boga, bilo da je ovaj živ ili mrtav (vidi: Pentagram i piramida i Mali terajući ritual pentagrama). Središte piramide je prema tome isto što i središte pentagrama, oko u pentagramu, oko u piramidi, treće oko u čoveku, mesto iluminacije u koje se božanska svetlost uliva i izliva. U tarot špilu, arkana XV Đavo prethodi XVI Kuli (koja je Kuća Boga), a ova XVII Zvezdi. U Knjizi zakona, I:57, između ostalog, kaže se: 
„Postoji golub, i postoji zmija. Izaberite dobro! On, moj prorok, izabrao je, znajući zakon tvrđave i veliku misteriju Kuće Božje.“ 
Zmija je svetlost, golub je duh – agens svetlosti, nosilac svetlosti, lučonoša, luciferijansko načelo. U hermetizmu, golub je Venerina ptica. Lucifer, kao Venera jeste pentagram, ali u kabalističkom smislu Venerina priroda korespondira heptagramu koja simbolizuje jedinstvo priroda Sunca, Meseca i pet starih planeta. Lucifer ili Fosforos na grčkom, sin je boginje praskozorja Eos i titana Astreja koji je bio otac zvezda i vetrova. Najsjajnije nebesko telo posle Sunca i Meseca je Venera, za koju je vezano ime Lucifera. On je posrednik svetlosti jer najavljuje izlazak Sunca, ali isto tako najavljuje i dolazak noći. Legenda o Luciferovom padu umnogome podseća na gnostički mit o paloj Sofiji. Tako se Lucifer kabalistički može povezati sa sefirom Binah koja predstavlja majčinski princip u vrhovnoj trijadi na dijagramu Drveta Života. Pošto je Binah prva sefira iznad Bezdana (tzv lažna sefira Daat), padom Sofije-Lucifera nastaje Bezdan Znanja. Iz tog razloga je Lucifer prosvetitelj i prosvetlitelj. On nosi baklju gnoze. Osim toga, Lucifera možemo povezati i sa sefirom Malkut, budući da je on pao te je kao takav kralj ovoga sveta, a to je materijalni svet – Malkut, odnosno svet četiri elemenata. Prekrasna devica Virgo Lucifera, odnosno Devica Lučonoša, koja se kao lik pojavljuje u čuvenoj rozenkrojcerskoj knjizi Alhemijsko venčanje Johana Valentina Andree, epitet je Venere, ali i Mesečeve boginje. To je svakako aspekt Lucifera.
U tarotu je karta XVII Zvezda povezana sa erom Vodolije. U Marseljskom tarotu na toj karti pojavljuje se velika osmokraka zvezda i sedam manjih. Tu je očigledna aluzija na Sirijus, dok sedam manjih predstavlja zvezde sazvežđa Veliki Medved. Sirijus je taj osmi. O tome piše Julij Berkovski kada govori da je prikaz ove karte veoma sličan prikazu izvora Nila koji je sačuvan do danas: 
"Na njemu se nalazi figura u klečećem položaju koja predstavlja Nil, u istoj onakvoj pozi kao i na karti. Iz dva bokala curi voda. Pored je zmija koja štiti figuru (na karti je nema). Na steni iznad izvora Nila stoje dva orla, koje će na karti zameniti ptica ili leptir. Božanstvo  Nila mora biti dvopolno – hermafrodit, ali na slici se vide samo ženske grudi, a muške polne odlike su zaklonjene rukom sa bokalom. Najverovatnije da je kasnije iz ovog razloga počela da se prikazuje žena. Polazeći od ovakve interpretacije, zvezda koja sija na nebu mora biti Sirijus. Egipćani su izlivanje Nila povezivali sa pojavom Sirijusa na nebu posle njegovog letnjeg odsustva… Slika na karti govori o uticaju neba na zemaljske pojave, i njegovom direktnom upravljanju pojavama na zemlji… Egipćani su s pravom smatrali da zvezda upravlja rekom na zemlji.“ (Julij Berkovski, Tarot – drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 222-223-224)
Dakle, era Vodolije, doba vladavine Sirijusa, povezano je sa poplavama, možda podizanjem nivoa svetskog okeana, odnosno provalama elementarnih prirodnih sila. Doktrina Zvezde jeste elementarna, budući da se pentagram kao simbol odnosi na elementarne a ne planetarne prirode, koje su u nadležnosti simbola heksagrama. Suštinska metafizička ideja karte XVII Zvezda, po Berkovskom, je sadržana u ideji o uticaju neba na zemlju, ideji da nebeske pojave i nebeske suštine formiraju zemaljske pojave i zemaljske suštine. Berkovski kaže da je karta XVII Zvezda komplementarna karti VIII Pravda (na osnovu numeričke analogije 17 = 1+7 = 8): 
„Ona u sebi sadrži zakone harmonije kao i arkana VIII. Međutim, ako arkana VIII predstavlja instrument harmonizacije (Apolonova kitara) uzvišenog sveta, sveta božanskih ispoljavanja, onda je arkana XVII instrument harmonizacije zemaljskog sveta.“ (Tarot – drevni sistem simbolaisto, str. 226) 
Dakle, u eri Vodolije doći će do usaglašavanja aktuelnog magijskog, psihičkog i civilizacijskog nereda tako što će se dogoditi veliko izlivanje. Između ostalog, Berkovski ističe još jedan aspekt ove karte u vezi sa zvezdom Sirijus, povezujući je sa Božićnom zvezdom – odnosno zvezdom maga koji su je pratili do mesta Hristovog rođenja. To ukazuje na ideju o zvezdi vodilji, odnosno o intuiciji koja karakteriše mage i čarobnjake. Doba Vodolije je, otud, doba preporoda magije i raznih oblika mesijanstva, što se upravo dešava o čemu sam mnogo pisao na ovom blogu, ali moramo imati na umu da magija može biti, a često i biva, sredstvo mračnih ciljeva. 
Za razliku od sistema korespondencija hermetičkog reda Zlatne zore, koja ovoj karti dodeljuje hebrejsko slovo cadi (podsetiću, Kroli je ovu kartu povezao sa slovom he), u Papusovoj[1] interpretaciji, karta XVII Zvezda je u vezi sa slovom peh. Kako to Papus navodi, glif peh izražava isto hijeroglifsko značenje kao glif bet, (koje on povezuje sa kartom II Prvosveštenica), ali u proširenom smislu. Po njemu slovo bet označava usta kao organ govora, dok peh predstavlja sam govor. Za slovo peh, a samim tim i za kartu XVII Zvezda, Papus je usvojio planetarni atribut Merkura čija je priroda povezana sa govorom. To je takođe indikativno značenje za doba Vodolije, jer je govor svojstven liku Vodolije, kao jedinom ljudskom liku od četiri heruvima, odnosno stožerne kuće neba, a to su: Bik, Škorpija (Orao), Lav i Čovek (Vodolija). Od svih tih zveri moć govora poseduje jedino Čovek. Era Vodolije je i doba afirmacije Čoveka[2], odnosno totalnog antropocentrizma, pa se time može objasniti i pojava doktrine ljudskih prava i ezoterijskih učenja o čoveku kao božanstvu. Doba Vodolije je vreme verovanja u besmrtnost, u reinkarnaciju, budući da ova karta, po Papusu, između ostalog predstavlja i besmrtnost.
Po Krolijevom tumačenju, na ovoj karti je prikazana boginja Nuit u njenom manifestovanju, odnosno u ljudskom liku. Kroli kaže kako je u toj karti univerzum rastvoren na svoje krajnje elemente. I zaista, već u osvit ere Vodolije vidimo kako se sve stvari, entiteti i identiteti razvodnjavaju i rastaču, ništa više nije tako čvrsto kao nekad. Tu veliku promenu potpomažu i transgeneracijski sprovode moćna deca Zvezde i Zmije, kao suštinski žreci ne samo procesa koji prepoznajemo kao globalizacija, nego i same istorije i nadistorijskih eona. Opisujući ovu kartu Kroli kaže: 
„Iza boginjine figure nalazi se nebeski svod. Najistaknutije obeležje na njemu je sedmokraka Zvezda Venera, koja kao da obznanjuje glavnu osobinu svoje prirode da bude ljubav.“ 
Doba Vodolije je doba ljubavi, odnosno tzv slobodne ljubavi, koju kao senka prati profana seksualna revolucija i opšti promiskuitet, jer kako to uči Krolijeva doktrina: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Međutim, da bi se uopšte došlo do te ljubavi, potrebno je prevazići želju prvenstveno za obožavanjem sopstvene slike, odnosno slike Boga, kao i bilo koje fantazme, uključujući i onu o ljubavi. Fantazmi, odnosno magijske slike su sredstvo a ne cilj.


[1] Žerar Enkos – Papus (Gerard Anaclet Vincent Encausse), The Tarot of the Bohemians, englesko izdanje.
[2] Anđeo Vodolije jeste simbol samog čovečanstva, Bik je čovek, Lav predstavlja porodicu, dok je orao - nacija.