Thursday, June 30, 2016

Magijsko iskušavanje pohote

Razvrat je dobar ambijent za razvoj svetosti, ali i dobra maska za njeno skrivanje. Praktikovanje razvrata i bitisanje u njegovim koordinatama čoveka lišava teškog bremena umišljene svetačke moralnosti impregnirane rigidnim kodom više zasnovanom na negativnim nego na afirmativnim akcijama. Razvrat, to je Venera u Škorpiji, idealno mesto za skrivanje svetosti. To je samo slika koja plamti u mašti. Lepa mlada žena koja podiže čašu. Magija je upravljanje fantazmima. Simbolizam škorpije umetnut u ovu sliku jeste tu da nas opomene na otrov užitka. Taj otrov jeste Primordijalna strast. Od nje se možemo beznadežno otrovati. Ta strast nije tek vezana za ljudsku formu nego za formu forme radi. Ljudska je samo jedna od formi. Nosilac primordijalne strasti nije svest u ljudskom smislu, nije ljudska svest, nego svest koja menja formu u skladu sa impulsima strasti koju nosi. To je slepa svest, jer ona nije gospodar strasti, nego je prati i teži da je ispuni, da je nahrani. Civilizacijsko shvatanje lepog je imalo za cilj da učvrsti jednu estetiku i učini je dominantnom. Naravno, različite kulture imaju različite percepcije lepog i poželjnog. Ovo o čemu je ovde reč nema veze sa kulturom i civilizacijom ili sa ljudskim svetom. Uključuje ljudski svet, ali nije ekskluzivno fokusiran na njega. 

Strast je slepa, ali samo na prvi pogled. Zapravo, ona veoma dobro vidi, jer je predatorske prirode. Ono u njenoj prirodi što čini da izgleda kao slepa jeste njena veoma uska fokusiranost. Ona tačno zna šta je pobuđuje, a to je obično nekoliko suštinskih slika koje pokreću fantazmagorijski niz. Nema neke posebne razlike između strasti koja se pobuđuje kada je objekat estetski rugoban od onog koji je estetski lep, simetričan. Razlika je u uplivima drugih emocija koje su takođe strasti ali nisu bazične, nisu inferiorne, nisu tako snažne. U kombinaciji sa drugim strastima, bazična, niska strast je nekako razvodnjena, ali je i dalje jaka i ne nestaje kada se zadovolji, nego se sublimira. Ta strast ne korespondira sa duhovnim ili umnim aspiracijama, totalno je nerazumna i demonska.

Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, a tu se pre svega misli na kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovim životima načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova i ličnosti toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period griže savesti, (naravno, ne nužno i ne uvek), koja se najbolje leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. Čovek kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji samo od sebe srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove manifestovanja strasti. Radi se o kanalisanju, kao voljnoj radnji, svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i naposletku sačuvali sebe)?

Da bi se čovek upustio u okultno, neophodno je, između ostalog, da bude sposoban za kanalisanje i manipulisanje svojim emocijama i strastima. Prioritet u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom. Bez imalo discipline u toj sferi svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. Ako je cilj kanalisanje tog unutrašnjeg pritiska, prioritet ima zazivanje te moćne strasti. Izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj psihičkoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario efektno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do spoznaje sopstvene libidonozne manifestacije, do definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva eksplozije tzv libida, a što je važno iz praktičnih razloga, potrebno je da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost tzv ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota! Mora se voditi računa o tome da se pohota ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije, stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti. 


Eksperiment

Period ekstrovertnosti 
Prvih mesec dana iskušavanja pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu, odnosno položaja u toj stvarnosti. Za to vreme, praktikant, iskušenik, vođen je samo jednom mišlju – pre nego što zaspi, čim se probudi te tokom čitavog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo, što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Na kraju, ako niste sposobni za promiskuitet onda upotrebite svu vašu kreativnost u odnosu sa jednom osobom, a ako čak ni to ne možete, onda nameravajte besprekorno a neki rezultat će se već iskristalisati. Čitav svet i vaš svakodnevni ambijent, vaše okruženje, postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Jurite muškarce, žene, plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj shemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vaše egzistencije. Dakle, surfujte, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualne komunikacije). Postanite nimfomanka, satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar vam se baš mora neko dopasti da biste seksualno opštili sa tom osobom? 
Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete  uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju razumno objasniti šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su domeni vašeg intelekta. Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno hoćete li uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i opšta fokusiranost. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao seksualni vampir, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja a to je utoljavanje seksualne želje. Neka sve bude podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi koja prožima sve čega se dotaknete. Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove alternativne meditacije. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako “razmišlja”. Služite joj, svesno joj služite. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod.

Period apstinencije
Drugih mesec dana seksualnog samomučenja zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života ili kreativnih pokušaja življenja istog, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline usmeren je ka potpunoj seksualnoj apstinenciji. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati a kamo li fantazirati. Najbolje bi bilo drugog meseca meditacije da se socijalno izolujete. Za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja, nema komunikacije putem interneta ili mobilnog telefona. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas. Bavite se aseksualnim delatnostima, igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake, posvetite se poslu. Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana apstinencije, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako.

Period dinamične introvertnosti
Ovde je reč o pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa sinkretičkom varijantom askete ili aseksualca sa radikalnim bludnikom. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ na što intenzivnijem i što kreativnijem seksualnom fantaziranju. Cilj je stvoriti što veći napon pohote. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatrajte sočne prolaznike, osetite zovne mirise koji mame na parenje, pratite porno sadržaje u medijima i na internetu, zovite razne servise za pružanje telefonskih seksualnih usluga, posećujte striptiz barove, izlazite, flertujte, voajerišite, maštajte, budite aktivni na internet društvenim mrežama, trpite uzbuđenost i stalno je podražujte, ali ne činite ništa. Kanališite. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledajte je i uobličite definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedite to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike?

Period radikalnog fetišizma
Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati jak stomak. Saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da zadovolje vaše kriterijume čak i ako su labavo postavljeni). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima/subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje, ne kršite zakon, ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. Upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim ili hendikepiranim osobama ili u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Probajte sa životinjama. Masturbirajte uz sadržaje iz oblasti sudske medicine itd. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke totalno neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljudska bića, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji itd. Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma?
Nakon ovog četvoromesečnog kontrolisanog ludila, kako bi to rekao Kastaneda, teško da ćete ikada više biti ona stara ličnost. Saznaćete mnogo o sebi. Naravno, svestan sam da većina ljudi sebi ne može dozvoliti ili priuštiti ovakvo eksperimentisanje ili prosto ovako nešto smatra glupim i nepotrebnim. Naposletku, neka se niko ne oseti pozvanim da sledi ove upute. Pisac ovih redova je samog sebe podvrgnuo ovom eksperimentu u cilju podsticanja samospoznaje. Ono što smatram dobrim i korisnim za mene, nije nužno dobro i korisno nekome drugom. Naposletku, neka svako traga za sopstvenim metodama iskušavanja samoga sebe i sila koje postoje u svakom od nas.

Sunday, June 26, 2016

Ideja i ideologija

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“
Dragoš Kalajić, Uporište

Ideologija je učenje o idejama, ali i reč o slici, reč o viziji, reč o ideji, doktrina ideje, interpretacija i tumačenje sveta i istorije često sa stajališta jedne dominantne ideje ili skupa ideja i predstava. Tumačenje stvarnosti idejom. To pretpostavlja da su zagovornici ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života. To možda i jeste tako, ali ne zaboravimo uticaj ideologa da oblikuju svet i istoriju, a što bi značilo stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti.

Ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi individualne stvarnosti. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. U dubljem smislu ideja je mentalna slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak i sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ono što uzrokuje i uslovljava psihosocijalnu i kulturnu dinamičnost neke ideje, dakle ono što je ujedno čini progresivnom ali i dekadentnom, jeste njena operacionalizacija, njena primena iza koje stoji namera da se ta ideja na neki način ostvaruje. Data ljudima na upotrebu ideja postaje jedan od faktora kulturnog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. U procesu njene operacionalizacije, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari - ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.
Jedan od uzroka izopačanja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog aspekta) jeste njena instrumentalizacija od strane njenih nosilaca, bilo da su je nasledili tradicijom, preuzeli akulturacijom ili su je sami inicirali. Instrumentalizacijom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje instrument, moneta, objektivizuje se kao oruđe, roba i sredstvo političke i religijske manipulacije. Ideja podleže degenerisanju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima figuriše, tj. sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri, oni koji je slede i čija je to zvezda vodilja. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja valorizovana kao suštinska vrednost neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su to još uvek u stanju uglavnom bivaju inkriminisani, etiketirani kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja inhibirana i stavljena u stanje hibernacije, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični aspekt date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke. Nema institucije koja to nikada nije učinila s obzirom da je institucija politički, društveni instrument, socijalno i kulturno-civilizacijsko telo neke ideje, njen mač i štit, te naposletku tvrđava neke moći.

Tumačenje ideje je ključ nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva preformulisano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju, a možda i ideal. Ideal je imaginacijska projekcija koji za razliku od ideje nije utemeljen na metafizičkom iskustvu/viziji nego na imaginacijskoj predstavi savršenstva. Ideal je projekat, orijentisan ka budućnosti i/ili pripisan mitskoj prošlosti, te nema stabilan, konačan oblik. Preformulacija ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje istinu same ideje. Instrumentalizacijska operacionalizacija neke ideje rezultira izgradnjom megalomanskih parazitskih institucija koje u krajnjoj instanci prejudiciraju katastrofu i sukobe. Taj proces neko je nazvao Napretkom, a reč je o Pseudoprogresu. Fenomen Pseudoprogresa potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Pogledajmo, Avgustinova Božja država izrodila se u inkviziciju i klerofašističku državu. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala pseudoimperijalni talasokratski globalizam. Verski i politički jedinstvenu imperiju (kalifat) Proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita moći - a što nije u interesu islamske ideje itd. 
Franciscus Johannes Gijsbertus van den Berg "Kali"
U knjizi Pobuna protiv modernog sveta, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode – takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije primećene u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost.

Recimo, opadanje neke religije, u njenom esencijalnom vidu, jeste proces koji započinje onda kada njeni žreci osnovnu ideju (transcendentalno iskustvo/viziju osnivača kulta) zamene vizuelizacijom onoga što je prorok/inicijator video, budući da oni sami nemaju tu moć da vide. Ono šta oni vizuelizuju utemeljeno je na interpretaciji Prorokove vizije. Poklonici, sledbenici, naslednici, nemaju moć da vide, jer ne tragaju. Njih nema ko da vodi, jer onaj ko bi to trebalo da radi, na osnovu položaja koji zauzima, bavi se politikom i upravljanjem kompleksnom strukturom institucija religije. U slučaju da nekakva duhovno nadarena, autorizovana ili neautorizovana ličnost, ima moć vizije osnovne ideje, a pritom se ne bavi politikom i administriranjem, biće na sve moguće načine sprečena da vodi i podučava sledbenike i vernike kako da i oni sami vide osnovnu ideju - osnovnu religijsku istinu. To sigurno neće dozvoliti oni koji se u ime vere, u ime te najuzvišenije ideje bave politikom, administriranjem i gomilanjem moći i bogatstva. Ukoliko bi to dozvolili bila bi raskrinkana njihova uloga uzurpatora, otpadnika i najvećih neprijatelja vere. Tradicija koja nema svoje žive proroke ili mistike-videoce, koji bi se povremeno ali kontinuirano pojavljivali ogrnuti harizmom koja potiče od iskustva i vizije metafizičke istine, jeste samo formalno religija, formalno tradicija. Takva religija postaje ideologija u pežorativnom smislu reči, postaje mrtva, odnosno biva nekrofilska politička religija, pitoreskni oblik nihilizma totalitarnih intencija.

Inicijator neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao numerička inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva (ne samo u datom trenutku, nego i u budućnosti). Kao takav on je pokretač i inspirator velikog mora ljudskih jedinki u okviru jednog ili više naroda. Isus nije bio rezervisan isključivo za Jevreje, Muhamed samo za Arape, Buda za Induse (bolje je prošao kod naroda tzv. žute rase) i sl. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve intenzivnije transkulturne dinamike i komunikacije, postali figure u opštečovečanskim dimenzijama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji Progresa u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou ilustruje drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču - demijurgu kao Tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera Univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na shemi Drveta života, nazvane Keter, kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. Vilijam G. Grej u knjizi Stepenice svetlosti, kaže: 
Ko god, šta god i gde god da postanemo, Keter će nas odvesti do te tačke jer to je sama tačka našeg bića u svakom mogućem smislu i ona je odmah i krajnje uvek ispred nas. Ako budemo naučili tajnu održavanja naših trenutnih i krajnjih tačaka u jednoj liniji, moći ćemo bezbedno da preplivamo Beskrajni okean. Dok smo u Malkutu, Keter treba da je tačno iznad nas jer on je Jedna zvezda prema kojoj se navodimo i ako zaplovljavamo ka NIČEMU.” (Esotheria, Beograd, 2007, str. 217) 
Dalje, Grej piše: 
Svastika je pripisivana Keteru i prirodno smo u iskušenju da mislimo o njoj kao o rotirajućem krstu moći, krećućem bljesku munje, okrećućem dinamu i sličnome... Tačka Ketera je Večna raskrsnica Sadašnjosti u čitavom Vremenu ili beskrajno mala lokacija sveprisutne Ovdašnjosti u celom Prostoru.” (isto, str. 202)
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu operacionalizaciju i institucionalizaciju, tj. za posledice njenog oslobađanja i puštanja u svet. Posledice su nepredvidive, a shodno prirodi ovoga sveta često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenoj formi je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj. društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Uzevši u obzir mogućnost i perspektive anti-ideje, te usled straha žreca dominantne ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti od trijumfalizma predstavnika sila tame, svaka izvedena ideja ima totalnu intenciju. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca sila tame. Svaka izvedena ideja teži totalnom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje totalitarne i autoritarne interpretacije u socijalnom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju sopstveni antipodi - reprezenti istih sila tame. Strah stvara Đavola, a Đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
Antihrist by Pedro Donini
Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata, u krajnjoj liniji rat protiv mira. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, latentni džihad protiv onih koji se opiru integrisanju u univerzalističke institucije i procese, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, otvorenog ili verskog društva. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim Njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez Njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti. Sa stanovišta jedne ideje (tj. sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj - ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih interpretacija, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvoj miroljubivoj koegzistenciji, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nečim nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.

Svaka objavljena ideja ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos kolektivnom nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi totalnim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Totalni trijumf neke ideje, Kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji totalno postvarenje (i degenerisanost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne globalne totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i totalna vlast jednog Boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog Boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea:
„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri” Antihrist, paragraf 16. 
Odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 
„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“
Ipak, totalni trijumf jedne ideje, Kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost dominantne perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje dominirajuće hegemonske i degenerisane ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost - mnoštvo čovečanstva - postavlja u inferioran položaj spram kontrirajuće infinitezimalne perspektive - jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive JEDAN je superiorniji od MNOŠTVA. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko globalno jedinstvo MNOŠTVA time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne individue, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku novu i drugačiju ideju.

Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i interpretacije pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju, sakralizuju i ritualizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za Progres njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće inicirano datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, direktno dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira. 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave (apostoli, bhakte, sveta organizacija, sveta država, kraljevstvo, sveta doktrina itd), čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka Kraju Istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta (Carstvo Božje na Zemlji i sl.), ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim Krajem Istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju (interpretaciju) podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora koje mogu biti ovakve ili onakve. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.