Friday, May 27, 2016

Globalizacija i galaksizacija

Francuski mislilac Deni de Ružmon, u knjizi Budućnost je naša stvar, govori kako istinski rast (progres) ima program u kome su zapisani njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži formulu sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim Univerzumom. Zašto bi sa ljudima i ljudskim tekovinama bilo drugačije? Protagonisti (pseudo)civilizacijskog globalističkog nadiranja se ponašaju na način kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim uspesima. Kao da su naučeni kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar metod za uspešan i svrsishodan život. Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog progresa, tačnije pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi, opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. Osnovna ideološka (samo)obmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i progresa (vidi i Doktrina večnog rastaVreme, novac i zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam). To je bezuslovan, beskompromisan i beskrupulozan progres bez konačnog cilja, jedan samosvrhovit projekat koji ignoriše degenerativne tendencije i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će već nekako iznaći delotvorna rešenja - kada bude vreme za to, budući da sebe i svoje naslednike smatraju razumnim. Mi bi trebalo da im verujemo, odnosno da verujemo u njihova uverenja i uveravanja, obmane i samoobmane.

Tip Kraja Istorije ili kraja sveta, prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu jesu spektakli poput nuklearne / ekološke katastrofe, zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida, invazija vanzemaljca, iznenadno izbijanje kakve fatalne pandemije itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, kao sudbina. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Nuklearne havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog progresa (koji je navodno predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti u redu). Te štete, tzv. incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, motor sa unutrašnjim sagorevanjem itd). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog Proviđenja, već sasvim realan sklop mogućnosti odnosno posledica ukupnosti naših dela. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) u cilju sprečavanja izvesne katastrofe (potaknute sukcesivnim nizom tzv. ekoloških i sl. incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za supstitucijom i za nekim čarobnim sredstvom sanacije štete.
Ideološka postavka aktuelnog pseudoprogresa je humanistička i načelno hrišćanska. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je pogled na svet: na Prirodu, Kosmos, Društvo, Boga, Čoveka, Psihu, Nauku, Seksualnost. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo napred u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih odnosa itd. Ritam ljudskog života i delovanja je doživeo ubrzanje. Promena je izazivala promenu i to se slavilo. Istorijski proces naglo je ubrzan. Čovečanstvo je munjevito naraslo, naročito u poslednjih stotinak godina. Ta kretanja postala su globalna te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija globalizacija. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja.

Aktuelni pseudocivilizacijski, agresivni lažni rast – pseudoprogres, iniciran je od strane zapadnohrišćanskog sveta počev od XV i XVI veka. Za stvaranje pseudocivilizacijskog ambijenta, Julius Evola u knjizi Misterija grala i gibelinska tradicija carstva, naglašava delovanje inicijacijskih (zapravo pseudoinicijacijskih) društava: 
„Počevši od XVIII veka javljaju se grupe, pored takozvanih societes de pensee, koje ističu upravo svoj inicijacijski karakter, dok se manje ili više direktno upuštaju u revolucionarna ili reformistička dela iluminizma i racionalizma. Pojedine od tih grupa zapravo su predstavljale nastavak prethodnih organizacija regularnog i tradicionalnog tipa. Sa ovim u vezi mora se pomisliti na proces involucije koji se nastavio sve do tačke u kojoj je, zbog povlačenja prvobitnog pokretačkog principa ovih organizacija, mogla da se realizuje inverzija polarnosti: uticaji sasvim drugačijeg reda krenuli su da se ubacuju i da deluju o organizmima koji su manje-više predstavljali leš ili automatsko preživljavanje onoga što su prethodno bili, koristeći i usmeravajući njihove sile u suprotnom smeru od onog koje su oni uobičajeno i tradicionalno imali.“ (Utopija, Beograd, 2007, str 176). „Dvostruka kontradiktornost dva motiva – odnosno sa jedne strane preživljavanje simboličkog i inicijacijskog hijerarhijskog ritualizma, a sa druge praktikovanje ideologija koje su potpuno suprotne onima koje bi se mogle izvući iz bilo koje autentične inicijacijske doktrine – postaje očigledna prvenstveno u modernoj masoneriji.“ (isto, str 177). 
U fusnoti na istoj strani, izdvojio bih indikativno Evolino zapažanje na simboličkoj ravni: 
„Potrebno je istaći da se kod masonerije, još u njenom delotvornom i početnom periodu, može ustanoviti određena uzurpacija kada ona sebi pripisuje „Ars Regia“. Inicijacija koja je vezana za zanat je zapravo ona koja odgovara drevnoj Trećoj državi (hindu kasta vaysha), odnosno hijerarhijski nižim slojevima u odnosu na ratničku kastu, kojoj spravom odgovara „Ars Regia“. Takođe, treba istaći da je revolucionarna akcija moderne spekulativne masonerije upravo ona ista koja je minirala civilizaciju Druge države i pripremila, sa demokratijama, nastupanje Treće države. Prema prvoj tački, čak i spolja gledano, ne može a da se ne stvori utisak komičnosti pri pogledu na fotografije engleskih kraljeva koji, kao masonski dostojanstvenici, nose pregače i druge oznake zanatskih cehova.“ 
King George VI
I zaista, kakav je to kralj koji nosi pregaču zanatlije? Jeste da „kralj može birati svoju odeću po volji“ (Alister Kroli, Knjiga zakona, II:58), ali, da se poslužim citatom iz iste knjige: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ Ako su kraljevske ličnosti dostojanstvenici masonskih organizacija, koje tvrde da su nosioci kraljevske veštine, zašto je onda njihova ikonografija zanatska a ne kraljevska? I zašto onda oni u svoje redove primaju osobe niskog roda, nekraljevske i nearistokratske krvi? Kako je došlo do toga da se u ambijentu inicijacijskog bratstva, u odnosu jednakosti, kao braća, zajedno nađu i kraljevi i sluge?

Revolucionisani pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju deformisana shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti:
a) nadmeno odbacivanje (rani moderni pristup);
b) interesovanje u vidu analitičkog, naučnog, empirijskog proučavanja folklora, običaja i verovanja (moderni pristup);
c) konceptualno, sinkretizovano stilsko prihvatanje, odnosno duhovna moda, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, etno, New Age itd (postmoderni pristup). 

U Pobuni protiv modernog sveta, Julius Evola kaže da unutra, kao i spolja, više ništa neće biti život, nego će sve biti konstrukcija. Ugaslo biće zameniće htenje i Ja u svim domenima, kako to Evola kaže, u zlokobnom racionalističkom i mehanicističkom podupiranju mrtvog tela.” On govori dalje o pojavi hiljada postignuća, savladanih prepreka i ostvarenja novog čoveka, poredeći tu aktivnost sa vrvljenjem crva u procesu truljenja. On vidi kako se otvara put svim paroksizmima, novatorskim i ikonoklastičkim manijama, čitavom svetu jedne fundamentalne retorike gde, zamenivši duh slikom duha, incestuozna bludničenja čoveka u vidu religije, filozofije, umetnosti, nauke i politike više neće znati za granice. (vidi: Demon racionalizma)
Julius Evola
Pomenute opcije pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije, a to je zloupotreba. Kao prvo, setimo se čudovišne upotrebe drevnog simbola kukastog krsta od strane nacista, koji su smerali da specijalnom genocidnom eugenikom unište postojeće i kreiraju novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam iz istorijske perspektive jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat sa dvema drugim alternativama. Revolucionarni princip bratstva odgovara ovoj varijanti. Mislim pre svega na arijevsko bratstvo, posmatrano iz nacističke perspektive, ako stvari postavimo kroz prizmu tri principa Francuske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo. 

Druga pseudocivilizacijska varijanta koja nije baš u potpunosti izgubila rat oličena je u zloupotrebi starog okultnog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno pentagram, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta: svetska proleterska revolucija, svetska diktatura proleterijata, putem odumiranja suverene države sve do stvaranja svetske komunističke superdržave. Poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku i metafizičku orijentaciju već milenarističku projekciju boljeg sutra, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima gradili socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu, kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to Kraj Istorije oličen u komunističkom svečovečanskom proleterskom raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip jednakosti.
Treću varijantu pseudocivilizacijskog novog svetskog poretka predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu, ali i beli (američki), odnosno žuti (evropski) pentagram. Taj staroegipatski motiv ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: In God We Trust. Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na kvaziimperijalističkoj, genocidnoj i eksploatatorskoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. O izgledima ove treće piramidalne varijante pseudocivilizacije možemo raspravljati, mada bi svakako trebalo uzeti u obzir buđenje novih (pseudo)civilizacijskih alternativa, što zlokobno nagoveštava nove hantingtonovske sukobe. Ova pseudocivilizacijska forma analogna je principu slobode kao jednom od tri revolucionarnih načela. U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)slobode. Tu mislim na načela bratstva (na delu je mržnja) i jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima). Govoreći o dekadenciji i inverziji misterijskih i inicijatičkih organizacija na Zapadu te o fatamorgani ideološki koncipiranog individualizma, Julius Evola piše: 
„Natprirodno je prognano i zamenjeno sa prirodom. Sloboda, ravnopravnost i jednakost postaju na prevaru povraćene jednim „svestan sopstvenog dostojanstva” – a pri tome nesvestan ropstva pred samim sobom – da bi se uzdigao protiv svakog oblika autoriteta i iluzorno postavio kao krajnja svest sebi samom; kažemo iluzorno, jer je u neiscrpnoj lančanoj vezi raznih faza savremene dekadencije individualizam trajao poput kratke fatamorgane i varljivog zanosa, kolektivni i iracionalni element u epohi masa i tehnike odmah je nadjačao „emancipovanog”, odnosno iskorenjenog pojedinca bez tradicije.” Misterija grala i gibelinska tradicija carstvaEpilog, str. 176.
Dakle, možemo sumirati te povući paralele između simbola i ideološkog pseudocivilizacijskog poretka: a) kukasti krst, odnosno svastika je nacizam; b) crveni pentagram je socijalizam, odnosno komunizam; c) piramida, tj trougao podržan belim i žutim pentagramima je liberalizam, odnosno kapitalizam. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli glede zaključka koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu strana sukobljenih u poslednjem svetskom ratu. Bio je to obračun tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri eugenička pristupa projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Njihov zajednički izvor takođe može biti izražen simbolom, a to je iluminatski krug sa tačkom u središtu. Taj krug je podržan krstom, odnosno kvadratom. Neke okultne sile su iz tog solarnog kruga apstrahovale potencije ovaploćene uz pomoć krsta, tj kvadrata. (vidi: Revolucionarno šabatajstvo i iluminizamCrno bratstvo i solarni simbolizam)

Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti još gori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nakon koncentracionih logora, ljudi i dalje ne veruju kako je sve moguće, jer pod određenim uslovima priroda dozvoljava da se sve i desi. Kada zli čarobnjaci ispune te uslove, zatvoriće nebo, u nameri da zauvek oteraju Sunce, Mesec, zvezde, plavetnilo, život... Nije svaka monolitnost loša, niti je svaka raznolikost dobra. Vladavina ideja nije isto što i vladavina samo jedne ideje. Raznovrsnost ideja i njenih nosilaca jeste osnov za pravedniji poredak od aktuelne ohlokratije, odnosno vladavine gole moći bez ideja koja promoviše glupe u korist podlih. U vladavini podlih nema ideja! Ideje osvetljavaju umove ili se osvetljavaju umom. Ništavilo ne osvetljava niti se može osvetliti.

Da rekapituliram, u mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije, pojam galaksizacija odnosi se na naredni stupanj njenog neprekinutog tranzicionog dinamizma (inače, preuzeo sam ga iz romana Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Taj naredni stepen predstavlja korak dalje i dublje u procese započete aktuelnim procesom globalizacije. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i ništenje njegove raznolikosti. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova, međutim, njegova suštinska intencija jeste mir. To nije bilo kakav mir već svetski mir, jednom za svagda, kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih antagonizama. Ono što je izvesno jeste da će jedini gubitnik galaksizacije biti čovek. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na kosmičkim osnovama. Galaksizacijska opcija nudi savršeno uklopljene moduse i formule za ostvarenje svakolikih ciljeva, odnosno interesa. 
Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru, ka galaktičkim prostranstvima. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i zamisliti. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodnog prodiranja u beskrajna prostranstva prvenstveno znači kopernikanski obrt u ljudskoj svesti. I ne samo u svesti, nego i u onom što je manifestno, a to je ljudski oblik. Fizička struktura današnjih ljudi nije adekvatna za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu ili dalje, osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje negde u svemiru, nego tamo stvarati veštačkim putem uslove kakvi postoje na Zemlji. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije putem genetskog inženjeringa proizvesti ljude sasvim sposobne da funkcionišu u uslovima kakvi postoje recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove. Stvaranje i održavanje zemaljskih uslova na dalekoj crvenoj planeti mnogo puta je skuplje. Ukratko, da bi nam svemirske destinacije lakše bile dostupne, ili uopšte dostupne, moraćemo promeniti naša obličja, našu morfologiju i genetiku, a sa time i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već nešto drugo. To je ključni momenat transhumanizma.

Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska transformacija iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bi samo za trenutak mogli zaviriti u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bi videli jeste čudesna civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako bi mi našim precima ličili na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško je pretpostaviti, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može izgledati apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno. Mi smo u stanju razumeti nenormalnosti našeg svakodnevnog života, ali nam budućnost može izgledati strašno. Budućnost je strašna i to je činjenica, te je povodom toga taj sud sasvim opravdan. To je ljudski sud. Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, iskustvom, stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše perspektive. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo mi i naše vreme ograničeni jedno drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili naši neljudski potomci-naslednici, biće ograničeni drugačijim determinizmom i to na takav način da se naše ograničenosti međusobno nigde ne podudaraju. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi diskutovati. 
Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? Da su znali u šta su se izrodili plodovi njihove borbe i požrtvovanosti, možda bi sedeli kućama, a ne bi rizikovali živote zbog besmisla i kretenizma budućih generacija. A mi revolucionari katastrofe, mi unapred znamo da je cilj naše borbe nagonska i egocentrična sreća neljudskih nakaza. Iz navedenih razloga, pozicija revolucije za koju se zalažem, jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u poziciju da se sa rezignacijom pitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju revolucija katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spektakularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju, izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima revolucije katastrofe suštinski poželjne, u funkciji su progresa (vidi: Božanska revolucija katastrofe).

Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, manifestaciju volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces tranzicije ljudske vrste ka njenom osposobljavanju za „kolonizaciju vanzemaljskih destinacija“, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih originalnih svojstava psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i šoka budućnosti, opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke i estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti, pseudoprogresa, odnosno pseudocivilizacijskog napretka. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku. Odustajanje od antropocentričnog modela svesti znači prekid veze sa unutrašnjim genijem koji je imanentan čoveku kao mikrokosmosu i povezivanje sa nečim drugim, zastrašujućim. 

Suprotnost predočenoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih pojedinaca, koje će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihova estetska (morfološka) i psihološka transformacija bila bi akt njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti a ne prisilnog i represivnog ograničavanja i ukalupljivanja na nivou potpunog uranjanja svesti u materijalnost. U slučaju involucijske postistorije taj transformizam biće proizvod nametnute kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je pojedinac u svemu pasivan. Čak će pojedinac kao genetski modifikovan u neku posebnu svrhu i biti proizveden, a možda će na to samovoljno pristajati silom egzistencijalne nužnosti. Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog humanoidnog diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

Thursday, May 26, 2016

Abortusi novog eona i mesijansko Dete

U prvoj polovini XX veka, u komentarima Knjige zakona, odnoseći se na vladavinu boga-deteta Horusa u novom eonu, Alister Kroli je, između ostalog, zapisao
„Svuda njegova vladavina pušta koren. Uočite samo nestajanje osećaja greha, porast nevinosti i neodgovornosti, čudne promene reproduktivnog instinkta, sa tendencijom biseksualnosti ili dvopolnosti, detinjasto poverenje u progres kombinovano sa velikim strahom od katastrofe, protiv koje smo tek dopola voljni da preduzmemo mere predostrožnosti. Razmotrite uzdizanje diktatura, jedino mogućih onda kada je razvoj morala u samom začetku, i prevladavanje infantilnih kultova, kao što su komunizam, fašizam, pacifizam, manija zdravlja, okultizam u skoro svim svojim oblicima, religije sentimentalizovane praktično do tačke izumiranja. Razmotrite popularnost bioskopa, radija, sportske prognoze i igara na sreću, sve sama sredstva za umirivanje svadljive dece, bez trunke smisla u njima. Razmotrite sport, detinjasta oduševljenja i bes koje pobuđuje, dok su čitave nacije uznemirene zbog svađa među igračima. Razmotrite rat, zverstva koja se svakodnevno događaju i koja nas ostavljaju bez daha i silno zabrinutim. Mi smo deca.“ Isto tako: „Surovi fašizam, kokodakajući komunizam, podjednake obmane, mahnito skaču širom zemaljske kugle. Oni nas ograničavaju. Oni su abortusi Deteta, Novog Eona Horusa… Krdo će biti masovno uništavano.“
Sada bi na to mogli mnogo toga dodati, ali to ne bi promenilo osnovni pravac kretanja svetskog krda.

Ako stanje pred začećem, odnosno pre sjedinjenja muške i ženske polne ćelije, dakle period strastvenog predrođenja, označimo brojem Jedan, odnosno prvom sefirom kabalističkog Drveta života - Keter, tada bi se devet meseci trudnoće, odnosno transformacije embriona preko fetusa do novorođenčeta, moglo označiti svakom od devet sefira. Malkut bi, kao broj Deset i poslednja sfera Drveta, u tom slučaju predstavljao stadijum devetog meseca trudnoće i rođenje, odnosno izlazak u svet. Sada vidimo da je sefira Tifaret ključna tačka dokle je moguće manje-više bezbedno izvršiti abortus. U XX veku raširena praksa abortusa i kontracepcije (koja sprečava formiranje zametka, odnosno prelazak iz stanja Keter u Hokmah, iz broja Jedan u Dva), povezana je sa dekadentnošću naše civilizacije. Tako recimo Arnold Tojnbi ukazuje i na raširenu praksu abortusa u vreme dekadencije Rima. Raširena praksa prekida trudnoće nije uzrok nego posledica stanja u društvu, čiji način života i vrednosti destimulišu rađanje novih ljudi. Nije mi ovde cilj da držim moralističke pridike, niti ih po ovom pitanju uopšte imam, već želim da ukažem na dublje uzroke i šire posledice takvog stanja stvari, a da pritom izbegnem moralizatorski za i protiv kontekst. Dakle, aktom namernog pobačaja prirodni tok prizvanih duša u inkarnaciju biva prekinut te one groteskno ostaju da „lebde“ tu negde u našoj astralnoj atmosferi gde se u agoniji raspadaju trujući tu istu atmosferu. Zanimljivo je da se masovna praksa pobačaja poklapa sa vazdušnim zagađenjem i emisijama štetnih gasova koje ljudi na Zemlji stalno emituju od vremena prve industrijske revolucije. U oba slučaja reč je o trovanju, odnosno o aspektima jednog sveopšteg trovanja i kvarenja mikrokosmosa i makrokosmosa.
Mirča Elijade ukazujući na drevna verovanja koja prethode alhemiji, ističe da su rudnici, pećine, izvori, poistovećivani sa utrobom Majke Zemlje, odnosno njenom matericom, pa je otud sve što je prebivalo u njoj na neki način bilo živo, ali u stanju sazrevanja: 
„Minerali iskopani iz rudnika u neku ruku su embrioni. Oni rastu sporo kao da se pokoravaju nekom drugom vremenskom ritmu nego što ga zahteva život biljnih i životinjskih organizama – ali ipak rastu, „dozrevaju“ u telurskoj, zemaljskoj, tmini. Dakle, vađenje ruda iz utrobe Zemlja neka je vrsta prevremene porođajne operacije.“ (Mirča Elijade, Kovači i alkemičari, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983, str 42.)
I pogledajte, u moderno vreme, čovečanstvo sve više i dublje kopa po Zemlji, buši, prodire, vadi veće količine, odnosno masovno abortira te plodove Zemlje, čime na neki način potvrđuje analogijsku vezu prakse vršenja abortusa i utiskuje pečat u tekuću epohu kao doba pobačaja. Ovo jeste doba pobačaja i bacanja, jer većinu stvari i hrane koje proizvedemo odlazi na đubrište, a da ipak ne stigne do onih koji su zaista gladni. Sama ta činjenica ukazuje na izopačeni ekonomski i moralni sistem koji je ustanovljen na svetskom nivou. I dalje, Elijade piše: 
„Ali već sada možemo odmeriti odgovornost koju su preuzeli rudari i metalurzi uplićući se u tajnovit proces rasta minerala. Trebalo im je da po svaku cenu „opravdaju“ svoju intervenciju, i zato su nastojali da putem metalurških postupaka zamene Prirodu u njenom radu. Ubrzavajući proces rasta metala, metalurg je pospešio vremenski ritam: geološki tempo pretvorio je u tempo živih bića.“ (Kovači i alkemičari, isto)
Tako se došlo do istorijskog ubrzanja vremena koje je u naše vreme poprimilo neverovatne razmere. I tu dolazimo do suštinskog trenutka koji je Elijade istakao, da čovek podstičući i ubrzavajući ritam tih sporih podzemnih sazrevanja, on na neki način preuzima ulogu vremena.
Vidimo da su svi oblici trovanja komplementarni u njihovom zajedničkom nastupu. Time se menja sastav i svih komplementarnih atmosfera koje okružuju čoveka, stvarajući preduslove za pojavu podudarnih oblika života ili ne-života. Da li će se, nakon serije abortusa, ipak na kraju eona roditi normalno i zdravo Dete i šta konkretno ono predstavlja? Pre nego što pokušam odgovoriti na ovo pitanje, osvrnuo bih se na pojam slobode kao opšti izgovor za pandemijsku neodgovornost ljudi našeg vremena. Sloboda je stvar pojedinca, jakog pojedinca, nikako individue unutar krda. Možemo govoriti o slobodi nekog naroda, kao kolektivnoj slobodi, ali to je češće opsena nego ostvariva izvesnost (vidi: Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam). Svakako ima smisla boriti se protiv stranog ugnjetača, ali obično represivnu ulogu nakon oslobođenja preuzme domaća tiranija. S druge strane, veza između slobodnih pojedinaca nije krdo, nije društvo, nego oblik ljudske zajednice kakav odavno ne postoji, prevaziđen i prezren od strane današnjeg tipičnog mentaliteta. Da bi to uopšte bilo moguće, zar je zaista verovatno da bi urbana prenaseljenost bila okvir takvog razvoja? Podsetimo se da duh Knjige zakona jasno ukazuje šta se iza brda valja – Rat i Osveta, mrvljenje naroda. 

Kenet Grant kaže da je Alister Kroli verovao kako će se Feniks Teleme uzdići iz krhotina nama poznate civilizacije. Tu se dakle očituje srž iluminatskih doktrina: uništiti ne samo istorijsko hrišćanstvo kao organizovanu religiju, uništiti ne samo poznatu nam civilizaciju i sve oblike umirućih civilizacijskih survivala tzv Trećeg sveta, nego uništiti i čovečanstvo kakvo jeste te ga zameniti novim Čovekom kao osnovnom ćelijom novog čovečanstva. Taj novi Čovek je Dete koje će biti rođeno u eonu Vodolije. Sve ostalo spada u abortus, čak i porodica, jer kako to ističe Kroli u komentaru na Knjigu zakona: „Sadašnje doba uključuje prepoznavanje pojedinca kao jedinice društva.“ Takav čovek može biti samo slobodan čovek, ali ne redukovano slobodan u skladu sa iluminatskom vladavinom Razuma (vidi: Demon racionalizma), nego kao ostvareni genije (vidi: Borba za genijalnost). Značajna je razlika. Dolazi neko strašno vreme, s obzirom da su izopačenja atomizacije društva već vidljiva, a Sunce slobode još nije na vidiku. Hana Arent ističe da teror može apsolutno vladati jedino ljudima koji su međusobno izolovani, pa je jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izolaciju. Pojedinac kao jedinica društva je prvenstveno izolovan pojedinac. Da se to ne bi desilo u negativnom vidu, potrebno je osloboditi svest svih ljudi, a kako to nije moguće učiniti u odnosu prema masi čovečanstva, potrebno je znatno smanjiti tu masu (vidi: Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam). Jednačina je prosta.
Kroli je tvrdio da je Mesija došao kao Reč, poput evanđeoskog Hrista (budući da je Reč sin Boga) – tiho kao lopov u noći, te je to propraćeno adekvatnom katastrofom dva svetska rata i velikim krizama. On te istorijske pojave objašnjava kao „abortuse novog eona“ te kao poslednje drhtaje vladajućih duhovnih sila starog eona u grčevitom pokušaju da zaustave pobedonosno nastupanje novog eona i uzdizanje novih stožera moći. Sile starog eona vide da polako gube svoje pozicije pa stoga nastoje da iza sebe ostave pustoš kao krajnju opciju, prethodno ne prezajući ni od čega kako bi zaustavili nove revolucionarne sile. Kroli je rekao da početak novog eona, što je aktivan magijski čin, podrazumeva izgovaranje Reči nakon čega će se cela planeta okupati u krvi. Krv je u formuli umirućeg boga, odnosno eona Ozirisa, igrala ulogu glavnog prenosioca magijske energije. U eonu Horusa to je seme. Pomenuću ovde iranski mit o svetlosnom semenu (hvarna) trojice budućih Spasitelja (Saošjanta) zoroastrizma, koje se čuva u mitskoj metafizičkoj nebeskoj zemlji, a koji će putem kosmičke liturgije, dakle, vibracijom – izvršiti preobražaj sveta. Grant kaže kako je eon Ozirisa bio je fokusiran na promenu u materiji, te otud čudesa transmutacije koje je izvodio Isus Hrist. Sa druge strane, eon Horusa ima za cilj promene u duhu, pa se otud dešavaju promene u psihi. Više o mesijanskom fenomenu vidi: Merkur-Mesija, Hrist i sveti duhO mesijanstvu Šabataja CvijaO mesijinom prestoluPretpostavke mesijanstva II i Pretpostavke mesijanstva

Na malo suptilnijem nivou vidimo da je mesijanska manifestacija zapravo metafizički događaj. Tako je Hrist govorio da carstvo njegovo nije od ovoga sveta, da je ono tu ali ljudi nemaju taj duhovni vid da bi ga opazili. To zvuči kao jeftin izgovor, naročito ukoliko se uzme u obzir da svetina vazda očekuje nekakva čuda i spektakularna događanja. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, kumulativni uticaj protoka vremena je zapanjujuć i reklo bi se čudesan, a svetina ne vidi i pored toga što ima oči. Ipak, dubok je jaz između nevidljivog Mesije i kratkovidosti vulgarne dioptrije. Setimo se da je pojava Isusa Hrista zapravo bila nevidljiva. Pojavio se Sin Božji a da to niko nije primetio, izuzev trojice istočnih maga koji su sledili znamenje manifestovano kao Zvezda. Sin Božji je rođen, odrastao, zatim je propovedao, delovao, činio čuda te bio razapet, a da se to uopšte nije ticalo velike većine čovečanstva, čak ni jevrejstva u čijem se okrilju on i pojavio. Dakle, posledice njegove pojave su kumulativne, jer je na kraju reč o njemu, ime njegovo, doprlo među sve narode, na svaki kontinent i u jednom trenutku njegova je religija gotovo zavladala svetom, a zapravo suštinski uticala na istoriju. Sama ta činjenica je dokaz one tvrdnje da Bog deluje na tajanstven način. U skladu s tim, možemo li u ovom trenutku prepoznati seme procesa od kojeg će kroz pet ili deset vekova niknuti ogromno stablo od svetskog značaja? 
U Novom zavetu su kao predstavnici antimesijanskih sila prokazane dve jevrejske verske struje – fariseji i sadukeji. Oni su se zdušno borili da potisnu Isusov mesijanski pokret, prepoznavši u njemu opasnu klicu revolucionarnih promena koje bi u krajnjoj liniji potkopale njihovu moć te tradicionalni način života jevrejskog naroda, a što bi čak moglo ugroziti i sam opstanak Jevreja imajući u vidu univerzalističku i gotovo komunističku prirodu Isusovog poslanja. Isus je delovao protiv elite i egalitaristički, mobilišući pre svega donje i izopštene slojeve. Možemo zamisliti šokantnost pojave verskog pokreta prosjaka, gubavaca i kljakavih, čiji vođa prkosi autoritetu etabliranih verskih struktura, remeti ustavljene tokove novca i prihoda vladajuće kaste – isterujući, kako bi se to danas reklo, licencirane dilere i tržišne špekulante iz kruga hramova, sprečavajući kamenovanje kurvi, izvodeći magijske radnje na verski praznik itd. Pre fariseja i sadukeja, ulogu nosioca antihrišćanskog delovanja imao je marionetski kralj Judeje – Irod, koji je saznavši da su magi prorekli rođenje božanskog jevrejskog kralja, naredio pogubljenje muške dece stare do godinu dana. I izopačeni kralj Irod, i fariseji / sadukeji, radili su Mesiji o glavi, te na kraju i uspeli da isposluju od rimskih vlasti pogubljenje opasne smetnje njihovom versko-tradicionalnom poretku. 

Delovanje Boga posredstvom odabranih ljudi jeste oblik medijumstva. Bog bi nekom odabranom smrtniku nešto naložio ili ga opseo, doneo mu neki znak, san ili skriveno znanje i dao mu određenu zapovest, misiju koju ovaj mora izvršiti, bez obzira dopada li mu se to i šta povodom toga on misli i oseća. Upravo je ta pokornost čoveka Bogu, ta prijemčivost za uticaj i opsednutost, u suštini žensko svojstvo duše. Zato je Žena, poput Zmije, jedan od suštinskih simbola mesijanstva. Setimo se lika Marijan iz Francuske revolucije, koja predstavlja simbol Republike, boginju slobode i razuma. To je jedna od varijanti Skerletne Žene. Republika je Grad, a Grad je u bibliji jedan od simbola Žene. Boginja Revolucije je prosvetiteljka, ali i ratnica. Ona nosi barjak Revolucije i Pobede. Ovde pojam Pobede možemo posmatrati i kabalistički, jer Pobeda je ime sefire koja na dijagramu kabalističkog Drveta Života ima broj Sedam i povezana je sa planetom Venerom. To je žena-ratnica i pobednica. Božje ime pridodato toj sefiri je Jehova Savaot, odnosno Gospod nad vojskama. Boginja Ištar bila je boginja rata i ljubavi. U Knjizi Zakona ima jedan stih kojim je predstavljeno to načelo: „Obožavaj me ognjem i krvlju; obožavaj me mačevima i kopljima. Neka žena bude opasana mačem preda mnom...“ (III:11). Tako je rekao bog rata i osvete, bog Revolucije. Naposletku, lik sličan Marijan, sa bakljom u rukama, stoji i na ulazu u njujoršku luku, simboličke kapije novog sveta: „I žena koju si video jeste varoš velika, koja ima kraljevstvo nad kraljevima zemlje.“ (Jovanovo otkrivenje 17:18)
Boginja Francuske revolucije Marijan imala je svoje otelovljenje u radikalnoj verziji jevrejskog otpadničko mesijanskog pokreta šabatajstva koju je vodio Jakov Frank (1726–1791), čovek koji je imao viziju/san Boginje kao prelepe device (vidi: O mesijanstvu Šabataja Cvija). Otelovljenje ženskog božanskog principa predstavljala je ćerka Jakova Franka – Eva Frank (1754–1816), obožavana kao „Matronita“, sveta majka, Šehina (prisustvo Božje shvaćeno kao žensko), poređena sa Devicom Marijom. Upravo to poređenje baca svetlo na staru ideju Bogorodice kao Mesije, a ne samo kao Mesijine majke. Refleksija takvog shvatanja jeste katolički kult Bogorodice. Mesija kao muškarac jeste Sin svoje mesijanske Majke, u neku ruku kopile jer je otac Njegov zapravo Duh, apstraktni muški princip a ne konkretan muškarac od krvi i mesa. Ono što svom Sinu taj apstraktni Otac daje jeste metafizički koren duše, a što je u bibliji označeno mesijanskom krvnom lozom. U jevanđelju po Mateju (Matej 1:17), čija je polovina prve glave nabrajanje linije porekla Isusa Hrista, sumira se na sledeći način: 
„Svega ima dakle: četrnaest kolena od Avrama do Davida, četrnaest kolena od Davida do preseljenja u Vavilon i četrnaest kolena od preseljenja u Vavilon do Hrista.“  
To je funkcija Oca – da obezbedi kontinuitet identiteta. Majka obezbeđuje kontinuitet egzistencije. Zato je u suštini Mesija – Sin Majke, a što je i predstavljeno figurama i slikama Bogorodice koja drži malog Isusa ili Izide koja doji dete Horusa. Tu nigde nema Oca, jer je Otac apstraktan. Era Vodolije, odnosno eon Horusa kako ga proriče Krolijeva Knjiga Zakona, jeste upravo eon Deteta, eon mesijanstva i pojave Mesije. Bog rata i osvete u Knjizi Zakona, govoreći o Skerletnoj Ženi, između ostalog kaže: „Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ (III:45) To dete je inkarnacija mesijanskog principa, odnosno najava rođenja Mesije. U malo apstraktnijem smislu Horus je Eon. Eon Deteta je u neku ruku pleonazam, jer Eon je Dete – moćnije od svih kraljeva zemlje – dete vremena, koje prolazi kroz solarnu vratnicu. Majka Vreme rađa Dete Horusa. Ljudsko biće koje će biti nosilac tog principa je u tehničkom smislu Mesija. Mesijansko dete najavljuje i starozavetni prorok Isaija (Isaija 11:6 i dalje) kad kaže: 
„Vuk će sa jagnjetom zajedno boraviti i panter će s jaretom ležati, tele, lavić i gojna stoka zajedno će biti, i malo će dete njih voditi... Dete koje sisa kod rupe će zmijine igrati, dete tek odbijeno u rupu će ruku svoju zmije vasilinske pružiti.“
Reč je, dakle, o opisu nekog neodređenog eshatološkog vremena preporoda nevinosti i bezazlenosti te nadolazeće infantilizacije, ali i nečeg mnogo dubljeg. Predstava o malom detetu koje se druži ili čak predvodi zveri i opasne životinje je drevna i često se vezuje za pojam božanskog avatara ili inkarnacije nekog boga ili heroja. Životinjska komponenta ukazuje na dvostruku ili skrivenu prirodu Detetovog, odnosno Mesijinog bića. Kenet Grant, govoreći o sledu eona kroz likove egipatskih bogova (Izida / majka; Oziris / otac; Horus / dete – kaže da to dete u sebi skriva svoje tamno svojstvo čiji je simbol bog Set:
„Horus – soko, solarno spiritualna duša Svetlosti, predstavlja moć transcendiranja Zemlje. Njegovu zemaljsku senku simbolizuje zmaj ili krokodil, zver koja proždire solarno božanstvo kada svake noći i svake godine uranja u vode na zapadnom horizontu.“ (Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bogEsotheria, Beograd, 1997, str. 59)
Bog Horus, koji predstavlja – uslovno rečeno – duh novog eona, jeste između ostalog, simbol oslobođene svesti, a koji je označen pridevima krunisano i osvajačko Dete, što ukazuje na njegov apsolutni suverenitet. Upravo je to krunisano i osvajačko Dete ideal postignuća adepta akvarijanskog doba, a čija se mogućnost rođenja na Zemlji najavljuje u Knjizi Zakona„Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ (III:45) Naravno, opet možemo rađanje deteta posmatrati čisto metafizički, kao odraz promene u modalitetu duha i točkova magijske moći, ali takva promena na suptilnom nivou svakako nije bez posledica i na fizičkom. Inkarnirani Horus biće iznad mitskih kraljeva Zemlje, čiji se izlazak iz anonimnosti i ulazak u centralnu arenu istorije najavljuje kao: „Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.“ (II:24). Ta radost je viši nivo svesti što je posledica podizanja kundaliniTakvo stanje će trajati sve do trenutka rascepa u vrsti homo sapiens, kada će velika masa ljudstva involuirati u podljudske kiborgizovane demono-životinjske forme: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ (II:58)
Pomenuti robovi su sledbenici ropskih religija i oni koji su samo tehnički ljudska bića, budući da nisu mikrokosmos, odnosno nemaju unutrašnjeg genija koji bi probudio njihovu istinsku volju, jer su to duše elementala ili životinja, rođene u ljudskim telima. Na kraju eona Horusa oni će se vratiti tamo gde i prirodno pripadaju – u životinjski svet, čime će ovaj biti obnovljen nakon velikog izumiranja u našem vremenu, uz pojavu novih životinjskih vrsta od kojih će neke biti veoma bliske čoveku, podljudske, pa i nadljudske. Pojaviće se novi nefilimi, jer, kako kaže Grant, seksualne metode uspostavljanja kontakta sa entitetima razvijenijim od čoveka biće usavršene i već postoje znaci njihovog širenja. Rezultat će biti nova raznovrsnost ljudskog elementa. Stih Knjige Zakona u kome se pominju robovi koji služe, ukazuje na još jednu stvar, a to je ponovno uspostavljanje hijerarhijskog poretka u budućnosti nakon milenarnog haosa i istorijskog opadanja. Novovekovnim revolucijama proglašena društvena jednakost svih ljudi biće ukinuta, budući da predstavlja abortus te samo oni ostvareni kao mikrokosmos mogu međusobno biti jednaki. Ovim se najavljuje povratak stvari na svoje mesto u skladu sa metafizičkim principima. Naše vreme, u neku ruku jeste oličenje vladavine robova, ropskog mentaliteta, vladavina onih koji bi u poretku sakralne hijerarhije bili robovi. O vladavini robova Bela Hamvaš kaže: 

„Ako vladaju robovi, ljudska sudbina je prepuštena nesvesnim silama i ove sile samovoljno utiču na čoveka, oblik države je despotizam; vladajući moral je mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.“ (Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 215) 

Ti robovi su, kako to naglašava Hamvaš, opisujući principe indijske kastinske hijerarhije, a što možemo primeniti na taj danas preovlađujući tip čoveka – samo jednom rođeni, u materiji, dakle bez duhovnog posvećenja, bez duhovnog rođenja. Takvima je u drevnoj Indiji određen simbol psa, kao nečiste i besramne životinje. Ta činjenica neodoljivo podseća na stih Knjige Zakona koji kaže: „Zar Bog da živi u psu?“ (II:19) I zaista, kako će Bog živeti u neposvećenima, u onima koji su poput životinja? Kraljevi Zemlje su privremeno nestali sa vidika, ali ne i suštinski, budući da su oni kraljevi zauvek, te na neki način inkarnirani geniji planete na kojoj živimo, a Dete je onaj-koji-dolazi...