Saturday, April 16, 2016

Mesijanski demijurg istorije I (mistično ludilo i prosvetiteljski razum)


Prethodno vidi:
O mesijanstvu Šabataja Cvija deo I

Hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. A šta je novi poredak nego novo tumačenje starog Zakona! Čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer taj novi ključ je formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija. Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe, a Zmija je ta koja će spojiti pentagram sa heksagramom. 
Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je XXI Univerzum, odnosno Svet. Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dalje: 
„Na karti o kojoj je reč ona je predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost.“[1] 
Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja ima apsolutnu kontrolu nad Zmijom je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, najčistija, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Njena atribucija je hebrejsko slovo tau koje znači krst, planetarna priroda Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte 0 Luda, sa XXI Univerzumom, tj slovom tau – u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“.[2] Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj Ain-Sofa.
Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri asocira i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik Kajin koji je ubivši svoga brata Avelja, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice i pobeda nad zmijama-klipotima jeste eshatološka obnova Izraela pod Mesijom o čemu govore starozavetni proroci. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Šolem kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju, da ne kažem političku. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i šabatajstva, s tom razlikom što su obojica umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili – Isus: eshatološke parabole, a Šabataj: antinominalizam – u cilju čije su razmere univerzalne. Objašnjavajući taj mesijanski univerzalizam, Šolem kaže: 
„Iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. Ono se poima kao proces koji se odvija kroz sve vidljive i skrivene svetove, jer upravo je to tikun, obnova one velike harmonije... Iskupljenje povlači korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj mu nije najpre u tome što će okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već u tome što će obeležiti završetak unutarnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je otac ljudskog roda isteran iz raja. Kabalisti su duhovnu prirodu iskupljenja naglašavali daleko više od njegovih istorijskih i političkih aspekata.“[3] 
Teodor Hercl
Kad smo kod istorijskih i političkih aspekata, mala digresija, pade mi napamet da je u smislu težnji jevrejskog naroda, veći mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma i formiranja države Izrael, nego pobornici mističnog mesijanstva. To jeste bio čin obnove, ali je po formi bio sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu sledeće: 
„Činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma XVIII veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata... Na primer, već je gotovo opšte mesto da radikalni pijetisti, anabaptisti i kvekeri spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako pothranjivan čisto verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i da se razvija, tako da su na koncu delovali u istom pravcu. Mutatis mutandis, isto važi za judaizam... nastojanje jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u sazvučju s novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima i ruženjima, olakšalo je prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.“[4]
Šabataj Cvi, Natan od Gaze, Jakov Frank
U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka, kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost.[5] Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, izgleda groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu za sebe – slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Ta vrsta uronjenosti za razumne, sekularne i ateističke ljude ne može biti ništa manje ludilo od pobornika klerikalnih dogmi kojima se podupiru autoritarni vlastodršci protiv kojih su bila usmerena revolucionarna delovanja buržoaske emancipacije.
Lav Trocki
Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan nekog konkretnog revolucionarnog vremena te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Otud ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce i frankiste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako pervertirana kabala oslobođenja, u trockističkoj i voluntarističko-ideološkoj redukovanoj formi jeste formula za stvaranje svetskog haosa. Dakle, to su sve sekularne refleksije mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Poput mistika, tako i savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom ili zloupotrebom iste. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. 
Adam Vajshaupt
Isto se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima piše Kenet Grant na sledeći  način: 
„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ – drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata – kao i Blavatska Teozofsko društvo – sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše. Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati – kako ih je svrstao Vajshaupt – bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ (Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd)
Istog je porekla i učenje Ogista Konta (1798–1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760–1825) formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743–1794) koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma, s tom razlikom što je vreme njihove pojave bilo doba revolucija i modernosti, dok je Platon delovao iz još uvek snažnog okrilja mitologije. Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija teško je razumeti ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili mističnom zanosu racionalnog utopizma. Razum je lažni Mesija, a ta lažnost očigledna je u stavu koji bi da popravlja prirodu, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke odakle se javlja rascep u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i da malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor – i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki bi bili lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom buržoaskom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva koje je obeleženo pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja? Šolem tu dilemu opisuje ovako: 

„Smatrali su (umerenjaci) da je paradoks novog religijskog života ograničen na mesijinu ličnost. Mesija usamljen stoji na raskrsnici gde stare vrednosti više ne obavezuju i sam mora prokrčiti tegobni put kroz svet zla i to je znak njegovog poslanja. Njegovi postupci nisu primeri koje je trebalo slediti; naprotiv u prirodi im je da sablažnjavaju.“[6]
I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da ga imitiraju sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela birokratska struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Šolem dalje navodi Natana iz Gaze koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 
„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“[7] 
Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, umerenjaštvo se odlikuje stavom da: 
„U životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu.“[8] 
Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer formiranjem jevrejske države tamo gde je nekada bila ona stara, biblijska, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje...




[1] Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 121.
[2] Kroli, Knjiga Tota, str. 119.
[3] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006 str. 276-277.
[4] Šolem, isto, str. 273.
[5] Šolem takođe pominje duhovnog vođu jevrejskih mistika iz Praga Jonasa Velea (kraj XVIII – početak XIX veka) čiji spisi sadrže „zapanjujuću mešavinu mistike i racionalizma.“
[6] Šolem, isto, str. 284.
[7] Šolem, isto, str. 285
[8] Šolem, isto.

Friday, April 15, 2016

Dominacija senke na svetskom nivou

Nabrajajući načine pomoću kojih se dizanje unutrašnje mistične zmijske snage u čoveku (kundalini) može potaknuti, Kenet Grant navodi koncentraciju mentalne energije, konzumaciju droga i alkohola, šok ili bilo kakvo iznenadno oslobađanje podsvesne energije, ekstazu uz pomoć muzike ili ritma, brzinu ili ples, magijsku usmerenost seksualne aktivnosti, potpuno saosećanje, estetsko oduševljenje, religiozni zanos i – nasilje! Po Grantu, nasiljem koje vodi do vrhunca bezumlja, bilo mazohističkog ili sadističkog, oslobađa se iskonski atavizam, čije ponovno oživljavanje vodi direktno do najstarijeg, tj izvornog stanja svesti koje je kosmičko, bezgranično, budući da je čisto. Ovo sveto nasilje leži u korenu pokolja u ime Boga, u korenu kulture i civilizacije koja se gradi tako što njeni osnivači doživljavaju određeno i spontano dizanje svesti u zanosu svetog klanja. Potom se tako podignuta energija ugrađuje u mentalne obrasce, norme, društvene konvencije i ljudske odnose, u snove i imaginaciju, stvarajući fantome koji opterećuju kolektivnu psihu. 
Senka koju baca kundalini (aura uzdignute kundalini – Grant), dignuta nasiljem, puna je demonskih formi i psihizama koji tako stiču novi život i teže da ponove stanja svesti koja su ih izazvala. Tako se stvara i hrani tzv kultura nasilja, ali i kultura podložnosti svesti tzv infernalnim psihizmima koji izviru iz Senke. Ipak, to ne znači da je nasilje samo po sebi loša stvar, nego kažu – ne ubij! – da ljudi ne bi spoznali vrednost uzbuđenja uzrokovanog nasiljem. Naravno, hirovito ubijanje vodi ka raspadu zajednice ili društva, ali tabu oduzimanja života važi za volove a ne i za Jupitera. Jupiter ubija kad mu se prohte a volovi mogu onda kada im to Jupiter dozvoli. Reč je prosto o ustanovljavanju, legalizovanju i legitimisanju monopola nad nasiljem. Oligarhija to danas radi na globalnom nivou čime sama najviše doprinosi stvaranju klipotičnog omotača ili kupole iznad čovečanstva uronjenog u vlažne i krvave snove istorijski generisane astralne demonije. To je jedan od mehanizama uranjanja kolektivne svesti u vreme i njeno potčinjavanje trendovima. Ti trendovi su skopčani sa samim načinom života modernog čoveka stešnjenog u velikim gradovima u kojima se vodi surova borba za opstanak i u kome vlada levijatanski Hobsov zakon po kome je čovek čoveku vuk. Veliki prirodnjak Konrad Lorenc napominje: „Utorenost mnoštva ljudi na najužem prostoru dovodi ne samo posredno, iscrpljivanjem i zapuštanjem međuljudskih odnosa, do pojava obesčovečavanja; ona i sasvim neposredno izaziva agresivno ponašanje... Opšta neljubaznost koja može da se posmatra u svim velegradovima stoji u jasnoj proporciji prema gustini ljudskih mnoštava sjaćenih na određenim mestima.“[1]
Nasilje poprima sveopšte dimenzije, jer po Konradu Lorencu ekologija čoveka se menja mnogo brže od ekologije svih drugih živih bića. Otud ljudsko delovanje teško da može izbegnuti uništenje ekosistema u kojima i od kojih živi. Na delu je opšte i galopirajuće otuđenje ljudi od prirode pri suludom ritmu neverovatno brzih promena koje čak ni jedna generacija ne može ispratiti. Neko to zove napretkom, razvojem evolucijom... Reč je o ludilu, o nerazumnoj i protivrazumnoj sumanutoj žurbi koja, kako Lorenc kaže, ljudima ne ostavlja vremena da ispitaju i razmisle pre nego što deluju. Lorenc ističe da ubrzano ljudsko otuđenje od prirode snosi veliki deo krivice zbog estetskog i etičkog izopačenja civilizovanih ljudi. Otud se Lorenc s pravom pita kako da čovek, odrastajući, stekne poštovanje prema bilo čemu ako je sve što ga okružuje veoma banalno i ružno delo ljudskih ruku? Takvo stanje prirodno vodi do stava čiji je jezički izraz sasvim adekvatan svesti koja ga je formulisala – sve je sranje! Ljudsko prisustvo je poput tumora, zahvatilo čitavu biosferu, gonjeno infernalnim psihičkim motivacijama, a što je očigledno čak i u prostornom organizovanju čovekovog protivprirodnog nadiranja. 
Lorenc navodi primer tipičnog nemačkog grada koji ima uređeno, arhitektonski i estetski skladno gradsko jezgro i ružna uniformisana predgrađa, blokove ili industrijske zone koje razjedaju okolni predeo. On pravi paralelu između oblika tog urbanog prostiranja u odnosu na okolinu sa histološkom slikom zdravog tkiva i tkiva zahvaćenog tumorom: „Naći ćemo začuđujuće analogije! Objektivno posmatrano i prevedeno sa jezika estetike na jezik brojki, ova razlika u biti počiva na gubitku informacije. Ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega time što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi igrala svoju ulogu kao koristan član u interesnoj zajednici tela... Histološka slika potpuno uniformnih ćelija tumora siromašnih strukturama očajnički liči na snimak iz vazduha nekog modernog predgrađa sa njegovim jednoobraznim zgradama, za koje su bez mnogo promišljanja i u takmičarskoj žurbi planove izradili kulturno osiromašeni arhitekti.“[2] 
Makrokosmički i ekološki tumor pandan je mikrokosmičkom haosu i tumoru tela. Zašto nas onda čudi svojevrsna epidemija kancerogenih oboljenja? I unutar ljudskog društva postoje socijalni tumori u obliku parazitski nastrojenih pojedinaca ili čitavih klika i organizacija poput raznih finansijskih korporacija koje žive na račun drugih a same ne stvaraju ništa. Nivo parazitizma je poprimio ogromne razmere. Naša civilizacija je ružna, etički i estetski unakažena, a to sasvim jasno ukazuje na njenu prirodu i odnose moći. Za stanovnika soliterskog blokovskog naselja, koje opisuje kao baterije korisnih ljudi, Lorenc kaže da za održanje ljudskog samopoštovanja stoji samo jedan put: „On se sastoji u tome da iz svesti potisne postojanje mnoštva istovrsnih sapatnika i da se, učaurivši se, čvrsto ogradi od bližnjeg. Kod mnogih serijski izrađenih stanova, između balkona pojedinačnih stanova umetnuti su pregradni zidovi koji susede čine nevidljivim... Estetska i etička osećanja su očito veoma tesno međusobno povezana, pa ljudi koji moraju da žive pod upravo opisanim uslovima sasvim očigledno trpe atrofiju i jednih i drugih. Da bi čovek opstao duhovno i duševno zdrav, očigledno su potrebne i lepota prirode i lepota kulturne okoline koju je sam stvorio. Totalno slepilo duše za sve što je lepo, koje danas tako rapidno na sve strane uzima maha, jeste bolest duha koja mora da se shvati ozbiljno već zbog toga što ide rukupo druku sa neosetljivošću prema onom što je etički škodljivo.“[3] Na delu je haos u duhu, haos u umu, haos u prostornom izrazu, haos u estetici, haos u kulturi, haos u psihi, haos u telu, haos u međuljudskim odnosima, haos kao posledica dominacije Senke kao lunarnog svojstva, na kolektivnom nivou čovečanstva. 
Iz ideje o suverenitetu čoveka kao mikrokosmosa, odnosno njegove volje, potiče i ideja o ljudskom pravu, tj. prirodnom pravu čoveka, a iz doktrine ljudskih prava vuče koren aktuelna glorifikacija seksualnih sloboda. Načelno, kao da će davanjem prava čoveku koji nema svest o sebi kao mikrokosmosu, koji nema svest o svojoj volji i njenom suverenitetu – taj beslovesni čovek postići tu svest, suverenitet, volju. Neće postići ništa, (jer čovek nije ono što za sebe smatra da jeste, a to što smatra da jeste običan je otpad, tj. senka istinskog sopstva, onog koje – kako kaže Grant – on objektivizuje i obožava kao stvarno). Teoretski, to mogu samo adepti. Koncept ljudskih prava samo je iskrivljena idejna slika metafizičkog postulata hermetizma o prirodi čoveka, a što je najbolje iskazano na početku Krolijeve Knjige Zakona da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda! To je zaista volšebna ideja te se kao takva nalazi u oštroj opoziciji spram aktuelne bede svakodnevnog ljudskog bitisanja svedenog na podljudsko. 
Danas je na delu gigantski proces dehumanizacije, koji, kako kaže Lorenc: „osnažuje pseudodemokratska doktrina koja kaže da socijalno i moralno ponašanje čoveka uopšte ne određuju organizacija njegovog nervnog sistema i njegovih čulnih organa, evoluirani tokom filogeneze, nego da na njega isključivo utiče uslovljavanje njegove kulturne okoline kojem on podleže tokom svoje ontogeneze.“[4] Reč je o ideologizaciji bihejvioralne teorije koja je majka tzv. konstruktivizma, pseudonaučne mode po kojoj je sve konstrukcija, pa shodno tome podleže dekonstrukciji i rekonstrukciji, a što sve zavisi od procesa uslovljavanja. Takvo gledište u suštini za svaku devijaciju okrivljuje nekakve nepovoljne društvene ili porodične uslove, nikako ne uzimajući u obzir zločinački karakter nekog pojedinca ili njegovu genetsku prirodu. Stav da je svaki čovek zvezda ukazuje na ljudsku prirodu a ne na nekakve društvene uslove. 
Ideja o čoveku kao mikrokosmosu je suprotna stavu koji tvrdi da se ljudsko biće rađa kao tabula rasa, prazan list hartije koji će život ispisati. To važi za iskustvo koje će duša tokom života steći, ali ne i za svojstvo i prirodu čoveka koja određuje načine i mogućnosti sticanja tog iskustva. Samim tim što je zvezda, ljudsko biće je preodređeno svojom prirodom, budući da zvezde imaju drugačiji put od bića koja nisu zvezde. Naši geni su naša sudbina. Govoreći o pojavljivanju boginja ili žena, kao oličenja sudbinskih sila, u trenutku nečijeg rođenja, Erih Nojman ukazuje na: „Znanje rođeno iz iskustva da čovek na svet dolazi sa određenim darovima i predispozicijama, koji su mu, kako se to kaže, dati u kolevci.“[5] Sa ovim možemo izvesti paralelu u sledećoj Lorencovoj misli: „Ubeđenje, koje je postalo religija, da su svi ljudi rođeni jednaki i da se sve karakterne i moralne mane zločinca mogu objasniti samo grehovima koje su njegovi vaspitači počinili na njemu – vodi do uništenja svakog prirodnog osećanja prava, pre svega i kod samog izgrednika, koji sebe pun sažaljenja vidi kao žrtvu društva.“[6] „Jedna od mnogih aporija u koje je manevrisanjem zapalo savremeno čovečanstvo je da i ovde opet zahtevi čovečnosti prema pojedincu stoje u protivurečnosti sa interesima čovečanstva. Naše sažaljenje prema asocijalnom izgredniku, čija manja vrednost podjednako može da bude izazvana i nepopravljivim oštećenjima u ranom detinjstvu (hospitalizacija!) i naslednim manama, sprečava da se štite oni koji nemaju takve mane.“[7]
Dakle, ako sledimo Lorenca u njegovom zaključivanju onda ćemo se složiti da aktuelna dehumanizacija, masovan gubitak ljudskosti, fenomeni i procesi koji su apsolutno poželjni od strane svetske oligarhije i njenih lokalizovanih filijala. Dehumanizacija olakšava masovnu manipulaciju ljudima, a podložnost ljudi uslovljavanjima svih tipova takođe je poželjna u najvećoj mogućoj meri. Lorenc ne negira etički imperativ prava ljudi na jednake razvojne mogućnosti, ali: „Ovu istinu moguće je isuviše lako izokrenuti u neistinu da su svi ljudi potencijalno jednake vrednosti. Bihejvioristička doktrina ide još korak dalje tvrdeći da bi svi ljudi postali jednaki jedni drugima ako bi mogli da se razvijaju pod jednakim spoljašnjim uslovima; i to bi postali sasvim idealni ljudi ako bi samo ti uslovi bili idealni. Stoga ljudi ne mogu, bolje rečeno: ne smeju da poseduju nikakve nasleđene osobine, pre svega ne takve koje određuju njihovo socijalno ponašanje i njihove socijalne potrebe.“[8]
Ljudsko ponašanje oni će oblikovati. Ljudske potrebe oni će ustrojiti. Reč je o izvrtanju stare ezoterijske ideje o prisutnosti celokupne ljudske prirode u svakoj jedinki. Međutim, ta se priroda u svakom čoveku izražava na vrlo različite načine, u zavisnosti od vlastitih osobina koje pripadaju svakom pojedincu. To specifično izražavanje celokupnosti zajedničke svim ljudima u nekom konkretnom čoveku, u kombinaciji sa specifičnošću samog tog čoveka, kao jedinstvene i neponovljive pojave, tvori svojevrsnu esenciju pojedinca, suštinu njegove prirode. Otud je svako ljudske biće jedinstveno u odnosu na sve ljude koji postoje, koji su postojali i koji će ikada postojati. Sve to negira duh vremena onako kako taj duh uobličava oligarhija, jer, kako kaže Lorenc: „Na zabludi da od čoveka – pod pretpostavkom da je pravilno „uslovljavan“ – baš sve može da se očekuje, d aod njega baš sve može da se napravi, zasnivaju se mnogi smrtni grehovi koje civilizovano čovečanstvo čini protiv prirode, pa i protiv čovekove prirode i protiv čovečnosti. Ako je jedna ideologija, što obuhvata ceo svet, zajedno sa politikom koja proizilazi iz nje, zasnovana na laži, to naprosto mora da ima najopakija dejstva.“[9]
Shvatanje nazvano društveni determinizam je posledica pobede ludila prosvetiteljstva čime se pokazuje kako je težnja ka vladavini razuma zapravo nerazumna. Njihovo iracionalno racionalno sa gotovo rasističkim prezirom tretira racionalno u tradicionalnom iracionalnom. Ko je protiv toga odriče mu se pravo građanstva, ne smatra se punopravnim u svojem pripadanju čovečanstvu. Sa tih diskriminatornih visina oni propisuju lek egalitarizma i opšteg poboljšanja totalnim uslovljavanjem. Imajući sve ovo u vidu, kako onda uživanje, makar deklarativno, nekakvog ljudskog prava namenjenog suverenim zvezdama-mikrokosmosima, poboljšava položaj podljudskog bića? Uostalom kakva su to gromopucatelna ljudska prava namenjena robovima, bićima sužene svesti, podložnih manipulacijama, slabo razvijenih mentalnih i okultnih moći? Neko će možda reći da je to idealna mera namenjena vaspitanju i građenju novog društva, novog čoveka, kome pristupamo po metodi korak-po-korak, a što bi u nekoj budućnosti rezultiralo promenjenoj svesti i njenom razvoju. Ako je to cilj, kako to da u eri plime ljudskih prava, barem na Zapadu, taj isti Zapad nije deo sveta nastanjen ljudima-bogovima, suverenim mikrokosmosima, genijima, nego masovno uvozi varvare ne bi li uopšte bio kadar funkcionisati? Umesto toga imamo milione zavisnika od proizvoda farmaceutske industrije čija je suštinska svrha da za novac (i stečenu zavisnost) ublaže bol i pomognu čoveku da izbegne patnju. 
Konrad Lorenc primećuje sve veću osetljivost modernih ljudi prema situacijama koje izazivaju neprijatnost i sve manje osetljivosti prema onim koje izazivaju prijatnost, stvarajući od savremenog civilizovanog čoveka mekušca i apatičnu individuu sve manje sposobnu da uživa. Ta apatična individua više nije u stanju ni da se raduje (a upravo je osećaj radosti jedna od temeljnih poruka Knjige Zakona, s obzirom da je stanje radovanja skopčano sa dizanjem kundalini). Zašto se ustanovljava svetski sistem zasnovan na takvom apsurdu? Je li to zato što vlast lunarne oligarhije (u magijskom smislu) na savršen način krivotvori metafizičke koncepcije čime pokazuje da ih suštinski ne razume nego prosto prilagođava nasleđenu ili kidnapovanu agendu izbavljenja ljudi iz podljudske kostreti? Oni kao rade posao za čovečanstvo, služe čovečanstvu, zapravo ga porobljavaju. Oni poput Meseca, na Zemlju, u ljudski svet, reflektuju i tako iskrivljuju životnu solarnu svetlost metafizike. Oni imitiraju posedovanje ključeva tajni života i smrti jer da ih zaista imaju svet bi ovaj drugačije izgledao. Opšte obaranje vitalnosti, maskuliniteta, inteligencije, spoznajnih  i stvaralačkih moći čovečanstva jeste jedan od primarnih zadataka oligarhijskih krugova i organizacija. Oni su kontrarevolucionarni i kontrainicijacijski jer teže kidnapovanju mesijanskih i revolucionarnih intencija delovanja ljudskih genija. Oni su podeljeni na dve strane u formi lažnog neprijateljstva – jedni drže tvrđave protiv kojih revolucionari jurišaju, dok se drugi nalaze u redovima samih jurišnika – sabotirajući i sputavajući oslobodilačku intenciju onih koji nose baklju čovečanstva. Reč je o svojevrsnom globalnom crnom bratstvu. I prirodno, ovde se nameće pitanje šta je njihova svrha? Čemu oni na ovome svetu u ovom vremenu? Na delu je opadanje maskuliniteta oligarhije, čime se automatski, među ostalim pitanjima, nameće pitanje kako je do tog deficita uopšte došlo? Te naposletku, šta će se zbivati dalje sa čovečanstvom u kandžama oligarhije pa i sa samom oligarhijom?
Glorifikacija seksualne razuzdanosti kao jednog od oligarhije podsticanih trendova, utemeljen je u psihi same oligarhije koja teži da deficit sopstvenog maskuliniteta prenese na opšti nivo, a što je jedan od uslova daljeg održavanja njihove moći. Poplava medijske produkcije koja aktuelizuje velike reptile, gmazove, izumrle dinosauruse, poklapa se sa kulminacijom korišćenja nafte i gasa čije se poreklo objašnjava (ulje zmajeva) procesom razgradnje njihovih tela (u šta lično baš i ne verujem). To je jedan od primera masovnog podsticanja atavizma čija je formula moći u suštini monstruozna. Paralelno sa tim javnost je inficirana svojevrsnom oralnom fiksacijom, odnosno fokusiranošću estetskog ideala na usta i njihovu grotesknu koketnost kroz pućenje i poplavu hirurških zahvata radi povećanja njihovog volumena i naglašavanja senzualnosti. Samim tim i oralni seks dobija na većem značaju – u svim njegovim vidovima koji se mogu proučavati na menijima pornografskih portala. Brbljivost i dominacija besmislenog ćaskanja, virtuelnog četovanja, takođe su obeležje današnjeg trenutka. Ta kakofonija je izopačenje simbolizma usta kao mesta gde nastaju dah i reči, jer usta su – kako kaže Erih Nojman – materica pomerena naviše koja porađa Logos. 
Erih Nojman ističe da destruktivna strana ženskog, ona razorna i smrtonosna materica, najčešće se javlja u arhetipskom obliku iskeženih usta. Plaženje jezika, danas tako popularno i potpuno besmisleno u nameri da bude provokativno, fosil je drevnog gesta moći. Zapravo, jezik je u ulozi seksualnog organa, prosta zamena za penis ili klitoris, čije javno pokazivanje, barem za sada, još uvek nije u domenu društvene konvencije. Istovremeno imamo oživljavanje vampirske fantastike u umetnosti, književnosti i kinematografiji, animiranoj produkciji itd. Nojman ističe usta kao simbol agresivnosti, kidanja i proždiranja, što nepogrešivo ukazuje na karakter današnjeg vremena koje upravo usta uzima za jedan od svojih simbola. Po Nojmanu, usta su karakteristična za opasni negativni elementarni karakter Ženskog. Usta, otvor, materica, kapija, ždrelo, zdela, pehar, sva ta svojstva Skerletne Žene, odnosno Velike Boginje Majke, u ovom vremenu dobijaju mračan prizvuk i ovaploćenje, što je posledica vekovnog gomilanja neravnoteže, da se tako izrazim. To su uglavnom klipotični aspekti lunarne i venuzijanske prirode. 
Nojman ukazuje i na povezanost seksualne sa prehrambenom simbolikom, pa otud i ne možemo a da ne primetimo epidemiju gojaznosti i kult prežderavanja, koji idu uporedo sa naglašenom i vulgarnom seksualizacijom mentaliteta kroz afirmaciju seksualne uloge usta. I dalje, usta navode na sukubizam, odnosno drevnoj boginji-demonici Lilit, o kojoj neki kabalisti kažu da je prva Adamova žena. Poplava pornografije i manijakalne masturbacije u današnje vreme, posledica je reaktuelizacije i oživljavanja Lilit, odnosno prve sukubi koju je stvorio Adam. Banalno govoreći, Adam ju je stvorio tako što je, dok je bio usamljen u rajskom vrtu, bez družice, masturbirao zamišljajući pogodan fizički oblik koji bi stimulisao njegovu seksualnu uzbuđenost. Lilit je proizvod Adamove frustracije pa je zato demonske prirode i pripada Senci. Eva je kasnije stvorena od Adamovog rebra, odnosno iz njegovog uzdignutog falusa, na osnovu slike koju je imao u umu dok je masturbirao. To su sve simptomi dominacije elemenata Senke na nivou kolektivne svesti.
Ljudi su postali detinjasti i podložni sugestiji, poplavi raznih ponuda i izbora, a muškarci podložni ženskom uticaju, čime gube na muškosti, bivajući sve manje sposobni za biološku i psihološku ulogu muškarca, oca i autoriteta. Upravo je ta infantilnost, ta težnja ka ostajanju u stanju mladosti, produžavanje mladosti, jedno od osnovnih svojstava lunarne muškosti, odnosno lunarizacije ljudske svesti. U određenim vidovima to je indikator retardacije, a što nagoveštava katastrofičnu budućnost sličnu onoj opisanoj satiričnim SF filmom Idiokratija.[10] Naravno, infantilnost ne mora nužno biti negativna pojava, ali pored toliko negativnih trendova i izopačenja, zašto sumnjati da bi i infantilnost imala pozitivnu ulogu. 
Za Lorenca je detinja naivnost važna, potrebna i plemenita osobina čoveka, ali on takođe izražava bojazan da bi genetsko podetinjavanje moglo poprimiti nezaustavljivi patološki pravac. Nezrelost odraslih je, kako to navodi Lorenc, poput zloćudnog tumora, čije simptome opisuje kao: „Nestrpljivo zahtevanje trenutačnog zadovoljenja poriva, nedostajanje svake odgovornosti i svakog obzira prema osećanjima drugih, tipični su za malu decu i kod nje su potpuno oprostivi. Strpljiv rad usmeren na postizanju dalekih ciljeva, odgovornost za sopstveno delanje i obzir prema udaljenijima su norme ponašanja karakteristične za zrelog čoveka.“[11] I tačno tako, želim sve i to želim sada. Baš me briga za druge. Nije li to dobar recept za pretvaranje u društvenog parazita? Ta vrsta parazitizma je najgora jer smatra prirodnim da se, kako to kaže Lorenc, društvo prema njima ponaša poput njihovih roditelja, odnosno da ih trpi i izdržava. Takvo stanje svesti je još i donekle oprostivo kada su sebični pojedinci u pitanju, ali primećujemo da takav stav dele i ljudske organizacije, institucije, države, čitava društva. Ta vrsta opšte detinje bezglavosti mnogo asocira na veliku tarot arkanu 0 Luda, koja zaluđena svojim teretom, mislima i željama, bahato korača ka provaliji. Hristova poruka da budemo kao deca, u naše vreme doživela je potpuno ovaploćenje ali u prilično izopačenoj formi. Eon Deteta, odnosno eon boga Horusa u svojstvu deteta, kako to najavljuje Krolijeva Knjiga Zakona, u svom izopačenom vidu kroz tzv abortuse novog eona, najavljuje doba opšte senilne infantilizacije, odnosno lunarizacije maskuliniteta kao opšti pad nivoa solarnosti, odnosno involuciju, budući da su za evolutivne pomake kroz lunarizaciju sposobni samo adepti i eventualno oni koji slede autentične ezoterijske doktrine, dakle veoma ograničen broj ljudi.





[1] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998 str. 21.
[2] Konrad Lorenc, isto, str. 26-27.
[3] Konrad Lorenc, isto, str. 28.
[4] Konrad Lorenc, isto, str. 90.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 276.
[6] Konrad Lorenc, isto, str. 49.
[7] Konrad Lorenc, isto, str. 51
[8] Konrad Lorenc, isto, str. 78.
[9] Konrad Lorenc, isto, str. 79.
[10] Američki film iz 2006, Idiocracy, Mike Judge.
[11] Konrad Lorenc, isto, str. 55.

Tuesday, April 12, 2016

Merkur-Mesija-Hrist i Sveti Duh




Čudo bi bilo da se na kraju ispostavi, ako to bude ikad, da dugo očekivani Mesija bude žensko ili – još čudesnije – androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura, mada sam lično uveren da Mesija u užem smislu mora biti muškarac, ali da taj muškarac poseduje izraženi ženski pandan koji je neophodan radi ostvarenja mesijanske uloge. 

Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok Jovan Krstitelj, kao binarni fenomen, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Isus je Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv standardnoj ortodoksiji bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome biblija kaže: 
„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“[1]
Danijel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus II Pariskih Radova: 
„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maia sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“[2]
Hrist je, (poput jevrejskog samozvanog mesije iz XVII veka Šabataja Cvija) Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu i actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva.[3] Upravo je to onaj element čiji je beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.
Kecalkoatl
U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je: „kao bog-kukuruz, i ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao postati kosti, to jest morao je umreti.“[4] Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena Knjigom Zakona negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja. Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture, bog znanja te, kako kaže Nojman, božanski zastupnik principa svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom![5] Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, princip coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju, a što ukazuje na dublji simbolizam Goluba i Zmije. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te poput Horusa – bog dva horizonta čiji je simbol Venera, kao Večernjača i kao Danica. Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualnog sagrešenja Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).


Sveti Duh kao agens mesijanske revolucije

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno ruah hakodeš jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša.[6] Kabalista Arjeh Kaplan na jednom mestu govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut – božansku ravan – posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, recimo prorok Jezekilj – vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekirven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan kaže da: 
„Posle ovoga, svetla aciluta i brijaha se više uopšte nisu otkrivala. To je značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.“[7] 
golub - simbol Svetog Duha
Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom Zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260[8]) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode – od 1260 godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati direktan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od tog vremena pojavili Džon Di i Edvard Keli, Imanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi. Mirča Elijade, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile: 
„U suprotnosti s teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se dostigne savršenstvo na Zemlji putem Crkve, nema više mesta za renovatio u budućnosti. Jedini će odlučujući događaj biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Jasno, ne radi se o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. Nije manje istinito ni da je treće doba Joahim zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što implicira prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao poslednju konsekvencu, rušenje postojećih pravila i institucija.“[9]
Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije. Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda – iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru – ona ga i ne želi. Time crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene.


Mesijanski paradoks

Nije li upravo ovde izrečena suštinska intencija evolutivnog pravca ljudskih bića, usuđujem se reći prosvetljene manjine? U tom smislu moja je misao elitistička i suprotstavljena je univerzalističkim i mesijanskim pogledima koji obuhvataju većinu čovečanstva ili pak nekog odabranog naroda, ali prihvatam mesijanske formule. Nije li to paradoks? Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je apsolutno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom. Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom koja se reflektuje u masu putem opčinjavajuće harizme. Tako i Šabataj Cvi. On kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti elokvenciju, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i jednom istorijskom trenutku.  Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane XI Strast. To je suštinska priroda mesijanske Zmije.
Mesija nije mudrac, nije avatar. Pre će biti da je budala (karta 0 Luda). Budala nije sve vreme prosvetljen. Zapravo više vremena provede u tami, a onda naprasno zasija. Zato je njegova sudbina tragična, a sudbina pokreta koji oko njih nastanu krvava. Zato je potrebno da svaki Mesija ima pri sebi nekog čija prosvetljenost ne dostiže takve ekstatične visine, ali zato ne pada u najdublje ponore. Banalno govoreći, ludaku je potreban neko normalan, nego stabilan i učen, neopterećen mesijanskom harizmom i ludilom, ne bi li uravnotežio ili artikulisao mesijansku energiju koju isijava njen nosilac. Zato su kartama XI Strast i 0 Luda neophodni IX Pustinjak i I Mag. Šabataju je bio potreban Natan iz Gaze, Isusu apostol Pavle (ne njemu lično, ali je za rađanje hrišćanstva Pavlova uloga bila od suštinskog značaja), Kroliju Viktor Nojburg u njegovoj pustinjskoj avanturi, a Edvardu Keliju – Džon Di. Ovo poslednje poređenje možda nije baš sasvim prikladno, jer niti je Keli - Mesija, niti je Džon Di nešto slično apostolu, ali ovaj primer uzimam radi naglašavanja proročke prirode Mesije. On jeste uzvišeni medijum, prorok i avatar, ali sve to zajedno uzev a ne pojedinačno. Mesija može delovati i poput proroka, ali nije samo prorok, nego je osim toga i prvosveštenik i kralj te je često predmet proročkih objava. Starozavetni proroci su grmeli protiv skretanja elite ili masa odabranog naroda, i na njih izlivali gnev Božji, bacajući strašne kletve, ali su i najavljivali mesijansko delovanje Boga posredstvom određenih ličnosti i manifestacija, a ta delovanja su neretko bila destruktivna, svakako u službi Božje kazne za moralna i verska nepočinstva izabranog naroda ili nekog drugog naroda koji se našao na Jahveovom nišanu.




[1] Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).
[2] Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.
[3] Vidi Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada,  Metaphysica, Beograd, 2002, str. 106-107.
[4] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 243.
[5] „Ako podignem glavu ja i moja Nuit smo jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ Knjiga Zakona, II:26.
[6] Po učenjima zapadnog ezoterizma i kabalizma svet postoji kroz deset sefira, posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira reflektuje na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah – voda, zatim jecirah – vazduh te naposletku asijah – zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti asijaha i klipota. Klipoti egzistiraju na materijalnoj ravni, ali imaju i svoj poseban svet.
[7] Arjeh Kaplan, Meditacija i biblija, Esotheria, Beograd, 2007, str. 61.
[8] Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6 u kojima se pominje broj od 1260 dana.
[9] Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, 1970, str. 161-162.