Saturday, April 9, 2016

Androgin i ženska moć


Vidi slično:
Žena opasana mačem

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva ljudskim bićima ne-mitološkog vremena, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Bogovi su raspolutili to moćno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Hajde da vidimo zašto je to tako? Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadčovečansko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom. Mirča Elijade napominje kako „još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao.“(1) 

U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin mitski učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena kao energetska čaura, imala sferičan oblik. U međuvremenu su ljudska bića izgubila sferičan oblik, zadobivši jajasti kakav danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa lopte na jaje, u pogledu izraza energetske forme ljudskog bića, ključan je trenutak u bitisanju čovečanstva na ovome svetu. Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu.

U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, jungovac Erih Nojman, u knjizi Istorijsko poreklo svesti, kaže: 
„Ovo okruglo i biće u okruglom, biće u uroborosu, simboličan je prikaz jednog stanja ranog čovečanstva, ranog detinjstva čovečanstva.“(2) 
Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa, po Nojmanu, predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom primordijalnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, naročito jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom (grčkim Saturnom), koji je po legendi bio vladar tog prvog doba čovečanstva – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je totalna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano, neprofilisano, budući da nije egocentrična.

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u numerologiji i kabali predstavljeno brojem Šest, i Meseca predstavljenog brojem Devet. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarno-nebeskih uticaja. Iznad njegove glave je simbol planete Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest. 


Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin-uroboros-rebis-abraksas-Đavo… Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. No, to nije kraj, jer je u taj lanac moguće udenuti još jednu kariku, još jedan fantazmagorijski magični lik, a to je Bafomet, koji je takođe androgino biće.



Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjoj dekadentnoj optici ima obličje nafrakanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija (nastala kao metastaza Zapadne civilizacije). Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. 
„Obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje s muškom zajednicom i verovatno se korene u atavističkoj muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.“(3) 
Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma.
U Krolijevoj Knjizi zakona ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerk-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu kartaginske boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga Mirča Elijade piše: 
„Ćaba u Meki i crni kamen u Pesinusu, anikonični lik Kibele, frigijske Velike Majke, donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata, spadaju zapravo među najčuvenije meteorite. Svoju svetost duguju ponajpre svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Teško je pretpostaviti da je njihovo nebesko poreklo zaboravljeno, jer narodna verovanja svetost pripisuju svim preistorijskim kamenim alatkama, a koje se nazivaju „kameni groma“. Meteoriti su verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga.“(4) 


Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud ova poruka Knjige zakona, kao doktrinarnog priručnika magike novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, „ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje, u središtu neba, nalaze „Vrata neba“. Padajući na zemlju, Ćaba je očito udarila u nebeski svod i probila ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Upravo tu i jeste Axis Mundi.“ Takođe, o androginoj prirodi Betila pisao je i Dimitrij Mereškovski u knjizi Tajna zapada: 
„U Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin-Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, zatočeni su u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu. Sam njegov konus označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština, čitav Bet-El – bog Androgin – jeste Muškarac-Žena.“(5)


Da ovde ponovim ono što sam u drugačijem kontekstu napisao na ovoj strani: Babalon, pehar i lav-zmija II. Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Merkura/Hermesa i Venere/Afrodite. Bafomet ima glavu jarca koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom Betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo Bet, koje se po nekim izvorima povezuje sa Mesecom, dok je recimo po sistemu hermetizma Zlatne zore povezan sa Merkurom. Činjenica je da simbol Bafometa karakteriše i lunarna, osim merkurovske i venuzijanske prirode. Dalje, Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa se tako može dovesti u vezu sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Astrološki, Bafomet je izraz uskrsnuća Sunca u kući Jarca. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijatički simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijatičku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Po analogiji sa figurom Bafometa, lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge dok sedi na kockastom prestolu koji je nataknut na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim – glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja. 
U pogledu povezivanja mita o androginu sa biblijskim kontekstom, pozvao bih se na Juliusa Evolu koji kaže: 
„Diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog: dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom; stanje koje se, ovde, ne smatra prvobitnim. Tako, u pogledu potonjeg, mogla bi se utvrditi paralela sa samim biblijskim mitom, kako u njemu Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta Života. I u Bibliji se govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Knjiga Postanja, I:27), a ima ih koji pripisuju Evi, dopuni muškarca, značenje „Života“, „Živuće“. Kao što ćemo videti, u kabalističkoj interpretaciji odvajanje Žene-Života od androgina stavljeno je u vezu s padom i postaje ekvivalentno isključenju sa Adamovog Drveta Života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Knjiga Postanja, III:22).“(6) 
Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koja je time izgubila tu muževnost. Ovo zvuči paradoksalno: kako nešto što je androgino može biti muževnije od nečeg što je lišeno ženske komponente? Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski impotentan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći.
„U svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi primordijalno stanje, da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je njegovo apsolutno značenje; to je, prvobitno, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog… U seksualnoj ljubavi prepoznaje se najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku unište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.“(7)
Muška kultura je učinila sve da žene nikada ne počnu da u punoj meri raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji stožeri represivnog društvenog poretka koji inhibira njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur na jednom mestu ističe da „matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka.“(8) Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo „potonje obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio ijedan deo svojih političkih povlastica.“(9) Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.

Fusnote:
(1) Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religijaAkademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 491.
(2) Erih Nojman, Istorijsko poreklo svesti, Prosveta, Beograd, 1994, str 23.
(3) Amori de Rjenkur, Žena i moć kroz istorijuVERZALpress, Beograd, 1998, str 82.
(4) Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, str 275. O ovoj temi opširnije vidi od istog autora Kovači i alhemičari.
(5) Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada: Atlantida/Evropa, Metaphysica, Beograd, 2002, str 200, poglavlje Sramotna rana, odeljak XVII.
(6) Julius Evola, Metafizika seksa, poglavlje Mit o androginu, Gradac, Čačak, 1990, str. 61.
(7) Evola, isto, str. 61-62. 
(8) Amori de Rjenkur, Žena i moć kroz istoriju, str 74.
(9) Amori de Rjenkur, isto.

Friday, April 8, 2016

Izgradnja ličnog hrama kao kosmogonijsko delovanje


Izgradnja ličnog hrama predstavlja kosmogonijsko delovanje u mikrokosmosu. Lični hram je univerzum u malom, odnosno imaginarni univerzum posvećenika, energetsko-simbolički mehanizam preko kojeg on opšti sa makrokosmosom. U estetskom smislu lični Hram je zamišljena kocka sa ovalnim svodom, poput džamije ali bez minareta, trodimenzionalna mandala. Posvećenik koji deluje u svom imaginarnom ličnom hramu nalazi se u poziciji Mesije – spasitelja vlastitog Mikrokosmosa. Ta vrsta izgradnje je lični revolucionarni čin, unutrašnji džihad posvećenog čoveka. To je gradnja apsoluta. Tako je posvećenik u tom smislu pravi Mason, Majstor svog ličnog Hrama, lične Lože. Masonski učenjak Valter Lesli Vilmshurst kaže da se Loža službeno opisuje kao: 
„Pravougaonik; dugačak od Istoka do Zapada, širok od Severa do Juga, dubok od površine Zemlje do središta, a visok upravo do neba.“(1)
U nastavku Vilmshurst kaže da bi navedeno trebalo tumačiti kao aluziju na čoveka-pojedinca, pošto je sam čovek Loža. Čovek-Loža, idealni Mason, sačinjen je od mnoštva malih Masona, članova Čoveka-Lože, jer je: 
„Čovek-pojedinac složeno biće, sačinjeno od različitih svojstava i sposobnosti skupljenih u njemu u cilju njihovog harmonijskog uzajamnog delovanja i izgrađivanja svrhe života. Uvek se valja setiti da je u Masoneriji sve slika ČOVEKA.“

Organizam Čoveka-Lože, odnosno simboličkog idealnog Masona, predstavljen je četvorouglom, odnosno četvorostranom građevinom. Vilmshurst kaže da je to u skladu sa starim doktrinama o broju četiri kao aritmetičkom simbolu svega što ima fizički oblik i što je vidljivo. U tom kontektstu broj tri predstavlja Duh, koji je nevidljiv i nema fizički oblik. I kabalistički, broj četiri, koji pripada sefiri Hesed, nalazi se prva ispod tzv bezdana, odnosno tačke prelaska iz apstraktnog u konkretno i obrnuto: 
„Četvorostranost Lože podseća na to da je ljudski organizam sastavljen od ta četiri elementa u ravnotežnoj srazmeri. Voda predstavlja fizičku prirodu, Vazduh mentalnu, Vatra volju i snagu živaca, dok je Zemlja gustina u kojoj su druge tri učvršćene i zamotane... Istok Lože predstavlja čovekovu duhovnost, njegov najviši i najduhovniji oblik svesti, koji je kod većine ljudi vrlo malo razvijen, ako je to uopšte, ali je još uvek latentan i uspavan i postaje aktivan samo u momentima teške i duboke emocije. Zapad, (ili strana polarno protivna Istoku) predstavlja njegov normalni um, svest koju upotrebljava u svakodnevnim poslovima ovoga sveta, njegovu sklonost prema materijalnom, ili, kako bismo mogli reći, njegov „zdrav razum“. Sredina između Istoka i Zapada jeste Jug, kuća na pola puta i stecište duhovne intuicije i razuma, tačka koja označava apstraktnu intelektualnost, a naša intelektualna snaga se razvija do svog vrhunca upravo kao što Sunce doseže svoj podnevni sjaj na Jugu. Antipodna tačka mu je Sever, sfera mraka i neznanja, koja se odnosi samo na čulne reakcije i utiske koji se primaju na taj najniži i najnepouzdaniji način percepcije, na našu fizičku čulnu prirodu. Tako četiri strane Lože ukazuju na četiri različita, ujedno progresivna, oblika svesti koji nam stoje na raspolaganju. To su čulni utisci (Sever), razum (Zapad), intelektualna ideacija (Jug) i duhovna intuicija (Istok).“(2) 
Govoreći o dubini i visini Lože, Vilmshurst naglašava da se dubina odnosi na odstojanje i razliku između ljudske i najvišeg božanskog nivoa svesti, dok je visina: „područje svesti koje nam je pristupačno, pošto smo potpuno razvili svoje sposobnosti, bezgranično.“(3) 



Lični imaginacijski Hram ima svrhu da podrži i ojača suptilnu mikrokosmičku strukturu za spuštanje svetlosnog krsta, odnosno izlivanje svetlosti iz makrokosmosa u mikrokosmos, iz heksagrama u pentagram, iz nebeskog kruga u zemaljski krug, iz suptilno-svetlosnog u imaginacijsko. Slikovito rečeno, to je soba u kojoj ćemo dočekati boga. Kada se to desi i ukoliko se desi, onda se može reći da je čovek postao posvećenik, da je (samo)iniciran, prihvaćen od strane sila višeg poretka. Tada se novi čovek rađa a stari umire, briše se staro vreme a započinje novo. Prethodno čovek upada u stanje ličnog haosa, raspada stare ličnosti, mešanjem njenih elemenata. Isti je mehanizam začinjanja novog eona, novog modaliteta vremena. Pogledajte tarot kartu XX Eon, odnosno Sud. U Krolijevoj interpretaciji dolazi mladi bog Horus sa prstom na usnama dajući znak tišine kojim se označava novi početak i kraj opšte zbrke, kada mrtvi ustaju, duhovi prelaze na ovu stranu, sve se meša, ne bi li sve utonulo u stvaralačku tišinu novog stvaranja.

Zamislimo da se nalazimo u sredini velike kocke. Sedam dvostrukih slova hebrejskog alfabeta: betgimeldaletkafpehreš i tau simbolički čine njene strukturne elemente. Ta kocka je Hram. Kabalistički, visina Hrama označena je Merkurovim slovom betBet (kuća, Merkur ili Mesec) je gornja ravan, iznad naše glave. Bet, odnosno kuća, u ezoterijskom smislu jeste Kuća Božja (o betilu u biblijskoj interpretaciji vidi epizodu o Jakovljevom snu, Knjiga postanka, 28:11-13 i 16-19.)Hebrejsko slovo bet odgovara pojmu kuće, a u Krolijevom tarotu karta I Mag povezano je sa tim slovom. U tradicionalnim špilovima Mag ili Žongler često ispred sebe ima sto ili oltar na kome stoje njegovi instrumenti. U priloženom rasporedu oktahedrona, bet se nalazi gore, odnosno pada odozgo poput meteora. Zapravo, bet i jeste glif za meteorit. To je sveti kamen Boginje, a Boginja je Mesec. To je razlog zbog čega je u hebrejskoj kabali ustanovljena analogija između slova bet i Meseca (po atribucijama Zlatne zore, slovu bet odgovara Merkur). Međutim, bet ima funkciju glasnika, budući da prenosi poruku nebesa, otud povezivanje ovog slova sa prirodom Merkura.  


Dubina Hrama predstavljena je lunarnim slovom gimel. Gimel (kamila, Mesec) je donja ravan na kojoj stojimo. Tarot atribut ovog slova je II Prvosveštenica, odnosno Papisa. Magistrala koja povezuje visinu i dubinu, bet i gimel je taktilno slovo mem čija je elementarna atribucija Voda, a tarot karta XII Obešeni. Elijade navodi jedno jevrejsko predanje koje kaže kako je stena jerusalimskog hrama sezala duboko u podzemne vode. On to poredi sa legendom o Vavilonu, koji je podignut na bab-apsi (dveri Apsu), čime se označavaju vode prvobitnog haosa. Dalje nije potrebno naglašavati vezu lunarnog slova gimel sa elementom vode čije je jedno od osnovnih svojstava upravo dubina.

Ka istoku, ispred nas nalazi se Venerino slovo dalet, što predstavlja vrata, prolaz, a čiji je tarot atribut karta III Carica. Ka zapadu, odnosno iza naših leđa u mikrokosmičkom prostoru nalazi se Jupiterovo slovo kap, čija je tarot atribucija X Točak sreće, a ima značenje otvorenog dlana, tradicionalnog znaka blagosiljanja. Zamišljena linija koja spaja dalet i kap je vatreno-svetlosno slovo šin, čiji je tarot atribut karta XX Eon, odnosno Sud. Ka jugu, sa naše desne strane je solarno reš (što znači lice, tarot atribucija XIX Sunce), a ka severu, levo, marcijalno peh (usta, tarot atribucija XVI Toranj ili Kula) koje povezuje vazdušno alef. (vo, a u tarotu 0 Luda). 

U sredini imamo Saturnovo tau (krst, tarot karta XXI Svet, odnosno Univerzum), koje predstavlja onog ko je primio zakon, pomazanika, krštenog ili označenog adepta. Tako kroz kabalističke atribucije i rasporede dobijamo osnovnu konturu ličnog Hrama čime su povezane elementarne i planetarne prirode. Iz priloženog uočavamo sedam elemenata kocke, Kaabe / Ćabe, čime poistovećujemo pojmove Zvezda-Pentagram, Božja Kuća, Kaaba i Heptagram. Zmija je onaj koji se poistovećuje sa Krstom u središtu Kaabe. Kada kabalističku kocku izvrnemo u oktahedron dobijamo merkabu, božansko vozilo. Dakle, sve ukazuje na strukturu koja može biti fiksna ali i pokretna, poput kamena koji pada sa neba ili kamena koji drži osovinu neke građevine ili oltara. Reč je o principu koji povezuje Nebo i Zemlju, čime aktuelizuje onog ko se poistovetio sa Krstom u sredini imaginarne kabalističke kocke. 


Preostalih dvanaest slova povezuju šest referentnih prostornih tačaka međusobno. Slovo he (prozor, karta IV Car - Kroli je ovom slovu pridao kartu XVII Zvezda) u znaku Ovna povezuje bet i dalet; slovo het (ograda, karta VII Kočija) u znaku Raka povezuje bet i reš; lamed (volovski bič, karta VIII Pravda / Ravnoteža) u znaku Vage povezuje bet i kap; ajin (oko, karta XV Đavo) u znaku Jarca povezuje bet i peh; vau (klin, karta V Prvosveštenik / Papa) u znaku Bika povezuje dalet i reš; tet (zmija, karta XI Strast / Snaga) u znaku Lava povezuje reš i kap; nun (riba, karta XIII Smrt) u znaku Škorpije povezuje kap i peh; cadi (udica, karta XVII Zvezda - a po Kroliju IV Car) u znaku Vodolije povezuje peh i dalet; zain (mač, karta VI Lubavnici) u znaku Blizanaca povezuje dalet i gimel; jod (šaka, karta IX Pustinjak) u znaku Device povezuje reš i gimel; samek (stub, karta XIV Umerenost / Veština) u znaku Strelca povezuje kap i gimel; kof (potiljak, karta XVIII Mesec) u znaku Riba povezuje peh i gimel



Sve što je potrebno za početak, jeste da posvećenik zamisli sebe u središtu ovako uspostavljene imaginacijske strukture, poistovećujući svoje srce sa pozicijom tačke tau. Posvećenik se okreće ka istoku zauzimajući tau pozu, odnosno simbol krsta, prolazeći svešću svaku od tih tačaka i linija koje ih povezuju vizuelizujući njihov smisao, nižući pojmove u skladu sa adekvatnom kabalističkom šemom atribucija. Nema potrebe da naglašavam kako je radi uspešnog izvođenja ove meditacije potrebno naučiti sve atribucije napamet i sa razumevanjem (tabelu atribucija vidi ovde Neke atribucije slova hebrejskog alfabeta). Ovako stvorena struktura predstavlja prelaz između mikrokosmosa i makrokosmosa, svojevrsno vozilo za kretanje na nivou astralne ravni. Ritual koji bi se dobro uklopio u ovu meditaciju jeste Ritual ruže i krsta, objavljen od strane Zlatne zore. Svrha tog rituala, između ostalog, jeste i da potakne i omogući izvođenje tzv. astralne projekcije u prijateljskom okruženju. Druga struktura je imaginacijska simbolička kocka koja predstavlja magijski univerzum, odnosno mapu kretanja mikro-makrokosmičkog vozila. To je zapravo kabalistička kocka američkog okultiste Pola Fostera Kejsa (1884-1954) koju sam modifikovao.


kabalistička kocka P.F.Kejsa

Sada dolazimo do definicije smisla ličnog kosmogonijskog delovanja posvećenika, a to je stvaranje psiholoških i energetskih pretpostavki za okretanje svesti ka metafizičkom Istoku, ka stanju večite potrage. Taj Istok jeste onaj Večni Istok, koji je zapravo sever u mundanoj perspektivi, ukazuje na pol kao uzvišenu tačku univerzuma, a čiji je vidljivi simbol zvezda Severnjača. Henri Korbin je kao lajtmotiv iranske sufijske literature naveo upravo potragu za tim Istokom koji nije smešten niti ga je moguće smestiti na geografskim mapama: 
„Taj Orijent nije sadržan niti u jednoj od sedam klima (keshvar); on je, zapravo, osma klima. A pravac kojim nas „osma klima“ želi usmjeriti u potrazi, nije u horizontali nego u vertikali. Taj mistički nadosjetilni Orijent, mjesto Polaska i Povratka, predmet vječne Potrage, jest nebeski pol; on jeste taj Pol, jedan krajnji sjever, tako dalek da predstavlja kapiju dimenzije onostranog.“(4)
Korbin ukazuje na značaj tradicionalnog geocentričnog modela univerzuma kao svojevrsne mandale čiji je smisao prevashodno metafizički te ne korespondira kriterijumima empirijske nauke vulgarnog racionalizma: 
„To je ona mandala koju, potom, priliči motriti kao sredstvo za ponovno pronalaženje dimenzije sjevera unutar njene simboličke snage, one snage kojom ona otvara kapiju onostranoga. To je onaj sjever koji je „izgubljen“ u času kada je, revolucijom ljudske prisutnosti, revolucijom načina te prisutnosti u svijetu, Zemlja se zatekla „izgubljenom u nebu“. „Izgubiti sjever“ znači ne moći više razlikovati Raj i Pakao, anđela i demona, svjetlost i sjenu, nesvjesnost i nadsvjesnost. Prisutnost lišena okomite dimenzije, svedena na potragu za smislom jedne historije koja namiče autoritet historiografskim činjenicama, nemoćna dosegnuti oblike u značenju onog uzvišenijeg, obnoviti nepomični polet gotičkim lukovima, ali stručna nametnuti bespremačne besmislice.“(5) 
Iz predočene perspektive biva jasna svrha i metafizički smisao geocentričnog modela. Geocentrični model univerzuma je zapravo simbolički oblik antropocentrizma jer čoveka stavlja u njegovo središte čime potvrđuje ljudsko biće kao mikrokosmos. Heliocentrični, a potom ne-centrični (naučni) model, čoveka izbacuje u kosmički ambis, lišavajući ga poznate strukture i hijerarhije prostornih oznaka, simbola, pojmova, božanstava ili božanskih aspekata. Lišavanjem antropocentričnog uporišta i suočavanjem sa perspektivama beskraja čovek biva izgubljen pa mu ostaju dve mogućnosti: da se spasonosno preobrazi ili pak rasprši u ambisu ne-centričnog univerzuma. Jedini način spasonosnog preobražaja jeste da tačku u ambisu u kojoj bitiše proglasi središtem univerzuma. Pošto čovek bitiše na Zemlji, onda potvrđivanje tačke bitisanja za centar sveta vodi ka svojevrsnom geocentrizmu, čime se zatvara krug. Dakle, ne odričimo se Zemlje jer beskraj univerzuma je neuhvatljivi hologram. Zanimljivo da je dekompozicija geocentrizma i antropocentrizma istorijski propraćena širenjem sekularizma, odnosno racionalizma.

Fusnote:
(1) Walter Leslie Wilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str. 51.
(2) W.L. Wilmshurst, isto, str. 52. Na to bih dodao paralelu kineske tradicije. Naime, Fu-Hsijev raspored Ji đing trigrama Istok predstavlja solarnim trigramom Li (Vatra), dok je Zapad – lunarno Kan (Voda). Jug je Qian (Nebo), a Sever – telursko Kun (Zemlja).
(3) Isto, str. 53.
(4) Henry Corbin, Svjetlosni čovjek u iranskom sufizmu, Ibn Sina, Sarajevo, 2003, str. 23.
(5) Henry Corbin, isto, str. 24-25.


Thursday, April 7, 2016

Ritual spuštanja Velike Boginje (muški obred)


Ovo što sledi možemo nazvati ritualom ili meditativnom tehnikom, koji sam otkrio posve spontano, nazvavši je infuzijom kosmičke ljubavi. Potom sam postupak dalje razvio u cilju ostvarenja kontakta sa izvorom ženske okultne sile, po uzoru na egipatsku mitsku scenu u kojoj je prikazan htonski bog Geb, koji leži na zemlji, i nebeska boginja Nut, koja se natkriljuje nad njim u četvoronožnoj pozi. Ponekad je između njih umetnut i bog Šu. Ovo je u neku ruku obred samoinicijacije, ma koliko taj pojam smatram upitnim. Prvo ću dati opis koraka pa ću potom nešto reći o njegovoj svrsi. 

Da biste dobili infuziju kosmičke ljubavi neophodno je nabaviti jedan štap uz pomoću kojeg ćete izvršiti povezivanje sa izvorom. Odmah bih naglasio da to može biti bilo kakav štap. Važno je da bude dugačak oko jedan metar, da bude prav, lagan i da ne bude previše debeo i masivan. Može poslužiti bilo kakva motka, pa čak i štap za hodanje. Meni je u ovu svrhu poslužio lakirani štap za hodanje, ukrašen izrezbarenom spiralom. Na njemu možete ispisati ili urezati određene glifove ili iscrtati simbole koji bi vama nešto značili ili koji bi vam bili od koristi prilikom izvedbe ove tehnike. Ako ste skloni egiptofiliji ili egiptomaniji, eto, možete pri vrhu izrezbariti ime Nut, a pri dnu Geb, onako kako bi to bilo napisano u stilu drevnog Egipta. Ukoliko vam to ne odgovara ne urezujte ništa ili urežite nešto drugo u skladu sa vašim afinitetom. Prilikom nabavke štapa nemojte škrtariti, niti olako vršiti odabir. Svrha tog štapa je da vas poveže sa energijama Velike Nebeske Boginje, pa otud budite džentlmen, odnosno pravi muškarac. Nije lako impresionirati ženu, a kamo li nebesku boginju. U svakom slučaju, prvi korak je nabavka štapa, a potraga za njim neka počne prvog dana mladog meseca u punjenju. Tretirajte taj štap kao osobu i kroz obred posvećenja, koji možete improvizovati, nadenite mu ime koje ćete znati samo vi.


Dakle, imamo nabavku štapa, njegovo posvećenje i imenovanje. Narednih mesec dana posvetite se štapu i razvijajte vaš odnos sa njim: nosite ga, hodajte sa njim, obožavajte ga, posmatrajte ga, pričajte mu, služite ga, dodirujte, spremite ga na posebno mesto i odnosite se prema štapu sa poštovanjem. Načinite od štapa neku vrstu magijskog fetiša. Uporedo sa tim, počnite sa pripremama u obliku intelektualnog rada. Taj deo ostavljam svakom čitaocu po volji. Važno je da pripreme traju čitav jedan mesec. Moglo bi koristiti da tokom tog perioda čitate prvo poglavlje Knjige zakona koje je posvećeno nebeskoj boginji Nuit, odnosno Nut. Razmišljajte o tome, informišite se o njoj, iščitajte mitove. Imajte na umu da je vaša namera da skrenete njenu pažnju, da budete njen ljubavnik. Poistovetite se sa idejom muškosti i sa idejom centra, odnosno sa idejom muškosti u centru, jer ćete vi biti središte univerzuma, muški omfalos oko kojeg će se svijati beskrajne ženske kosmičke energije. Vi ste tačka oko koje je opisana kružnica. Suština vašeg manevra jeste da napravite kanal kroz koji će se kružnica svijati prema tački, čime će se obavljati komunikacija između tačke i kružnice.


U sklopu priprema praktikovaćete i uvodnu meditaciju tako što ćete u središte važe pažnje zamišljati simbol pentagrama u kraljevsko plavoj boji, koji će u svom središtu imati jarko crveni krug. Možete ga prethodno i nacrtati i prosto buljiti u njega. To je simbol pod kojim se Boginja objavljuje i pomoću kojeg je dostupna. Ovo sada jeste jedna digresija, ali je neophodna da bi bila shvaćena moja veza sa Boginjom, te da ja ovo ovde ne pišem napamet na osnovu nekakve teorije i pukog promišljanja, nego iz neposrednog iskustva. Dakle, zamislićete pentagram u kraljevsko plavoj boji sa crvenim krugom u sredini. Zatim ćete vrh jezika povući nazad prema mekom delu nepca. Kada udahnete, zamislićete da energija dolazi odozgo kroz vaše teme do tačke u kojoj vaš jezik dodiruje nepce. Kada izdišete, neka energija odlazi kroz uši. Sve vreme dok to radite, zamišljaćete opisani pentagram Boginje. Nakon jedanaest takvih uzdisaja-izdisaja, promenićete smer, tako da će energija izlaziti kroz vaše treće oko i kroz potiljak (tačka kof). I to odradite jedanaest puta, a nakon toga ponovite postupak onoliko puta koliko to možete da izdržite. Važno je da pentagram bude koloritan i živ. Primenom ovog meditativnog postupka razvićete minimum mentalnih sposobnosti i senzitivnost koja vam je potrebna za uspostavljanje kontakta sa Boginjom na način koji ovde dajem.


      Nakon pripremne faze krećete sa radom. Vreme za rad je noć. Radite u tišini, bez muzike u pozadini, bez mirišljavih sveća, ulja i insensa. Prostor za rad neka bude poluosvetljen, tek toliko da u njemu jasno vidite sopstvene ruke kada ih ispružite. Okupajte se i nagi uđite u vaš radni prostor. Obezbedite da vas niko i ništa ne uznemirava. Uradite neki obred pročišćenja ili bilo kakav meditativni ili magijski akt, ili ritual, koji će imati za posledicu vaše smirivanje i osećaj čistoće i sigurnosti. Zatim ležite na leđa, a prethodno ispod sebe prostrite neko ćebe ili kakvu prostirku. Stavite štap između nogu i butinama ga pričvrstite. Neka štap stoji sigurno i pravo, bez mrdanja i pomeranja. Znajte, ukoliko kanite prizvati Boginju to možete učiniti samo sa nečim velikim između vaših nogu a ne sa onim što inače imate.

       Kada ste se učvrstili u toj pozi, osetite kako je taj štap zapravo falus koji praktično doseže nebeske visine. Zatim se fokusirajte na disanje. Sa svakim udahom zamislite kako vazduh ulazi kroz vrh štapa, tj vašeg kosmičkog falusa, spušta se do dna koji se nalazi između vaših nogu. Sa izdahom, vazduh kao da struji nazad ka nebeskim visinama. Posle nekog neodređenog perioda takvog disanja podignite ruke i namestite šake tako da kažiprst i palac leve i desne ruke formiraju trougao. Namestite ruke tako da se iz vaše perspektive vrh štapa nađe tačno u središtu tog ručno improvizovanog trougla. Nastavite sa istim načinom disanja, ali sada zamislite da je vazduh koji udišete i izdišete kroz štap u sjajnoj tamnoplavoj boji. Kada ste se ustalili u tome, tada blago ukrstite oči tako da dobijete dvostruku sliku, odnosno dva trougla. Ovo je sada od suštinske važnosti za ovaj poduhvat, ali pokušajte pronaći presek ta dva trougla i da zadržite sliku tog preseka u fokusu pažnje. Zapravo, ukrštanjem očiju slika će se duplirati i jedan će trougao malo preći preko drugog. Tako će se formirati središnji oblik koji podseća na pentagon. Sada se potrudite da sprovedete vazduh upravo kroz taj pentagon. Dok to radite, u vašoj imaginaciji, paralelno sa slikom koju ste stvorili ukrštanjem pogleda, javiće se slika krakova koji se izdužuju iz pentagona tvoreći tako pentagram. Nastavite sa disanjem. Može da se desi da vas tokom ove vežbe zaboli glava, jer je jako naporna za oči, naročito je zamorno održavati jedinstvenu sliku kada su vam oči ukrštene. To zaista može biti problem, da se slika rasformira, da bude nestabilna, da se pomera i slično. Valja biti uporan i vežbati sve dok se taj pentagon ne stabilizuje u fokusu vašeg ukrštenog vida.


U jednom trenutku, sudeći po mom iskustvu, primetićete da se u okviru tog pentagona, nevezano od vaše imaginacije, posve autonomno, formira izmaglica u sjajnoj tamnoplavoj boji, koja čak prelazi i u ljubičastu. Svakim novim udisajem ta izmaglica biće sve jača. Primetićete da kad dođe do zasićenja pentagona plavetnilom, ono će početi da se spušta niz štap te da se preliva po vama. Kada se to desi, rastvorićete pentagon, spustićete ruke na pod, tako da vaše telo ima oblik slova T i zatvorićete oči. Tada će se desiti jedan veličanstven fenomen. Naime, kada sklopite oči, vaš mentalni ekran biće preplavljen sjajnom tamnoplavom bojom. Taj prizor se neće menjati neko vreme, a vi se opustite i uživajte u čudesnoj svetlosti od čijeg prisustva će vam telo brideti. Kada jednom dođete u to stanje, svaki sledeći put biće lakše postići to svetleće plavetnilo. Ono što sledi je još zanimljivije, jer u tom stanju možete čuti zvuk, osetiti vibraciju, a potom i glas. Kada čujete glas, shvatićete da sa tim glasom možete mentalno da komunicirate. To je glas nebeskog plavetnila. Isprva šapat, a potom jasni i razgovetni umilni ženski glas koji će vam se učiniti jako poznatim. Od tog trenutka vaš život će biti promenjen, vi ćete biti promenjeni, jer taj glas nije samo glas mističnog plavetnila nego glas sudbine, glas beskraja i večnosti. Potrudite se da taj glas dopre do vas.

Kada je reč o prekidu rada, za to nemam nikakvih posebnih pravila. U tom stanju možete ostati onoliko koliko vam prija, ili koliko plavetnilo bude bilo prisutno, ali jednom kada rešite da izađete iz tog stanja, dovoljno je samo da ponovo uključite vaš unutrašnji mentalni dijalog i otvorite oči. Međutim, čak ni taj deo, ma koliko nagao bio, neće proći bez zanimljivih propratnih fenomena. Naime, odlazak velikog plavetnila izgleda poput usporenog snimka razbijanja ogledala. Proces rastakanja plave boje može potrajati minutima, a često ćete nakon toga imati njeno spontano pojavljivanje na vašem mentalnom ekranu. To nije samo boja, nego je istovremeno i svest-biće-energija-frekvencija-svet čiji je agens tamnoplava boja. To je veo same Velike Boginje.


Svrha cele ove radnje, svih tih priprema i opisane mistične tehnike jeste da od onoga ko je uspešno praktikuje, stvori autarhičnu monadu u magijskom smislu. I naravno, po mom mišljenju ovaj obred podesan je pre svega za muškarce. Ja jednostavno ne znam kakvo bi bilo žensko iskustvo sa ovim, pa otud i ova moja ograda. 

Tuesday, April 5, 2016

O Svetom Gradu i kraljevstvu

„Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, masonsku otesanu kamenu kockujer je grad bio savršena kocka, kao što je zapisano, njegova dužina i širina i visina jednaka je... Taj grad će na kraju biti sjedinjen s duhom Božjim i apsorbovan u Božansku blistavost.“
Menli Palmer Hol 

Sion, ezoterijski Grad Piramida, jeste jedna od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog – u istorijskom vremenu – izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta. Elijade kaže: 
„Oko mesta koje je potvrđeno obredom podiže se ograda[1], kružna ili četvorostrana, a na kojoj postoje četiri ulaza koji odgovaraju četirima strana sveta. Kao što je pokazao Usener, gradovi su, slično Kosmosu, podeljeni na četiri dela; drugim rečima, oni su replika Sveta, odnosno Svemira.“[2] 
Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, tj Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist. 


stari Bagdad
O idealu pragrada Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija ishodište opadanja. Otud i zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih zajednica višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. O gradu Hamvaš kaže: 
„Grad je na početku bio na nebu, što znači da je bio nematerijalna duhovna praslika i prvo čovečanstvo su anđeli, odnosno duhovne sile, naučile da izgrađuju grad. Jer nije svejedno kako se grad gradi... Grad sagrađen u materijalnoj prirodi treba po mogućnosti da bude verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše.“[3] 



Drugi stih Knjige Zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom, o čemu sam već pisao ovde, da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji. Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim u idealnom smislu igra ulogu Mesije. Hamvaš kaže: 
„Istina je da se kraljevska duša od trenutka svog prirodnog rađanja razlikuje od svake druge zemaljske duše. To jasno označava i pokazuje kosmička situacija. Već u začinjanju kraljevske duše prethode znaci.“[4] 
Zato su, u duhu slova Knjige Zakona, kraljevi zemlje zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i Mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika: 
„U Egiptu čovek, večno i besmrtno telo, sahu, može da dobije tek posle smrti i uz neizmerne napore: askeza, samopregor, učenje. Kralj je jedino zemno biće koje živi svoj zemni život u sahu, u besmrtnom i večnom telu. To je drevni smisao balzamovanja i mumije. Nije se bilo kakvo telo održavalo za večna vremena, jedino sahu.“[5] 
Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Tako je i kabalistički govoreći, deseta i poslednja sefira Malkut (kraljevstvo), materijalni svet, samo zemno obitavalište Boga, broj Jedan sa sferičnim produžetkom. 


Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige Zakona
„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“[6] 
Drugi detalj glasi: 
„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“[7] 
Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala – jer da, utvrđeno ostrvo je – u Krolijevo vreme Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju superiornu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog samoodređenja praktikovanog u prethodnim vekovima. U veberovskom duhu protestantske etike (!) i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala i beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove oličenom pojmom vladavina koja vlasti daje legitimitet. 
Biće da se  navedeni stihovi ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa na koga se onda odnose te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako interpretirati u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave ubedljivo porediti sa onim što joj je pred očima. I ma koliko nešto izgledalo očigledno, ne bih rekao da je tako. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama, institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su „božanski revolucionari katastrofe“, oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije institucije svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila. Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou.



[1] U ovome možemo nazreti i pun smisao hebrejskog slova Het (ograda).
[2] Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str. 439.
[3] Bela Hamvaš, Scientia Sacra, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 258-259.
[4] Hamvaš, Scientia Sacra, str. 235.
[5] Hamvaš, Scientia Sacra, str. 235.
[6] Knjiga Zakona, III:4-8.
[7] II:25.