Friday, March 18, 2016

Moloh zapadne civilizacije


vidi prethodno. Iz ideologije božanskih revolucionara

Tzv primitivna religija je poput primitivne ekonomije. Reč je o prostoj naturalnoj razmeni na principu: mi Tebi žrtvu, Ti nama pomoć u izvršenju nekog našeg konkretnog egzistencijalnog zahteva.Viši nivo trgovine, koji bi se mogao porediti sa robno-novčanim odnosom, podrazumeva uvođenje čitave manufakture: mi Tebi žrtve, čitav kult, štovanje, molitve, obrede, hramove, sveštenike, sistem, a Ti nama političku podršku, pomoć u ratu protiv neprijatelja, ekonomsko blagostanje, zaštitu od neprijateljskih magijskih uticaja, pošasti, drugih bogova i demonskih sila. Najapstraktniji nivo razmene postignut je u hrišćanstvu gde se razmenjuje nešto posve apstraktno i neuhvatljivo – LJUBAV, čime se čovek vezuje za božanstvo na mnogo jači i obuhvatniji način, te adekvatno tome biva još veći rob pa stoga sve manje slobodan od sve suptilnijih uticaja okultnih sila. 

Julius Evola kaže da sa pojavom hrišćanstva počinje opadanje bez presedana. U Pobuni protiv modernog sveta on hrišćanstvo karakteriše kao beznadni oblik dionisizma. Iz Evoline dioptrije, hrišćanstvo se formiralo oslanjajući se na iznutra narušen ljudski tip i na iracionalni deo bića. Ono je umesto  herojskog, saznajnog i inicijacijskog uzdizanja postavilo kao osnovni instrument veru, silinu uznemirene, postiđene i potresene duše gurnute prema natprirodnom. Sugerišući skorašnji dolazak Božjeg Carstva, te nudeći sliku večnog spasenja i večnog prokletstva, prvobitno hrišćanstvo se, kako to kaže Evola, usmerilo na intenziviranje krize takvog tipa čoveka i potenciranje zanosa vere sve dok se, uz simbol spasenja u raspetom Hristu, nije otvorio problematični put iskupljenja. Dakle, za razliku od judaizma, to više nije bila čista religija Zakona, niti inicijacijska Misterija, već nekakav surogat prilagođen pomenutom tipu rastrzanog čoveka koji se osećao uzdignutim nad svojom podlošću iskupljen u pandemijskom utisku milosti, nadahnut novom nadom, opravdan, iskupljen i oslobođen sveta, tela i smrti. U Antihristu, Niče kaže da je hrišćanstvo vodilo rat do smrti protiv višeg tipa čoveka, proganjavši sve osnovne instinkte tog tipa. Istovremeno, ono je stalo na stranu, kako to Niče kaže, svih onih koji su slabi, ništavni, bezuspešni. U suštini, po Ničeu, hrišćanstvo je iz suprotstavljanja instinktima održanja snažnog života stvorilo ideal. Posledice su apokaliptične.

Uzmimo u razmatranje te apokaliptične posledice na primeru tri istorijska masovna žrtvovanja. Sva tri žrtvovanja su odrađena po nekoj proceduri te pod demagoškim plaštom neke ideologije i imperativom aktuelne političke situacije. Reč je o zločinima katoličke inkvizicije, nemačkih nacista i američke administracije. U sva tri slučaja imamo izvanrednu organizaciju, sleđenje određene procedure, papirologiju i odlične izgovore. Na delu je birokratizovano zločinstvo koje uporedo sa razvojem civilizacije i tehnologije biva sve sofisticiranije. Bilo da je reč o paljenju veštica i jeretika, ili o masovnoj deportaciji i uništavanju miliona ljudi u koncentracionim logorima, odnosno o masovnim i razornim vojnim akcijama sa velikim posledicama po civilno stanovništvo, žrtve masovno umiru u ognju. Žrtve su prvobitno, u mnjenju počinilaca ubistava, dehumanizovane i satanizovane. Za inkviziciju reč je o vešticama i podanicima Đavola, odnosno o nekome ko samo izgleda kao čovek, ali budući da mu je Đavo uzeo dušu ili je stavio pod svoju kontrolu (onečistivši je), inkvizitorska žrtva nije ljudsko biće u punom smislu reči. Što se tiče nacista, žrtve su pripadnici prirodno inferiornijih, tzv nižih rasa, neka parazitska vrsta podljudi (Jevreji, Sloveni, Romi). Naposletku, za američki establišment ubijeni u nuklearnom ili napalm ognju su neki tamo Japanci, Vijetnamci, Arapi, nacisti, fašisti, komunisti, autoritarci, fanatici, ekstremisti, rasisti, zločinci. Njihova ljudskost unakažena je i redukovana njihovim stavovima, vrednostima, uverenjima i ponašanjem. Oni nemaju moralno pravo na postojanje. U svakom slučaju ni oni nisu ljudi u smislu u kome su to oni koji žele njihovo uništenje.

U sva tri slučaja, u ime viših interesa u ime Pravde, Boga, nacionalnog interesa, demokratije, slobode, čistote vere, nacije ili rase, neka organizovana sila na državnom nivou vrši masovnu egzekuciju podljudskog elementa koji kao takav prezentuje sile haosa, destrukcije i retrogradnosti. Uz ovo pomenimo i u bibliji opisan genocid Jehovinog odabranog naroda nad starosedeocima obećane zemlje. Nije bilo milosti ni za domorodačke magarce a kamo li za njihovu decu ili žene. Bog je tako naložio, jer sve što je u vezi sa prvobitnim stanovnicima obećane zemlje nečisto je i neophodno ga je uništiti. Kao takva, ta kategorija ljudi može biti slobodno najsurovije žrtvovana bez da se to kosi sa osnovnim moralnim i etičkim načelima izvršilaca pravde. Objekti žrtvovanja su idealni jer u mnenju dželata figurišu kao nosioci zla, kao žrtveni jarci ili neljudi koji u sebi nose sve grehe ovoga sveta i sve grehe onih koji vrše egzekuciju. I inkvizicija, i nacisti, i američka administracija su svojim žrtvama pripisali ono čega se najviše gnušaju, čega se boje i što u određenoj meri prepoznaju u vlastitom karakteru. Inkvizicija je etiketirala svoje žrtve na osnovu fabrikovanih optužbi koje uključuju dijaboličnost, grešnost, pakt sa đavolom, otpadništvo od vere, magijsko delovanje itd. U očima nacista greh njihovih žrtava bio je pre svega genetski i ontološki. Prosto, njihove žrtve su niža rasa i ne baš ljudska bića u punom smislu reči. Na sve to dodaje se konspirativnost, zlonamernost, parazitizam, ljudska inferiornost, animalnost itd. genocidnost, rasizam, komunizam, autoritarnost, agresivnost, totalitarizam itd. U sva tri primera reč je o žrtvovanju, ali to nije svesno kultno žrtvovanje, nego pre bi se moglo reći da je reč o vulgarizovanom žrtvovanju duhu vremena. Naručioci i inspiratori zločina jesu:
a) za inkviziciju: krvožedni Bog Otac katoličke biblije, odnosno univerzalizovani Bog starog Izraela;
b) za naciste: (neo)paganski germanski bog rata;
c) za američku administraciju: bog čije oko posmatra sa vrha piramide koja krasi novčanicu od jednog dolara, veliki arhitekta univerzuma.
U svakom slučaju ljude je trebalo žrtvovati, a što nije bilo moguće bez neke dobre operativne isprike. Takođe, sva tri slučaja ukazuju na isto poreklo. Ista sila, isti entitet stoji iza kontinuiteta zločina, isti je rukopis, samo su akteri drugi. Ta sila je ahrimanski duh vremena i civilizacije Zapada, koja se predstavlja na bezbroj različitih načina, kao Pravda, kao Humanost, kao Isus, Bog, Ljubav, Vera, Nada, Milosrđe... 




Wednesday, March 16, 2016

Neki pogledi na zagrobnu egzistenciju i reainkarnaciju



Bela Hamvaš, u knjizi Velika riznica predaka, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku – Tlalokan itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika.“ Dalje, Hamvaš navodi: „Prema drevnoj baštini, pretežna većina duša živi u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno irealnih vizija koje su duše same zamislile – ali i ovde na zemlji. To je svet opsene (maja). To je Izidin veo – čista čarolija.“ 



Kako Hamvaš tumači, zadatak posvećivanja tradicije jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Kako Hamvaš kaže, to je usijano znanje dijamantske svetlosti. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija. Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi – vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon – a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, to je druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi, budući da je reč o gotovo beslovesnoj masi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sahu, što predstavlja cilj individualne evolucije ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu. 



U knjizi Velika jednačina, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak. 

Kako ona dalje piše, po nagoveštaju egipatskih spisa inicijacije, postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koga nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama identifikovana sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine: egipatske, indijske i druge, ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačne više forme svesti, o kojoj se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest, kako to Ljubinka kaže, izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Po njoj, ujedinjenje psihološke svesti sa ovom višom formom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti. Naravno, opciju permanentnog bitisanja nekakvog semena ljudskog bića više smatram izuzetkom nego zakonitošću. U pogledu toga, setimo se koliko spermatozoida umre da bi samo jedan izvršio oplodnju. Ako tu proporciju primenimo na brojnost ljudskih bića, možemo izvesti nekakvu proizvoljnu računicu. Ako je odnos umrlih spermatozoida i onih koji dođu do svog cilja, recimo 1 spram 5 miliona, onda ta proporcija za trenutno živih 7 milijardi ljudi iznosi 1.400 duša. Dakle, neki broj u osnovi sličan onom iz Apokalipse. Da bi u ovoj proporciji došli do biblijskog broja spašenih od 144.000, potrebno je da broj ljudi koji su ikada živeli na Zemlji dosegne 720 milijardi.



U Krolijevoj Knjizi Zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda, a u trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda. Knjiga Zakona u stihu 9, prve glave kaže: „Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!“ Simbol Nuit, odnosno boginje beskonačnog prostora je upravo zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu, a taj crveni krug je Hadit, njeno „tajno središte“. Svetlo koje se ovde pominje je Khu, a to je nebeski besmrtni princip, ambijent svetlosti u kome obitavaju zvezde-duše, svojstvo zajedničko i ljudima i bogovima. Po ovome vidimo sedam svojstava ili komponenti vezanih za ljudsko biće u njegovoj celokupnosti. Imamo pentagram, središte pentagrama i ambijent u kome je taj pentagram (simbol mikrokosmosa) smešten. Kraci pentagrama predstavljaju elemente u okviru čoveka shvaćenog kao mikrokosmos, tokom procesa umiranja bivaju razloženi, zvezda biva rasformirana, te naposletku ostaje krug unutar pentagrama, njegovo jezgro nasuprot beskraja svetlosti Khu. To jezgro će po rasformiranju pentagrama bića, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, formirati novu zvezdu. To jezgro i svetlost, Nuit i Hadit, nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju njihovu igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda.




U knjizi Tajna učenja svih epoha, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima Kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo Auričko Jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u Kosmičkom Jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar Auričkog Jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana Ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog Univerzuma od tzv Točka Nužnosti




Činom smrti naša svest neminovno biva zbrisana i samo teškim naporima tokom života, neki posvećenik, a što je redak slučaj, može da se izbori za svoju slobodu te opstanak u posve drugačijim okolnostima. Setimo se koliko spermatozoida biva uništeno ne bi li samo jedan izvršio oplodnju. Priroda je strahovito rasipna i ne postavlja pitanja kada su njeni ciljevi u pitanju. Zašto bi štedela na nama? Samo zato što smo mi, pobogu, ljudi? Zato što smo neko i nešto? Priroda je besprekorna, ali i impulsivna te nedosledna. Šta mi znamo o njenoj nedoslednosti? Kada i u kojim slučajevima važi ono što uglavnom ne važi, i kada ne važi ono što obično važi? Koliko ljudi opravdava svoje postojanje? Koliko ljudi opravdava ukazano poverenje da budu ljudska bića, da budu Čovek, Mikrokosmos, a kamo da zasluže još jednu priliku? Nema padanja ili ponavljanja; ili idemo gore, evolutivnom putanjom, ili nas nema, nakon dužeg, odnosno kraćeg odlaganja smrti. Iz perspektive Ništavila to što je neko živeo hiljadu godina ili samo godinu dana nema nikakav značaj, kao ni to da li je neko mikroskopske veličine ili možda svojom veličinom ispunjava međugalaktički prostor. Ako je Buda u nirvani ne znači da su u nirvani i svi budisti. Da bi neko bio u nirvani neophodno je da postane Buda. Alister Kroli je rekao da je ovaj svemir čista prilika. I jeste – prilika je! Kada ovaj život, ovaj kredit postojanja potrošimo, sasvim je neizvesno i gotovo neverovatno da ćemo dobiti još jedan, osim ukoliko tokom aktuelnog života nismo stvorili nikakve šanse da na neki način sačuvamo glavnicu svoga bića prilikom suočavanja sa smrću. Čime bi to trebalo da zaslužimo da nam se pruži još jedna prilika? Sleđenjem propisane procedure? Ako smo bili ništavni za života, bićemo ništavni i nakon njega. 




Moj zaključak je da je luksuz verovati u mogućnost linearno shvaćene reinkarnacije, tj neke druge prilike koja nam se pruža i koja predstavlja stepenik više ukoliko smo u ovom životu bili ispravni, odnosno niže, ukoliko smo bili nevaljali. Uostalom, čak i da jeste tako, zašto bi se taj stepenik-ka-više ili ka niže odvijao u ovoj stvarnosti, na ovoj planeti, u ovom prostor-vremenskom kontinuitetu, a ne na neki posve drugačiji način daleko iznad nivoa naših pretpostavki? Danas postoje čitavi metodi pomoću kojih neko može da otkrije šta je bio u prošlom životu. Nesumnjivo je da ti metodi dovode do izvesnih spoznaja i senzacija o nekim prošlim inkarnacijama. Na taj način možemo videti neke ljude ili bića koja su, može biti, nekada zaista postojala, ali je stvarno neutemeljen svaki zaključak da smo to upravo mi, tj da je to što smo videli scena iz neke naše pređašnje inkarnacije. To što smo videli nema nikakve veze sa nama osim činjenice da smo to videli. Sve što vidimo ima onoliko veze sa nama koliko i daleki horizonti noćnog neba. Čitav proces viđenja naših prošlih inkarnacija može se porediti sa upadom u nekakvu volšebnu kosmičku arhivu u kojoj su pohranjene slike, impresije i informacije o svim formama koje je svetlost ikada zauzimala, koje zauzima i koje će zauzimati. Ta arhiva čuva svedočanstvo o svim dešavanjima u Univerzumu, tezaurira beslovesna forme. Tu više nema svesti u pojavnom obliku, te kako je jednom postojala više ne postoji nikad. Postoji samo njen otisak. Pritom se ništa ne reinkarnira. Onaj ko se reinkarnira to može učiniti jedino voljno, i to sa pozicija totalne slobode bića koje je na neki način izašlo van dometa smrtonosne mašinerije sveta.



Moj lični moral reinkarnacionističku veru (nadu) sankcioniše kao protivmoralnu, iz prostog razloga što u svakodnevnim nastojanjima da izgradim sopstveni smisao, pomisao na beskrajnu mogućnost raspolaganja vremenom obesmišljava moj napor i potkopava moju građevinu, pa čak i da je to istina. Nama večnost ne stoji na raspolaganju, već mi njoj. Večnost je eutanazija, amnezija i anestezija. To nije čak ni opcija. Za tu volšebnu reinkarnacionističku opciju nemamo nikakve garancije. Jedino čime realno raspolažemo jeste ovo ovde i sada, dve relacije u kojima je bilo kakvo delovanje jedino moguće, s obzirom da ispit životnog stremljenja uvek vreba, te kada konačno i nastupi biće to upravo ovde i sada, ispit odmah ovde, a ne negde tamo i jednom nekad. Za finalni ispit našeg (be)smisla moramo uvek biti spremni. To je smisao samog smisla, a ne zanošenje fantazijama i nadom o praktično neograničenom broju ispitnih rokova, što nam pruža nebrojeno mnogo prilika i vremena da polako, ležerno, temeljno, bez žurbe i opterećenja, krajnje opušteno, spremimo, utvrdimo i položimo ispit nakon bezbroj padova. Takav stav implicira shvatanje po kome vreme ne deluje na nas, tj da smo na neki fundamentalan način večni i neuništivi. Takvo gledište inspiriše lenjost duha, egocentrizam i athezione sile besmisla. Iz perspektive sagledavanja svih života, mi vidimo njihovu sveukupnost koja obesmišljava linearne vremenske kategorije. Nema prošlih ili budućih života. Ti životi se uvek dešavaju onda kada svest u svojoj punoći u njih uđe i oživi ih.





Monday, March 14, 2016

Iz ideologije božanskih revolucionara Katastrofe i Stvaranja

Magija je (prethodivši religiji), stupanjem na scenu i iniciranjem komunikacije i saradnje sa određenim božanskim, demonskim i ostalim „spiritualnim” entitetima i bićima, osim mnogih dobrih stvari za čovečanstvo, otvorila put surovoj i totalnoj vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove i Boga. To su one sile koje su ljudski um punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. Ono što je svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste to da oni – na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno – zahtevaju upravo ljudske žrtve. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, ritualno, posvećeno, oni će tu žrtvu uzeti silom, na posve drugačiji način. Njihova naklonost se, između ostalog, kupuje i krvlju. Dakle, svako bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su prosto krvožedne uzvišene zveri, a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare.

Osnovni principi po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva, tj. imaju magijski i religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova) nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili ustanovljenim principima datog božanstva (ili božanstava); važno je da se kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme, tabui itd., ukidaju, redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, mržnje svakako, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha, naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one posve nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se stvari isprazne od sadržaja ostaje vidljiva gola moć. 

Moralni principi, norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i principima, shemama i odnosima koje su prenele i ustanovile prethodne generacije? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni baš zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Čak i da neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona na to ima pravo jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako svaka generacija ima pravo da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, iz prostog razloga što ovih nema da ih u tome spreče. Drugim rečima, bar teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus. Svaka generacija, dakle, ima mogućnost (a samim tim i pravo) na abortus te da stavi tačku na sebe i na kontinuitet ljudskog roda ukoliko to smatra za shodno. Uostalom, zašto je tako teško prihvatiti kraj čovečanstva, naročito ukoliko je to rezultat svesne ljudske odluke (pritom je veliko pitanje da li je jedan takav kolektivni konsenzus uopšte moguć)? Zašto ono uvek mora postojati? Ubiti sebe ili sačekati prirodnu smrt? Uništiti čovečanstvo ili ostaviti da ono dođe do svog prirodnog kraja? To su lažne dileme. Izbor smrti nije uvek katastrofalan niti je smrtonosan. Nekad je bolje umreti po cenu koju smo sami odredili nego živeti po svaku cenu. Bar su Isus, Sokrat i Žak de Molaj to svojim izborom potvrdili. Ako nastavak života znači propadanje, radije ću umreti. Ako je smrt propast, boriću se za život. Valja biti mudar pa proceniti kada je smrt dobra a kada je to život. Život i smrt su kao konstante apsolutne ali je njihova vrednost promenljiva, pa varira od slučaja do slučaja i od trenutka do trenutka.

Ako bi me neko pitao šta je to kriminal, rekao bih da je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv interesa kriminalaca koji su na vlasti ili istu kontrolišu. Isto to važi i za pitanje šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa dominantnim ili vladajućim predrasudama. Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja, uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude. Povodom toga relevantno je pitanje koja predrasuda sa sobom nosi više, odnosno manje štete. Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili objektivne sudove, ali su u dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla i ciljeva, da su sasvim sposobni bilo da generišu, bilo da slede pseudoracionalne (pseudologičke i pseudoobjektivne) opšteprihvaćene i opšteprihvatljive zaključke. Predrasuda po kojoj je normalno da žene budu pokorne muškarcima i adekvatno tome tretirane kao deo njihove imovine, utemeljena je na višem, moralnom nivou, poreklom iz teološke sfere po kojoj žena nastaje iz muškarčevog rebra. Zato je ona, spram muškarca, inferiorno biće. Na predočenoj predrasudi izgrađen je čitav sistem društvenih odnosa koji datu predrasudu stavlja u funkciju opšteg društvenog interesa. Naposletku, ta predrasuda potiče direktno od muškog Boga (Njegovih sveštenika i proroka), od čije strane je i instrumentalizovana kao oruđe nečijeg interesa (interesa elite materijalne i duhovne moći). Ovo je samo jedan primer koji ipak daje prostora za otvaranje sledećeg pitanja: nije li društvena moralna norma i principijelnost koncipirana na idealu Pravde, uvek i svugde podložna, u većoj ili manjoj meri, praktičnoj pervertaciji u kod nepravde i manipulacije?

Vidimo kako su moralna načela deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Principi i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, ili su stožeri ili žreci istih, koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno iznad, pater superiori – otporni na poroke Univerzuma. 

Moral je sredstvo društvene kontrole. Društvena kontrola je praktičan cilj društvene moći. Društvena moć s druge strane u cilju sopstvenog održanja, stvara i podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da nekako uteruju normalnost te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu realnu utemeljenost izuzev u ideologiji poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom i kamufliranom interesu nosilaca dominantne društvene moći. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je stvarno otežano funkcionisanje ravnoteže nekog društvenog i ideološkog sistema. Evidentno je da su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet aktuelnog poretka.

Možda su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke, minerali itd, nemaju dušu. To bi onda značilo kako je svo zlo ovoga sveta koncentrisano u čoveku, pošto shodno takvom shvatanju, samo ljudsko biće ima dušu. U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosioc radikalnog zla. Druga stvorenja su nevina, ni dobra, ni zla. Držim da nevinost, u moralnom smislu, podrazumeva distanciranost od oba navedena principa. Nije nevin onaj ko je dobar, s obzirom da je opredeljen za jednu od strana. Ljudsko biće nipošto nije nevino, naročito ne odrasla jedinka. Kakav god bio, moralan ili nemoralan, čovek je grabljivac; grabi i uzima. Čak i kada daje, čovek to čini ne bi li zarad toga nešto ugrabio: neku osobu, predmet, emociju, naklonost, moć, slavu, dragocenost ili pak kakvu spoznaju, odnosno znanje, naposletku božanski blagoslov. U tom smislu, funkcija morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili etiketira kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da se kultivišu i civilizuju, čak bilo bi im nemoguće da opstanu. Moral kanališe taj vekovni rat svih protiv sviju. S obzirom da nije nevin te da grabi mnogo, uvek, i manje ili više (ne)sofisticirano, od čoveka sve živo strepi. Čovek je univerzalni neprijatelj svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj (destruktivnoj) celokupnosti. Kao takav on više i ne može biti životinja, s obzirom da je monstrum. On ima dušu, dušu koja je zatrovana destrukcijom, pohlepom i strahom. On se uništava i strepi od samoga sebe.

Nekada je bilo lakše verovati u đavola ili u zle duhove nego danas. Za razliku od perioda srednjevekovne zatucanosti, u (post)modernom i (post)emancipovanom dobu današnjice, pre će biti da odnekud iz mraka vreba manijak, davitelj, ubica, lopov, kriminalac ili terorista, nego vampir, vukodlak, bauk ili demon. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo, kako je to lepo opisala Hana Arent u knjizi Izvori totalitarizma. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka. 

Verujem kako je ljudsko biće sposobno da se oslobodi ograničenja koje nose oktroisani Božji Zakoni – kako oni fizički tako i metafizički. Ali, da bi čovek uopšte bio sposoban za takav životni podvig oslobađanja, mora pretodno iskusiti mnoga svojstva tih ograničenosti. Naravno, božanska amnestija, odnosno sticanje neke vrste imuniteta od ograničenosti koje nameću pomenuti Zakoni, ne povlači za sobom pokornost čoveka moralnim, ontološkim, eshatološkim i teleološkim božanskim projekcijama datim za ljudsko biće. Naprotiv, ljudi, bar teoretski, imaju mogućnost  da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički kodeks, a koji bi bio u skladu sa imperativima njihove istinske volje i jasne namere. Posledice jednog takvog stremljenja su zaista stravične, naročito iz perspektive svakodnevne te kulturom uslovljene ljudske egzistencije. Zato čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme kompletnu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, za svoju sudbinu, te mora da bude besprekoran u svojoj nameri. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što ni tu ne postoji nikakav standard. Ti principi nisu opšti za sve ljude, već krajnje individualni i stoga jedinstveni. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, visoka ili niska, a pritom niko ne može računati na nekakve garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio. Udar Ništavila biće nemilosrdan, a možda i perfidan, što znači da bi trebalo biti jak i oprezan, te se ozbiljno pripremati za opstanak u totalno nepoznatom ambijentu. Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek deprimirajuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost Beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama božanskih revolucionara Stvaranja. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet deprimirajuće minijaturno, infinitezimalno spram beskrajnosti Beskraja i njegove vapeće Praznine. Zato nam Bog onda može dozvoliti da ga napustimo, ali tada smo prepušteni samima sebi i Beskraju. Jao nama ako pritom nemamo naš kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive beskraja. Na kraju, tamo gde nema Boga, ne samo čovek, već i muva može biti bog. Tamo Hermesov zakon ima apsolutno značenje, ali i nema. 

Mi možemo odlučiti kako je u interesu našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je u skladu sa našim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i zločinačko ponašanje (iz perspektive aktuelnog morala), sa naše tačke gledišta je posve moralno. Šta bi neko pomislio o tome nije naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Svako karakterisanje nekog ljudskog ponašanja ili postupka kao zločinačkog, prvenstveno govori o suštinskom nepoznavanju vlastitog položaja onoga ko uopšte pokušava da o nečijem ponašanju presuđuje. Nešto je zločin samo sa ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste formulacija koju je iznedrio ljudski strah – strah od smrti i Ništavila, dakle strah od nečeg što nesumnjivo vreba i što nesumnjivo jeste stvarno i rekao bih neizbežno. To sve ukazuje na apsurdnost ljudskog položaja, te adekvatno tome i na apsurdnost ljudskog prosuđivanja. Šta god činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom, izgrađenim na principima meni svojstvene nadvremenske slobode, pre će biti u redu nego izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u svakom slučaju čista; znači nemam dvoumljenja i sumnji, niti me muče prizori mojih dela, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog toga. Ako je to šta činim u skladu sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, mizerno, bizarno, veličanstveno, zlo ili dobro, ne može uticati na mene. Mišljenje koje izražava zgražavanje nad ovim mojim razmišljanjem potiče od stava po kome je moralno biti pokoran i obožavati takvog Boga, nego u svom životu ravnati se na način svojstven Bogu. Naposletku, čak i oni koji ne veruju ni u kakvog boga, a nalaze se pod uticajem aktuelne dominantne civilizacije, u svom poimanju moralnosti i etičnosti, ravnaju se u skladu sa principima izvedenim iz jedne takve doktrine. 

Kada sam već pomenuo kodeks, bilo bi dobro da malo preciznije odredim šta pod tim pojmom podrazumevam. Kodeks o kome je reč predstavlja jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za iskušavanje nesvakidašnjih situacija i pojava. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom. Međutim, kodeks može da bude i posve nesavršen, ili čak kontradiktoran niz odluka, na prvi pogled krajnje impulsivan i nedosledan. No, ne bi trebalo smetnuti sa uma činjenicu po kojoj odricanje od besprekornosti podrazumeva prethodno dosezanje izuzetne besprekornosti, ne bi li čovek uopšte imao moć da ne bude besprekoran.

vidi dalje: Moloh zapadne civilizacije


Sunday, March 13, 2016

Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam mitskog Zlatnog doba



Oni su došli sa zloslutnom Silom, došli su sa Mesecom, onda kada su tama i smrt nastupili na Zemlju, pokazavši se pred ljudima prvobitne domovine svetlosti. Bogovi tame, Meseca i smrti izrodili su polubogove, a ovi nadljude; nadljudi stvoriše drevne kraljeve, a kraljevi plemstvo te potonje dinastije koje znamo u istoriji, dok ovi izrodiše bezbrojnu kopilad i mnoštvo slugu svuda po licu Zemlje. Tu sam lozu nazvao Bratstvom univerzalnog reda noći. I to zaista jeste bratstvo, jer su svi u njemu, od pamtiveka, povezani neprekinutim nizom krvi i sećanja, jer sećanje je krv i krv je sećanje. Bratstvo je zasnovano na krvi, na onom što se krvlju prenosi, jer krv je duh i duh je krv. U krvi je vitalna sila koju nebeskim plesom slavi luciferska planeta (Venera) tvoreći oblik pentagrama. Svako u čijim venama teče ma i kap krvi poreklom od onih koje su stvorili bogovi tame, podložan je sili na kojoj je utemeljeno Bratstvo. Iako čine zanemarljiv deo procenta čovečanstva, takvih na ovom svetu ipak nije malo. Osim toga, veoma su dobro raspoređeni na praktično svim pozicijama moći. Sve što je čovečanstvo ikada stvorilo, sve što zna, od njih potiče. Oni su stvorili ljudski svet kakav poznajemo. Naš pravi svet, prava ljudska priroda, pravo ljudsko stanje, nama nije poznato i odavno je prestalo da nam bude poznato.



U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta za devedeset stepeni. Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, dok je u samom središtu Severnog pola ono bilo tačno iznad ljudskih glava. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. To je podrazumevalo i adekvatan oblik duhovnosti.

U knjizi Pobuna protiv modernog sveta, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čistoj svetlosti, kao bestelesnoj muževnosti lišene istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, kontinuitet jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je Sunce padalo ispod horizonta. Tu je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz te pozicije (srušili su se stubovi koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i distribuciju svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost su se fokusirali ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.



Ideja o središnoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u direktnoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde solarni disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u relaciji sa pozicijom Sunca. U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u ambijentu stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametra promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma! Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji - a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame. Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon lomljenja ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost. Sa tim buđenjem Juga, probudila se i magija...


To što je spavalo u ledu spojilo se sa poticajem koji je došao izvan Zemlje te generisao poseban fenomen koji iz mutnih vizira današnjice izgleda kao upliv došljaka sa drugih planeta. Ja ovde ne zastupam tezu o vanzemaljskom uticaju na način kako to konvencionalni materijalistički pogled na svet očekuje, već govorim o izvorima, odnosno o reptilskom magijskom Reptil je simbol vremena, bilo kao zmija, zmaj ili krokodil. Reptil kao zmija oličenje je lunarnih principa. Istovremeno Mesec je i prvi umrli (Mirča Elijade). Takođe, lunarnost u obliku zmije je nosilac inicijacije. Imamo situaciju opisanu na početku biblijske Knjige Postanja, gde se govori o tome kako je Zmija (kontra)inicirala izgon ljudi iz Raja. Elijade, u Raspravi o istoriji religija, pominje rabinsku legendu o pojavi menstruacije kao rezultata polnog odnosa koji je Eva u Raju imala sa Zmijom. Otud i legenda da je Kajin zapravo sin Eve i Zmije, čime se nalazi uzrok u Kajinovoj opakoj prirodi i bratoubistvu. Kajin kao zemljoradnik ima odlike lunarnosti, u skladu sa analogijskim nizom koje Elijade navodi, a taj niz čine Mesec, kiša, plodnost, žena, zmija, smrt i periodično ponovno rođenje. On navodi još primera koji povezuju Zmiju sa menstruacijom. Dakle, izgon iz Raja ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i njihovih ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost egzistencije, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Elijade kaže: „Mesec, jer je gospodar svih živih stvari i pouzdan vođa mrtvih, „istkao“ je sve sudbine. Nije zato slučajno u mitovima predstavljen kao ogromni pauk, što je slika koja postoji kod mnogih naroda. Naravno, u kulturama u kojima su Velike boginje objedinile osobine Meseca, zemlje i rastinja, preslica i vreteno kojima tkaju sudbine ljudi i sami postaju njihova obeležja… Velike boginje posle postaju gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju po svom nahođenju.“



Dodatak: 
Svedoci smo gomilanja arheološke građe koja samim svojim postojanjem ukazuje na neodrživost dosadašnje evolucionističke i materijalističke istorijske paradigme. Naučnici ne mogu objasniti kako su praistorijski „primitivni“ ljudi mogli da izvedu arhitektonske podvige koje mi danas nismo u stanju. Otud se javljaju alternativna tumačenja koja u igru ubaciju vanzemaljce, u pokušaju da negiraju bilo kakvu sposobnost ljudskih bića, za koja mi hronocentrično verujemo da su bila neuka i primitivna, te na nižem razvoju svesti i tehnologije nego što je to današnja istorijska avangarda kao kruna razvoja čovečanstva. Dakle, takav će mentalitet pre pristati na ideju da su se odnekud pojavila superiorna vanzemaljska bića koja su svuda po Zemlji posejala svoja znamenja te se volšebno udaljila na diskretnu daljinu odakle posmatraju „razvoj“ čovečanstva. Navodno, mi smo danas dovoljno razvijeni pa na nam nisu neophodni tehnološki podsticaji tih mističnih dobroćudnih posetioca. Sve smo to u stanju prihvatiti radije nego priznati da su praistorijski ljudi jednostavno posedovali nekakva svojstva ili moći, (da ne kažem tehnologiju jer to zvuči nekako tehnicistički, te je posve u duhu današnjih vulgarnih vremena), uz pomoć kojih su mogli graditi piramide, sfinge i ostala čuda drevnog sveta. Ako bi to priznali, onda bi morali priznati da tokom poznate nam istorije na delu nemamo razvoj i napredak nego nazadovanje, te da danas nemamo avangardnu elitu koja čovečanstvo vodi napred, nego na pozicijama moći imamo najgori ljudski materijal koji nas vodi u propadanje.


Mali terajući ritual pentagrama - jedan primer izvođenja



Vidi prethodno: Mali terajući ritual pentagrama (teorijske pretpostavke)
Mali terajući ritual pentagrama sastoji se iz nekoliko osnovnih segmenata: iscrtavanje kruga i priprema, izvođenje kabalističkog krsta; iscrtavanje pentagrama uz zazivanje odgovarajućih božanskih imena – tzv vibratorne formule; zazivanje arhanđela; završni kabalistički krst. Iscrtavanje kruga predstavlja označavanje intimnog ličnog prostora rada. Obično se ovaj ritual izvodi uz pomoć nekog od posvećenih magijskih oružja, štapa ili noža, ali generalno prsti sasvim solidno mogu zameniti bilo koje oružje, budući da su instrumenti, oružja produžeci ljudskog tela.

Dakle, stojimo okrenuti ka istoku. Radimo sa desnom rukom. Ispružimo kažiprst i srednji prst a ostala dva prsta savijemo i spoljimo sa palcem, a može se raditi i samo sa ispruženim palcem dok su ostali prsti povijeni i stegnuti u pesnicu. Vizuelno prstima iscrtamo svetlosni krug prečnika metar do metar i po, okrećući se oko svoje ose, vrativši se u početnu tačku. Zastanemo i u mislima stvorimo jasnu sliku svetlosnog kruga u čijem centru stojimo. Zatim, u sklopu priprema, odradimo osnovnu vežbu disanja uz prateći rad imaginacije koja ima za cilj da nas oslobodi „teške“ energije i zameni je „lakom“ koja dolazi odozgo. To ćemo uraditi tako što prilikom udaha zamišljamo da vazduh ulazi kroz teme a izlazi kroz tačku ki, koja se nalazi nekoliko centimerata ispod pupka. Već nakon desetak takvih udisaja-izdisaja osetićete nekakvu lakoću. Nije potrebno brojiti udisaje i izdisaje, već se jednostavno prepustite procesu dokle god vam volja.

Sledeći korak je izvođenje kabalističkog krsta koji se takođe sastoji od spuštanja gornje energije, ali ovoga puta ne u formi zamišljenog vazduha, nego kao zamišljene svetlosti, koja se posledično može pojaviti i posve autonomno na mentalnom ekranu. U pitanju je, kao i kod iscrtavanja kruga, svetlo-bela i sjajna svetlost. Naravno, ponekad se može nametnuti i neka druga nijansa ili boja, praktično i mimo vaše volje, ali u tom slučaju se ne opirite, nego se prepustite upravo toj boji koja tako silovito kulja na vaš mentalni ekran. Dakle, zamislite sjajni heksagram iznad glave. Neka se taj heksagram zavrti u pravcu kazaljke na satu formirajući oblik sjajne kružnice sa tačkom u središtu. Podignite desnu ruku u vis i zamislite kako se iz središta zamišljene kružnice projektuje svetlosni snop ka vašoj šaci. Zatim, fokusirajte tu svetlost u palac i palac spustite do čela u oblasti trećeg oka vibrirajući reč ateh (tebi). Neka svetlost preplavi vaše teme, čelo, vidno polje. Onda dodirnite srce a potom i tačku ki, spuštajući snop svetlosti ka podu, vibrirajući reč – malkut (kraljevstvo). Zamislite kako svetlosni stub, dolazeći odozgo snažno ponire ka tlu. Zadržite tu sliku neko kraće vreme, a naročito svest o prisustvu stuba svetlosti. 


Sada ispružite ruku u desno i zamislite snop svetlosti koji s desna dolazi ka vašoj šaci. Fokusirajte tu svetlost u palcu i onda je povucite ka desnom ramenu vibrirajući ve-geburah (i moć) a potom ka levom uz vibraciju ve-gedulah (i slava). Zatim stanite u pozu krsta i zamislite kako kroz vaše ruke s desna na levo, iz beskraja dolazeći te u beskraj ponirući, prolazi svetleći snop. Imajte svest o tome kako se zapravo nalazite na mestu gde se ukrštaju dve prave u matematičkom smislu, sačinjene od sjajne svetlosti. Pokušajte da stvorite osećaj izduženja vašeg tela u pravcu gore-dole i levo-desno istovremeno. Rastite u beskraj. Taj rast praćen je rotiranjem tačke ukrštanja dva snopa. To je mesto gde se projektuje ruža, odnosno svetlosna struktura nalik ruži koja intenzivnije zrači od ostatka krsta. Neka se ta ruža zarotira u pravcu kazaljke na satu. Zatim sklopite ruke na grudima, onako kako je to prikazano na skulpturama boga Ozirisa i vibrirajte le-olam-amen (za vekove – amen). Ostanite u toj pozi neko vreme zamišljajući svetlosni krst i ružu koja sada miruje te bivajući crvena, razliva svoju boju po krstu. Zamišljajte kako crvena svetlost ruže polako prelazi na horizontalni i vertikalni krak. Ta ruža je jedan od simbola mesijanstva. To je obešeni Odin, koliko i raspeti Hrist, odnosno Oziris. Upravo je Oziris subjekt vaše radne identifikacije. U trenutku formiranja raspeća identifikujete sa bogom Ozirisom. Jednostavno, u imaginaciji preuzmite njegov božanski oblik na osnovu dostupnih slika kipova ili artefakata kojima je prikazan ovaj bog. Krst je drvo života i smrti, ali i drvo znanja, čiji je mistični plod Mesija, odnosno Hrist.

Mala napomena, kada je reč o vibriranju navedenih reči, to se radi dubokim glasom, iz stomaka, što podseća na pevanje mongolskih šamana. Taj način pevanja, kako kažu mongolski šamani, tera zle duhove, dakle deluje pročišćavajuće, pa ne bi bilo loše vežbati takav način vibriranja pomenutih formula.

Erih Nojman kaže da: „Ono što na drvetu visi, dete majke-drveta, od nje podnosi smrt ali od nje prima i besmrtnost.“ Puno i svesno izvođenje kabalističkog krsta od suštinske je važnosti za prizivanje osećaja umiranja i uskrsnuća u besmrtnosti. Kabalistički krst je živa ritualna formula Ozirisovog eona. Taj krst jeste sedište inicijacije, centar sveta koji posvećenik projektuje bivajući u tim trenucima jedino i Jedno biće u univerzumu. Svetleće senzacije na mentalnom ekranu koje će se nakon izvesnog vremena javljati tokom izvođenja ovog rituala biće znak da je preliminarni kontakt sa višom prirodom ostvaren te da je proces buđenja vaše unutrašnje svetlosti, odnosno svetlosnog čoveka unutar vas – započeo.


Sledeći potez nakon formiranja strukture svetlećeg krsta jeste iscrtavanje figura pentagrama. I dalje stojite okrenuti prema istoku. Iskoračite ispred sebe i znakom blagoslova desnom rukom iscrtajte pentagram počevši od donjeg levog kraka (na nivou levog kuka) do vrha (malo iznad nivoa glave), zatim prema donjem desnom kraku (nivo desnog kuka), onda prema levom gornjem kraku (u visini ramena), potom ka desnom kraku a zatim natrag do donjeg levog kraka. U imaginaciji popravite oblik pentagrama da bude ispravan i simetričan te ga zamišljajte u tamnoplavoj boji. U njegovom središtu možete zamisliti crveni krug. Zatim u stavu „ulazećeg“ (Horusov znak za projekciju), desna noga napravi iskorak, ispravite leđa i nagnite se malo napred pružajući ruke ispred sebe – zamislite znak sjajne zlatnožute svetlosti kako se iz vaših dlanova, kroz središte pentagrama, projektuje u beskraj. Tom prilikom vibrirajte, odnosno otpevajte božansko ime Jahve (Jeehooovaaa...). Osetite kako se tamnoplavi pentagram snažno pali i menja boju u zlatnožutu. Vratite se korak nazad, kažiprst desne ruke stavite na donju usnu ili preko obe usne, kao Horusov znak tišine. Tom prilikom stabilizujte u imaginaciji sliku sjajnog pentagrama. Važno je da dok vršite projekciju znakom ulazećeg, kao i dok se nalazite u znaku tišine, preuzmete na sebe obličje boga Horusa. Zamislite da imate sokolovu glavu i da ste poput predstave tog boga onako kako su ga crtali stari Egipćani, na isti način kao što ste zamišljali da ste Oziris. Tako se identifikujete sa izvorom magijske sile. Neka vas ne zbuni „preuzimanje“ obličja paganskog božanstva sa imenom monoteističkog Boga koji je grmeo protiv starih bogova. Ovde je reč o kreativnoj sintezi. 

Sledeći korak je zabadanje desne ruke u pentagram, opet u sa prstima u znaku blagoslova i tako ispružene ruke krećete se ka jugu, kao da u vazduhu iscrtavate plameni trag do mesta gde ćete potom iscrtati novi pentagram. Ponovite sve isto i na jugu uz vibriranje ili pevanje imena Adonaj. Na zapadu vibrirajte Ehejeh, a na severu Agla (akrostih od izreke: Ateh gibor le-olam Adonaj – tvoja je moć zauvek, o Gospode ili ti si zauvek moćan, moj Gospode). Dolazeći ponovo na istok, stanite u znak krsta. Recite: „Ispred mene je Rafael“ (ime Rafael takođe vibrirajte ili otpevajte) te zamislite stub svetlosti iza sjajnog pentagrama na istoku. Iz te svetlosti neka se kristališe slika sjajnog dugačkog štapa. Zatim recite: „Iza mene je Gabriel“, na isti način kao i Rafael, s tom razlikom što se umesto štapa pojavljuje sjajni pehar. Zatim kažete: „Desno od mene je Mihael“, pojavljuje se plameni mač; te naposletku: „Levo od mene je Uriel“, uz pojavu pentakla u kome je urezan sjajni pentagram. Na kraju, okrenuti istoku, ponovo izvedite kabalistički krst te ostanite u pozi Horusovog znaka tišine. Dok izvodite znak tišine možete napraviti i mali eksperiment koji će poboljšati vašu sposobnost opažanja i čuvenja. Naime, svaki put kada udahnete, zamislite da kroz vaše teme ulazi vazduh i zaustavlja se na vašem gornjem mekom nepcu koje ste blago pritisli povijajući jezik unazad ka grlu. Dok izdišete zamislite da vazduh izlazi vani kroz oba vaša uha. Ovo su bile osnovne upute u taj klasični i temeljni ritual okultizma kakav se praktikuje na Zapadu, uz neke dodatne modifikacije sa moje strane.