Thursday, March 10, 2016

Drevni magijski jezik

"Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile."
Knjiga postanja 11:1



Taj praiskonski jezik koji pominje biblija, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav otac, odnosno majka svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. O njemu se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije napisano. To je jezik napušten, zaboravljen, a osim toga veoma je težak za raspoložive mentalne kapacitete istorijskih ljudi. Božanska sila je ljude učinila nesposobnim da s ekoriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života savremenog te civilizacijskog čoveka inhibira i samo interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa shodno tome i ka tako efektnim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. Tako do nas dopiru mahom kamuflirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri transparentni, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim karakteristikama tog jezika. Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da direktno opšte s njima, o čemu svedoče mnoga mitološka svedočanstva. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto demonsko/podljudsko, odnosno kao ništa, što je za većinu primeraka ljudskog roda sasvim izvesna opcija, naročito ako se uzme u obzir hronična ljudska opredeljenost ka efemernostima.

Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu njegovu sintaksičku jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih činioca, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma kompleksnom nizu faktora na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta kompleksnost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i gramatičkih pravila. Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini invalidni u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu koncentraciju, memoriju te sofisticiranost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.


Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na komponente tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni pojmovi koje sam naveo. Ta svojstva ljudskog bića nam danas i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, na određenom mestu i uz prisustvo i/ili odsustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da manifestuje neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi vitalnost, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Na žalost, nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je rezultiralo opštim padom nivoa magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture i istinske vladavine Razuma. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još što šta. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Taj drevni jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi Nebo i Pakao, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovne artikulacije. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu nečijeg govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Wednesday, March 9, 2016

Piramida - pentagram


Zemlja se rastvara u Vodi. Voda se rastvara u Vatri, a Vatra u Vazduhu. Elementi četvoropola stoje u međusobnim komplementarnim odnosima: Vazduh je komplementaran sa Zemljom, a Vatra je komplementarna sa Vodom. Takođe, elementima se tradicionalno u hermetizmu pridodaju svojstva pomoću kojih možemo vršiti njihovu transformaciju: Vatra je topla i suva, Vazduh je vlažan i topao, Voda je vlažna i hladna, dok je Zemlja suva i hladna. Ako svaki od elemenata zauzme po jedan ugao pentagrama onda njihov međusobni odnos postaje očigledan. Donji levi ugao je Zemlja, donji desni ugao je Vatra, gornji levi ugao je Vazduh, gornji desni ugao je Voda, dok bi vrh pentagrama bio rezervisan za peti element, odnosno Duh ili Etar. Zajedničko svojstvo Zemlje i Vode je hladnoća, pa je otud linija pentagrama koja spaja zemljani donji levi ugao sa vodenim gornjim desnim uglom zapravo dijagonala hladnoće. Ujedno, reč je o pasivnom aspektu Duha. Zajedničko svojstvo Vatre i Vazduha je toplota, pa je otud linija koja povezuje vatreni donji desni ugao sa vazdušnim gornjim levim uglom zapravo dijagonala toplote. To je aktivan aspekt Duha. Ako pentagram zamislimo kao shemu ljudskog bića, onda se dijagonale toplote i hladnoće ukrštaju u ljudskom međunožju, odnosno između donja dva kraka pentagrama. Zajedničko svojstvo elemenata Vode i Vazduha je vlažnost, pa je samim tim linija koja povezuje vodeni i vazdušni ugao pentagrama linija vlažnosti. Kako je gornji vrh pentagrama direktno povezan samo sa donjim kracima, ispada da je svojstvo Duha suvoća. 


Analogije planetarnih priroda u pentagramu, primenjenih na svojstva elemenata takođe imaju zanimljive relacije. Setimo se da tradicionalnih planeta, vidljivih golim okom sa Zemlje, ima pet: Venera, Jupiter, Mars, Saturn i Merkur. Saturnu pripada krak koji završava kod levog stopala čoveka iscrtanog u pentagramu na slici iznad, dok je krak kod desnog stopala Merkurov itd. U samom središtu pentagrama je Sunce. Tako direktno ulazimo u drevni Egipat i simbol boginje Nuit – plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini – kako je opisano i u Krolijevoj Knjizi Zakona. To je put solarne spirale, odnosno spirale koja se oko pentagrama uvija u pravcu kazaljke na satu i ponire u njega, ključ razumevanja kako je Sedmica sadržana u Petici.

Piramida je izraz uzdizanja zemaljske ravni, trodimenzionalni izraz pentagrama. Osim toga, piramida je oblik saobrazan obliku tzv grčkog krsta (tzv latinski krst je saobrazan kocki). Ona se uzdiže u tački koja predstavlja njen centar. Simbolički prikaz te evolucijske težnje je pentagram. Broj 5 je u kabali broj sfere Geburah na dijagramu Drveta Života koja odgovara planeti Mars. Planeta Mars je kao ratnička i osvetnička priroda u relaciji sa bogom Horusom, a ovaj je faraon, koji naposletku kao Ozirisova mumija leži u piramidi. Piramida na neki način čuva nebeske telo, odnosno sahu mumije. Dakle, imamo četiri ugla zemaljske ravni koja se iz dvodimenzionalnog horizontalnog plana uzdižu u trodimenzionalnu vertikalnu figuru piramide, formirajući skupnu tačku petog ugla, odnosno novu perspektivu. Peti ugao prodire u prostor definišući novu celinu. Takođe, peti ugao je falusna projekcija uzdizanja svesti, koju predstavlja egipatski simbol krilatog sunca – Hadit. On prodire u beskrajni prostor boginje Nut koja predstavlja nebeski svod. Kupa je takođe simbol ženske energije jer predstavlja fokusiranje kruga u jednu tačku koja uzdizanjem stvara novu perspektivu. Kupa predstavlja projekciju kruga iz tačke. Kvadrat je bog Zemlje Geb čiji se falus udiže ka Nebeskoj Gospi. Falus-obelisk ima svrhu da ustremljujući se ka Nut zapravo stvara i održava horizont. Istovremeno, on je i antena, prijemnik-predajnik za prenos svesti i energije odozdo ka gore i odozgo ka dole. I ne samo u smeru gore-dole, nego i radijalno, u svim pravcima ka horizontu.
Piramida je prostorni, odnosno vatreni simbol, magična mašina koja generiše specifičnu energiju u svom središtu. Ta činjenica ima analogiju i na ljudskom telu. Naime, sferi Marsa, razne tradicije dodeljuju recimo centar dlana ili pupak (čakra manipura), pošto se za Mars vezuje toplota. Anđeoski red povezan sa sferom Geburaha, koja stoji u relaciji sa marcijalnom prirodom, u kabali se nazivaju Serafimi, odnosno „vatrene zmije“. Hebrejska reč „seraf“ sačinjena je od tri slova Samek, Reš i Peh (SRP) i prevodi se kao „goreti“. Oni oličavaju princip vreline, dok su Hasmalimi, njihovi pandani u sferi Hesed, koja se nalazi na istoj ravni ali na suprotnom stubu Drveta Života, nosioci principa svetlosti. Svetlost i vrelina jesu solarna svojstva, odnosno svojstva sunčeve sfere Tifaret koja se na dijagramu Drveta nalazi na Srednjem Stubu odmah ispod Geburaha i Heseda. Serafimi su gospodari pročišćavajuće vatre, baš kao što „vatra“ u središtu piramide ima čudesna i regenerišuća svojstva. Staza na dijagramu Drveta koja od Geburaha vodi ka Tifaretu predstavljena je velikom tarot arkanom VIII Pravda-Ravnoteža. Na karti je predstavljen ženski lik koji u ruci drži mač, što se slaže sa predstavom o arhanđelu Kamaelu, koji se u kabali povezuje sa sferom Geburaha. Naime, Kamael je „Božji spaljivač“ koji drži mač pravde. Svrha Kamaelovog mača jeste da primora na poslušnost ono što se opire usmerenju štapa koji drži arhanđeo sfere Hesed – Cadkiel. Ilustracija ideje sveca koji drži štap jeste karta IX Pustinjak koja simbolizuje stazu između Heseda i Tifareta! Tako Pustinjak i Pravda u posudu Sunca ulivaju svetlost i vrelinu.


Dalje, piramida je vatra u središtu, toplina stomaka i dlanova. Piramida, osim što predstavlja i napor uzdizanja, predstavlja i smrt. Onda nije slučajno što je piramida, između ostalog, grobnica i što kvadrat Marsa, odnosno gvozdena kameja, u svom središtu ima broj 13 – broj smrti. Broj 13 ujedno je i redni broj tarot arkane Smrt, čiji je hebrejski ekvivalent glif Nun (brojčana vrednost 50). Geomantijska figura čiji je atribut Nun je zlokobni Rubeus (koji označava, između ostalog i bujicu krvi, prolivanje krvi ili menstruaciju), a zodijački simbol je Škorpija. Glif Nun i znak Škorpije pripadaju vodenom elementu koji ukazuje na vodeni htonski aspekt i ambis.



Egipatska religija imala je svoju uporišnu tačku upravo u piramidama. Većina egipatskih božanstava je zoomorfna. Logika analogija ukazuje na marcijalno-solarnu prirodu piramide kao nosećeg materijalnog simbola egipatske doktrine, a samim tim i na analogna božanska stvorenja. Egipatski bogovi su ljudi-zveri, odnosno 5 = 6, zveri i ljudi, likantropi i ljudoliki fauni. Otud i onaj strah od faraonovog prokletstva, od neke podmukle, uspavane, bestijalne sile koja čuči negde u tom kamenju i pesku. Sve dok je neko ili nešto ne probudi. Ne zaboravimo da je krv marcijalan fluid. Ako se to uspavano zversko biće probudi, biće mnogo žedno. Hraniće se isključivo srcima, jer je srce mesto spajanja marcijalnog i solarnog aspekta u čoveku i ima posebnu vrednost koje krvožedno lavoliko stvorenje – Čupač Srca iz egipatske Knjige Mrtvih – posebno ceni. Taj čupač srca predstavlja tamnu stranu solarne prirode, onu despotsku i krvožednu, brata blizanca Anđela čuvara, a to je Anđeo smrti. Taj anđeo je jezivi reptil dubina, jer heksagram kao solarni simbol ima šest eksplicitnih uglova koji odgovaraju planetama, u sredini je sedma tačka koja pripada Suncu. Ima i osma strana, jer solarna sfera – Tifaret, ima osam staza koje vode ka njoj i od nje ka drugim sferama, baš kao što kocka ima osam uglova. Kako je heksagram dvodimenzionalni prikaz kocke, tako je njen osmi ugao skriven iza simbola. Ako nakrivimo kocku možemo videti njenih sedam uglova, ali nam osmi uvek izmiče. Taj osmi, nevidljivi ugao, jeste staza Gimel koja vodi preko Daata ka Keteru i u relaciji je sa ovim sferama koje su zapravo nevidljive iz donjih perspektiva.

Na jednom mestu Kroli je zapisao da ukoliko želimo dosegnuti zvezde, onda osnova naše piramide mora biti zaista velika. Ipak, da bi dosegli zvezde moramo našu svest fokusirati na jednu tačku svetlosti, a što zvezde zaista predstavljaju: tačke svetlosti u beskrajnom okeanu tame. Cilj je fokusirati se na jednu zvezdu koja simbolizuje naše mesto u večnosti. Sa perspektivama beskraja može se suočiti samo tačka svetlosti, odnosno svest saobražena sa tačkom svetlosti, a ne skalamerija od svesti u kojoj se svakodnevno baškarimo i traćimo naš sjaj. Takvu bi skalameriju beskraj netragom razvejao.

Piramida je ovaploćenje sinteze, individue ili carstva, jedinstvo u sudaru suprotnosti. Budući da je piramida, između ostalog i falički simbol, dakle falus koji stremi ka nebeskoj kteis, sasvim je realno pretpostaviti metastrukturu u formi obrnute (vodene) piramide koja visi iznad vatrene piramide a čiji su vrhovi spojeni formirajući siluetu geomantijske figure Coniunctio, što znači veza, povezivanje. To je veza između uspravnog i obrnutog pentagrama. Praktikanti rituala heksagrama po sistemu Zlatne zore prepoznaće u toj figuri, ako je predstave dvodimenzionalno, heksagram elementa Vode, budući da je reč o dva trougla koji zajedno formiraju figuru nalik slovu X. Figura Coniunctio ukazuje na horizont, odnosno na srednju ravan prostorne mikro-makrokosmičke trijade. Figura Coniunctio se može dovesti u vezu sa tarot arkanom IX Pustinjak, budući da je ta karta u vezi sa znakom Device, kao i ta figura. Međutim, doktrinarno, figuri Coniunctio odgovara i karta XIV Veština/Umerenost. Iz evolutivne perspektive, ta karta predstavlja izlazak iz smrti, zagrobnu egzistenciju ili stvaranje preduslova za novo rođenje. Iz involutivne perspektive, ona označava predvorje Smrti, odnosno ulazak u Smrt. Osim toga, staza Samek kojoj odgovara karta XIV Veština, povezuje sefire Tifaret i Jesod, odnosno sfere Sunca i Meseca. Ako stvari opet posmatramo evolutivno i involutivno, uzdizajuće i spuštajuće, uz i niz Srednji stub Drveta života, videćemo da je sefira Jesod (Mesec) kapija ulaska i izlaska u, i iz smrti, kapija ulaska u život i izlaska iz života. U vizuri seksualne simbolike Tifaret i Jesod su 6 i 9, odnosno 69. Numerički to je 15, Le Diable, pohotni Jarac, Pan. Zato nije ni čudo što je karta XIV Veština/Umerenost veoma delikatna jer ekvilibrira između karata XV Đavola i XIII Smrti, kao ravnoteža između poroka i uništenja. Kontra-karta Veštine je VI Ljubavnici. I Ljubavnici se takođe bave nekom ekvilibristikom i pronalaze uske staze i bogaze između Tifareta (6) i majčinskog Binaha (3). Kad se uspinju oni uranjaju u nebesko more, a kada se spuštaju onda izranjaju na svetlost Sunca. Dakle, sledeći karte XIV i VI iz Jesoda via Tifaret izbijamo do Binaha. Vizuelno, posmatrajući dijagram Drveta života, dok se kroz Veštinu/Umerenost uspinjemo iz Jesoda u Tifaret, sa naše desne strane je XIII Smrt koja spaja Necah-Veneru (7) i Tifaret-Sunce (6), a što se zaokružuje brojem 13. Uspinjući se ovom stazom vidimo da se venerijanski simbol ank tu oslobađa krstaste podloge i kao krug uranja u Tifaret. Stanje Tifaret je već pobeda nad fizičkom smrću, ali opasnost još nije prošla pošto dalje preti još gora smrt, a to je duhovna smrt. To je očigledno u simbolizmu karte VII Kočija koja je kontra-karta Smrti, a Kočija, rekli smo, povezuje Geburah-Mars (5) i Binah-Saturn, i u odnosu na kontra-kartu Veštine, sada se nalazi sa leve strane na dijagramu Drveta života. 



Da se vratimo na Veštinu i njenu povezanost sa nad-dušom, odnosno Anđelom čuvarem. Taj čuvar ukazuje na smrt i izbavljenje od iste te ima intenciju da adepta dovede prevashodno u stanje Tifaret, da adeptovu svest nacentrira u samom središtu njegovog bića. Zato je u nekim inicijacijskim sistemima zapadnog hermetizma od suštinske važnosti ostvariti svesnost i komunikaciju Anđela čuvara o čemu podučava karta Veština XIV. Anđeo na neki način iskušava adepta i čini ga prijemčivim za uticaje viših sfera. Druga geomantijska figura analogna ovoj karti je Acquisitio, koja ima oblik pehara. To je jedna od formi jupiterske prirode, baš kao što je znak Strelca u relaciji sa stazom Samek. Strelac je suštinski kentaur, odnosno dvojna priroda, pa otud simbolizam strele u najboljem svetlu prikazuje kakve je prirode vrlina adepta na stazi Samek; naime, on mora biti besprekoran i vešt da pogodi metu, da uhvati Sunce. Suprotna figuri Coniunctio je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve piramide osnovicama položene jedna na drugu. Carcer je osnovna forma vozila, merkava, kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke destinacije. 


Po logici stvari figura Carcer je slična tarot karti Kočije koja je zapravo Raova barka, koja plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo. Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog sveštenika-ratnika, super-kšatrija na solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš psuje. Goecija. Psuje kao kočijaš. Izgovara kletve, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta suštinski oličava kontrolu, lucidnost u snovima, moć kretanja, snagu i brzinu, oklopne jedinice, suverenost, potpunog inicijanta. Karta Kočije je u relaciji sa hebrejskim glifom Het (ograda). Staza Het povezuje marcijalnu sferu Geburah i saturnovsku sferu Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa Het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida.


Tuesday, March 8, 2016

Drvo života i drvo smrti



Reči su artikulatori naše namere i energije. Samoglasnici rečima daju snagu dok su suglasnici poput nekakvih regulatora. Uz pomoć reči ljudi su u stanju mobilisati neke svoje duboke potencijale. Reči su čisto magijsko-sakralna stvar. Drugi je problem što je u ovoj vulgarnoj eri reč posve devalvirala, a i ljudi više ne barataju magijom kao nekad. Ostala je samo fascinacija. Na početku je sve jednostavno, kao i na kraju. Ono što je komplikovano pripada ljudskom svetu, beskrajni niz simbola i značenja. Budizam uči da oset, predstava, dodir i razlikovanje u sinergetskom efektu daju lik. Imamo četiri elementa koji tek sjedinjeni i usklađeni daju peti. Taj apstraktni peti element je stvarnost, opipljiva i konkretna. Ipak, to jeste iluzija, bez obzira što u njoj gubimo glave, budući sastavljena od iluzornih elemenata. Ti elementi, sami za sebe, izdvojeni iz celine, iz carstva petog elementa, gotovo da i ne postoje. Stvarnost i elementi koji je čine, istovremeno jesu i nisu. Stvarnost, elementi stvarnosti, jesu fantazmagorijske konstrukcije. 


Po učenju mudraca renesanse, kao što su Marcilio Ficino i Đordano Bruno, intelekt razumeva posmatrajući te fantazije projektovane na ekranu unutrašnje svesti. Bruno kaže da u intelektu nema ničeg čega prethodno nije bilo u čulima. Shodno tome nema ničeg što proizilazi iz čula što bi moglo dosegnuti intelekt bez posredovanja fantazije. U indijskoj tradiciji, razum (manah) je posrednik između spoljašnjeg sveta i atmana ili neophodni instrument za pretvaranje čulnih senzacija u mentalne predstave. Otud je fantazija istina. Fantazija deluje u aktuelnosti i utiče na stvarnost, kreira je. Naša duša nema direktnu moć opažanja nego to čini posredstvom fantazmagorijskih slika. Te slike su kalupi, matrice procesa razumevanja koje se po hermetičko-kabalističkoj doktrini Drveta života povezuje sa sferom/sefirom Binah. To je veliko majčinsko more Imaginacije, ogledalo u kome Inteligencija iz pozicije sefire Hokmah posmatra svet. Posmatrajući, Inteligencija koja proizilazi iz Uma (sefira Keter) – projektuje, odnosno stvara.



 Suština magijskog razumevanja jeste znati kada nešto jeste a kada nije, kada i jeste i nije te kako nešto jeste i nije. Zvuči paradoksalno ali to je zato što ljudski um teško može zadržati stabilnu fokusiranost na nečemu što je apsurdno. Svest o tom apsurdu koji leži u osnovi stvarnosti, kreiranja i razgradnje stvarnosti, ukazuje na inteligibilni vid petog elementa. Pomenuti lik koji formiraju četiri elementa kao zaokružena celina uslovljavaju svest i obrnuto – lik je uslovljen svešću. Svest je graditelj lika iz bezobličnog kraljevstva elemenata: iz oseta, predstave, dodira i razlikovanja, odnosno iz vatre, vazduha, vode i zemlje. Proces gradnje lika ujedno je proces izgradnje svesti. U tom naporu svest samu sebe oplođuje. Besmisao je razgradnja svesti. Dijagram te razgradnje jeste Drvo smrti. Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u beskrajno malo. Ono je senka velikog Drveta života koja pada u minijaturni beskraj. Sefire Drveta života su projekcije prostor-vremenske ogromnosti, fatalne ogromnosti. Izvan sfera i sveukupne sfere Drveta u beskraju, prostire se fatalnost sama, kao okean infinitivnog, okean beskrajno velikog. S druge strane, Drvo smrti je dijagram mikrosveta. Kao u filmu Hellraiser, sav pakao se može smestiti u jednu kocku, sav užas može stati na vrh igle i zaigrati opscenu igru. Da bi zavirili u Drvo smrti potreban nam je moćan mikroskop. Kako su brojevi glagoli, sfere Drveta života su izuzetno dugi vremenski periodi, eoni, dugotrajni procesi, duge radnje. Sfere Drveta smrti su mikrosekunde, nanosekunde, mikrociklusi, mikroeoni. Smrt deluje u trenutku. Otud je naše vreme, kao i vremena kojima prethodi naše vreme zapravo doba smrti. Ubrzanje vremena, ubrzanje istorije jeste obeležje smrti, delovanja sila Drveta smrti. Brojevi, sfere, sefiroti Drveta života su simboli stvaranja i emanacija, simboli velikog vremena. Sefiroti Drveta smrti su simboli razaranja, simboli momentalnog vremena, simboli implozije, unutrašnjeg urušavanja i trijumfa nihilizma.

U strukturi Drveta života imamo deset apstraktnih časovnika, deset uzročnika koji pokazuju i uzrokuju različite segmente jednog istog univerzalnog vremena. Između brojeva se nalazi ambis premošćen tzv stazama, koje simbolizuju fenomen prostora, prostornih koridora impregniranih vremenom i u funkciji vremena. U strukturi Drveta smrti imamo deset zamajaca brzine i poniranja u mikroambis. Uz pomoć slova i brojeva, imenica i glagola, prostora i vremena, dihotomije jin-jang, opstaje proces stvaranja i razaranja te neprekidnog trajanja života. Otud naziv Drvo života. To je Drvo ljubavi jer uzrokuje neprekinuti niz, kontinuitet lanca bića. Po učenju hermetizma sve stvari koje se manifestuju u nižim svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera. Stvaranje je otuda proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. Elifas Levi taj princip, u Transcendentalnoj magiji, objašnjava na način po kome je logos zapravo realizacija govora. Takođe, po njemu, misao se ostvaruje govorom, znacima, zvucima i simbolima. Uz pomoć tih sredstava misao se utiskuje u ono što on zove astralnim svetlom, stvarajući astralnu struju koja utiče na umove drugih ljudi te na samu materijalnu stvarnost. Otuda Levi zaključuje: „Ljudi rođeni u svetu koga je oblikovala ideja, nose u sebi njen znak, te tako Reč postaje telo.“



Drvo smrti je diskontinuitet. Uplivi njegove energije omogućavaju smrt, prekid, ali i stvaraju uslove bilo za evolutivni ili involutivni pomak individua i kolektiviteta. Brojevi su simboli stvaranja i emanacija, simboli vremena. Slova, odnosno staze na kabalističkom dijagramu Drveta života koje povezuju brojeve od 1 do 10 u koherentan sistem, jesu građa za formiranje imenica. Imenice su zapravo imena bogova, odnosno Boga. Numeričke i slovne kombinacije ukazuju na beskrajnu polivalentnost prirode i istine – prirode istine i/ili istine o prirodi. Iskaz BOG JE JEDAN previđa polivalentnost ne samo „boga“ već i „jedinice“. Bog je u Jedinici, u broju Jedan kao esencija božanstvenosti. Tradicija hermetizma uči da imamo Jedinicu vatre, Jedinicu vode, vazduha, zemlje, ili Dvojku, odnosno Trojku itd. vatre, vode... Dakle, nešto je jedinstveno po prirodi, ali jedinstvenost sama po sebi može  obuhvatiti gotovo bezbroj priroda. Svaki broj je beskonačan; nema razlike, kaže Alister Kroli u Knjizi Zakona.

Podela na monoteizam i politeizam je na jednom drugačijem nivou sagledavanja besmislena. Sve što postoji je polivalentno i jedinstveno na neki način. Polivalentan je i jedinstven svaki trenutak u vremenu, svaka tačka u prostoru, svaki oblik koji postoji kao i svaka trunka svesti. Brojevi ukazuju na prirodu neke polivalentnosti i jedinstvenosti. Oni su bogovi. Pre će biti da su bogovi svojstva brojeva nego obrnuto. Mnogi bogovi imaju matricu čija je priroda izražena istim brojem (ili brojevima), dok je priroda samih bogova međusobno različita. To je poput svojstava horoskopskih znakova. Mnogi ljudi funkcionišu na način predstavljen nekim znakom, ali se priroda ljudi koji po rođenju pripadaju istom znaku međusobno suštinski razlikuje. Oni žive u različitim kulturama, u različitim vremenima, drugačijem prostoru, zauzimaju drugačije forme, izloženi su različitim delovanjima. Generalizuju se principi, ne karakteri.


Slova predstavljaju svojstva bogova. To su oznake bogova ili Boga, zavisi kako je kome zgodno. Slova su imenice jer bogovi imaju imena. Tajanstvo bogova sadržano je u skrivenom smislu njihovih imena. Poznata je i široko rasprostranjena mistika božanskih imena, bilo da je reč o imenima raznih bogova ili jednog Boga. Veliki izučavalac jevrejskog misticizma i kabale Geršom Šolem, za slova kaže da su „konfiguracije božanske svetlosti.“ Šolem navodi da su u čudesnom procesu stvaranja slova stvorila Božja imena, pa zatim reči kao epitete božanskog, te naposletku reči koje se odnose na materijalni plan, događaje, imenice, relacije. Ono što vidimo i poznajemo kao slova zapravo su materijalne manifestacije „konfiguracija božanske svetlosti“ kojih po kabalističkoj tradiciji ima dvadeset i dva. Tim brojem Tvorac zaokružuje svoje delo. Nije beznačajna činjenica da se broj stepeni kruga (360), može podeliti 22 puta a da rezultat bude ceo broj, npr: 360/2 = 180, 360/3 = 120, 360/4 = 90… Ukoliko bi u to uračunali i deljenje broja stepena kruga samim sobom i sa brojem 1, onda bi imali 24 cela broja kao rezultat.

Imena, slova, staze Drveta života, velike tarot arkane, jesu forme, glifovi moći. Moć se generiše prostorom i u prostoru. Brojevi, glagoli, sfere, emanacije jesu projekcije vremena, manifestacija univerzalne volje koja se generiše i manifestuje u vremenu. Matrica moći je nepokretna, volja je pokret. Bez pokreta, bogova ne bi ni bilo a stvaralačka moć se ne bi manifestovala. Pokret bogova uzrokuje vreme i obrnuto. Istovremeno, njihova pozicija u prostoru uzrokovana je tim pokretom, glagolom, vremenom. Bez pokreta, zvezda ne bi bilo nigde. One stoje na tačno utvrđenim pozicijama a ipak se kreću. Kao takve, zvezde predstavljaju najčistiji oblik ispoljavanja petog elementa, odnosno same stvarnosti. Savršenost njihove kretnje ukazuje na suštinski značaj koji bogovi, odnosno nebeska tela imaju na izgradnju i razvoj ljudske svesti, a samim tim i sudbine kako pojedinaca tako i kolektiva. Koliko smo svesni onog na nebu, toliko smo u vezi sa prirodom i sa onim na Zemlji te sa samima sobom.

Prostor izvire iz vremena, imenice iz glagola a slova iz brojeva. Brojevi su „stariji“ i pripadaju prirodi samog univerzalnog kauzaliteta. U tom smislu, slova kao prirodne izvedbe, igraju ulogu supstituta za brojeve. Slova su mimikrija brojeva, preduslov ali i proizvod stvaranja. Slova su likovi bezlične suštine. Njima označavamo nešto što je u suštini bezlično, te ona istovremeno bivaju i sredstva mistifikacije, a ne samo istine. Otud je moguća laž u svetu, laž u umu. Prostor je stoga mimikrija vremena jer implicira vremenski ambis koji je apstraktniji od prostornog, koji je i sam teško pojmljiv. Mi teško možemo pojmiti ogromnost prostora bez vremenske odrednice (npr. „svetlosna godina“). Ono što ograničava ljudska bića da dosegnu zvezde (bogove, večnost) nije prostor već vreme. Ovladavanje vremenom temeljni je magijski poduhvat. Čovek se lako može izgubiti u prostoru i da to često bude prilično bezbolno, odnosno da ne izgubi razum, ali ako se izgubi u vremenu posledice su obuhvatnije. Otud je značajnije pitanje šta činimo od onog ko smo, jer ukazuje gde smo u vremenu, odnosno kakva je veza između naše svesti i vremena, svesti i volje. Odgovor na pitanje identiteta ukazuje na vremensku odrednicu, na položaj u vremenu. Karlos Kastaneda je naglašavao besprekornost delanja kao princip održanja svesti u vremenu. S druge strane bliskoistočna tradicija je numerisala slova, odnosno svakom slovu pridodala brojčanu vrednost, čime je izvršeno numerisanje reči. Reči koje imaju istu brojčanu vrednost su na neki način etimološki povezane. Magija reči.


U sistemu tradicionalnog Drveta života cifara ima deset, tačnije devet, jer je broj 10 izraz sinteze. Kao i u primeru sa formiranjem lika (svesti o liku – lika u svesti) od četiri elementa, tako je i sa brojevima. Lik brojeva je lik vremena, lik stvaranja i sveta. To je broj 10. Desetka je sinergetski efekat brojeva od 1 do 9, manifestacija, Jedinica ovenčana Nulom, ovaploćena Jedinica. Desetka je prelaz iz metafizičkog nepostojanja u materijalno postojanje. Broj 10 predstavlja Jedinicu sa orbitom, svet Jedinice, odnosno jedinstven svet, krajnji ishod projekcije. Sa Jedinicom u središtu, Desetka ima beskonačan izvor energije te predstavlja brojčani izraz svetskog perpetuum mobile. Broj 10 čine dve petice, dva pentagrama, uspravni i obrnuti, jin i jang, koji čine stubove dinamike sveta. Desetka je takođe mesto prelaska iz beskrajno velikog u beskrajno malo i obrnuto. Malkut, deseta sfera, nalazi se na dnu Drveta života i na vrhu Drveta smrti. Malkut je Keter Drveta smrti. Involucija Drveta smrti je uspinjuća, paradoksalna, za razliku od involucije Drveta života koja je spuštajuća. Zato bi dijagram Drveta smrti trebalo predstaviti kao obrnuti dijagram Drveta života. Jedno Drvo predstavlja suprotnost drugog Drveta. Drvo života ima deset sfera od kojih je svaka projektovana na četiri nivoa po četvornoj formuli, što daje ukupno četrdeset oblika. Stvaranje se dešava po toj matrici na četiri plana. Razaranje se dešava po istoj matrici s tom razlikom što ono dolazi iz mikro-beskonačnosti. Poput četvornosti brojeva u sistemu kabale, postoji i četvornost slova, odnosno prostora. U četiri plana ima osamdeset i osam oblika staza. Svako slovo, svaki glif ima drugačije svojstvo na svakom od planova a što je propraćeno četvornom skalom boja.


Ono što povezuje i usklađuje tradicionalne elemente hermetizma (zemlja, voda, vatra, vazduh) sa Drvetom života jeste formula čiji je grčki jezički ekvivalent tetragramaton. To je modus projekcije četvoropolnog magneta duha po shematizmu emanacija sfera Drveta života. Četiri elementa analogna sa četiri kabalistička sveta (Asijah, Briah, Jecirah i Acilut) jesu četiri plana prostiranja i zbivanja Drveta života. Zajedno, oni čine usklađenu formu tetragramatona – četvoroslovlja, koje označava u tradiciji poznato božansko ime JHVH (Jahve, Jehova). To su hebrejska slova Jod, He, Vav, He. J (Jod) je Vatra, Acilut, Otac, Kralj, H (He) je Voda, Brijah, Majka, Kraljica, V (Vav) je Vazduh, Jecirah, Sin, Princ i ponovo H (He) je Zemlja, Asijah, Ćerka, Princeza. Njihov sklad jeste peti element, jedinstvo četvoropolnog magneta, a što se postiže umetanjem slova Š (Šin) u sredinu reči. JHVH tako postaje JHŠVH. Ovom shemom date su osnovne korespondencije tetragramatona. Praktično taj niz bi mogli ređati unedogled i tako klasifikujemo sve stvari na svetu. Po tom principu izvršili bi i pojmovno usklađenje formiranjem petog elementa, onog lika sa početka poglavlja o hermetizmu, a lik je i ime, ime je Reč. U početku beše Reč. Logično bi bilo da je i na kraju. Tako uviđamo da kao što možemo konstruisati životvorna imena Boga, takođe možemo doći do pronalaska smrtonosnih imena.


Geršom Šolem u knjizi Kabala i njena simbolika, navodi da su kasniji kabalisti običavali da govore o četiri sveta koja čine jednu duhovnu hijerarhiju. To je svet božanske emanacije Acilut, svet stvaranja Brijah, svet formacija Jecirah i svet aktivnog delovanja Asijah. Šolem navodi kako je u oblasti koja se u dijagramu Drveta naziva en-sof i koja se nalazi iznad prve sefire Keter, Tora nalazi u stanju praporetka koji sadrži zametke svih mogućnosti. U Acilutu Tora je niz suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog alfabeta. U Brijahu Tora je niz Božjih imena stvorenih kombinacijama elemenata iz Aciluta. U Jecirahu Tora se pojavljuje kao „predstava anđeoskih imena i stvaralačkih moći.“ U praktičnom smislu, ako se poigramo zaključkom, kombinovanje suglasnika je rad na nivou Aciluta. Stvaranje božanskih imena je domen Brijaha. Imenovanje i definisanje anđeoskih imena kao božanskih svojstava je nivo Jeciraha. Nivo Asijaha je manifestacija Tore onakva kakva se nama prikazuje. Asijah je svet ekspresije. 

Kenet Grant je na jednom mestu u knjizi Kultovi senke naveo da je Acilut seme, Brijah je matrica, Jecirah je čin a Asijah manifestacija. Možemo se poigravati sa tim značenjima i kontemplirati na temu kako je nešto čin manifestacije, matrica čina, seme matrice, matrica manifestacije itd. Isto tako, u okultističkoj literaturi često se navodi kako je Acilut emanacija, Brijah je kreacija, Jecirah  formacija a Asijah materijalizacija. Pomenuta četiri elementa jesu četiri gradivne komponente svesti, kao nekakvi rudimentarni aspekti koji u sintezi, po principu formule tetragramatona, tvore predmetnu stvarnost koje bivamo svesni. Ta četiri oblika – četiri elementa, raspoređeni su i prisutni u mehanizmu Drveta života te čine vezivno tkivo koje osvešćuje samo Drvo; osvešćuje i samoosvešćuje prostor i vreme. U skladu sa tim pentagramaton je simbol aktivacije formule tetragramatona. Zvezda pentagrama je hermetički simbol razvijene i manifestovane svesti, prikaz tzv zlatnog preseka, dvodimenzionalni simbol trodimenzionalnog geometrijskog tela piramide. U kontekstu Drveta smrti, simbol pentagrama ukazuje na spiralu poniranja. 


Trebalo bi pomenuti da Drvo života sadrži i jedanaestu tajanstvenu sferu, nazvanu lažnom sferom. To je Daat, sfera bezdana, odnosno sfera znanja, koja deli tzv gornju trijadu (sfere 1,2,3) od ostalih sedam sfera Drveta. Sfera bezdana (jedanaesta sfera) je „lažna“ jer je van vremena, odnosno ne vrši funkciju projekcije. Malkut je ipak zaokružen nečim (jedinica sa orbitom). Daat, to su dve Jedinice, rascepljenost prostora i vremena, nemogućnost da se vreme ispuni prostorom. Daat je kanalizacioni odvod univerzuma, sterilisana imaginacija, fantazija koja nema svrhu u poretku Drveta. Pozicija ove sefire na Drvetu smrti je pri njegovom dnu jer deli tri najniže sfere tog Drveta od sedam gornjih. Ako bi Drvo života projektovali na ljudsko biće, sfera bezdana bi mogla odgovarati predelu grla. U obrnutoj perspektivi Drveta smrti ta sfera odgovara predelu ispod pupka. Napomenimo da Drvo smrti nije klipotsko Drvo, jer i ono samo ima svoje klipote. Drvo smrti je shema mikroporetka čija je svrha iniciranje raspada. 

Drvo života sa svim njegovim derivacijama, jeste intelektualni spomenik, magičan i čudesan poput drevnih piramida i hramova. Kada tako postavimo stvari i pogledamo šta imamo danas, nameće se pitanje jesmo li od tih drevnih vremena pa do sada ostvarili ikakav razvoj svesti? Ono što je toliko prepoznatljivo i karakteristično za našu modernu civilizaciju jeste strahovito razorno oružje, razoran način života, tehnologija i kultura koje zatupljuju duh, monstruozna ekonomija koja uništava, poslovne zgrade, saobraćajnice i šoping centri. Sve to zajedno tvori globalni i globalizujući lik – parodirani peti element, oličen u kakofoniji nama omiljenih medija i interneta. Jedini razvoj koji ćemo moći da pratimo te da svakodnevno o tome svedočimo jeste razvoj tog krajnje sinergetskog efekta koji je zapravo virtuelan. Ako nam je za utehu, digitalna era jasno i nedvosmisleno ukazuje na suštinu reči i komunikacije, a to su brojevi (i to oni najrudimentarniji), Nula i Jedinica…

Monday, March 7, 2016

Ezoterijska psihologija i pad čoveka

Platon govori o trodelnoj duši koju čine umni deo, voljni (ili emotivni) deo i požudni deo. Zdravorazumska orijentacija bi svakako uvažila ovakvu podelu, jer i bez neke naročite metodološke preciznosti možemo ustanoviti da svako od nas u svom karakteru ima određene tendencije ili osobine za koje se može reći da su umne, voljno-emotivne i požudne. Vidimo kako ima četiri određenja, ali tradicionalni psiho-antropološki sistemi voljni i emotivni aspekt ljudskog bića često lokalizuju na istom ili približnom mestu – u predelu srca, odnosno pleksusa solarisa. Po kabali, srce kao organ saobrazan je solarnoj sefiri Tifaret. U jogi je za srce vezana solarna čakra Anahata. Požudni deo duše korespondira sa oblašću donjeg stomaka, odnosno sa lunarnom sferom, dok je glava rezervisana za umni aspekt, a što bi moglo odgovarati recimo Saturnu. 



Ukoliko bi želeli da damo neko objašnjenje o tome kako se desila ta duševna dinamika koja je prouzrokovala mitski pad, odnosno uzdizanje Čoveka (zavisi kako gledamo na ljudsko bitisanje na zemlji, involutivno ili evolutivno), našli bismo se u dilemi. U uslovima mitskog, rajskog ili zlatnog doba ljudske egzistencije, životne situacije ljudi toga vremena nije rešavalo apstraktno umovanje, već su se ljudi često oslanjali na intuiciju i to tzv nemo znanje. Deo duše koji odgovara nemom znanju nazvaćemo Nemim delom duše. Stanje svesti koje karakteriše dominacija Nemog dela duše (stanje u velikoj meri karakteristično za životinje) simbolički bi najbolje predstavljala drevna figura uroborosa – zmije koja držeći svoj rep u ustima tvori krug. Nemo znanje o kome govorim, dakle, može biti locirano u najdubljem kutku srca, kako to kaže Menli Palmer Hol, ali povrh toga, to nemo znanje korespondira sa čitavim telom, te je zbog toga sveobuhvatno i mobiliše čitavo biće onda kada se ispolji. U pokušaju da približim ideju o lociranju Nemog dela duše, pozvaću se na Menli Palmera Hola, koji u knjizi Tajna učenja svih epoha kaže da su sve Misterije priznavale srce kao središte duhovne svesti, ali su često namerno ignorisale taj koncept i koristile srce, u njegovom egzoteričnom smislu, kao simbol emotivne prirode. U takvom rasporedu generativni centar predstavlja fizičko telo, srce emocionalno telo, a mozak mentalno telo. Mozak je predstavnik nadređene sfere, ali nakon što bi inicijati prošli kroz niže stupnjeve, upućivani su da je mozak zastupnik duhovnog plamena koji prebiva u najdubljem kutku srca



Neodlučnost je indikator duhovne impotencije, ljudske nesposobnosti i suštinske hendikepiranosti. Neodlučnost nije samo stvar racionalne nemoći, već nesposobnosti donošenja odluka. Uzrok toj nesposobnosti je nedostatak prirodne mudrosti odnosno intuicije. U knjizi Vizija i glas, Kroli je na jednom mestu pomenuo bolesti u skladu sa svojstvom ljudskog bića. Kao bolest uma naveo je ludilo. Bolest duše je očaj, a neodlučnost je u skladu s tim simptom bolesti volje koja je nešto najgore te predstavlja sunovrat u ambis druge smrti. Prirodno, bolest tela bila bi smrt. Bio bi to najplastičniji uvod u opis lične gluposti. Ako je kod nekoga intuicija izražena onda neće biti problema da se razumevanje osloni na nju. Razumevanje se izvodi iz nemog znanja. Razumevanje je kalup za artikulaciju nemog znanja. Nemo znanje je intuicija, intuicija je mudrost. Mudrost je kao takva iznad mogućnosti da načini grešku. Zato je mudar čovek bezgrešan jer prosto ne greši. 


Uticaj neprijateljskih neljudskih sila oličen je u sužavanju ljudske svesti i - da se izrazim - u zaglupljivanju čoveka, jer izazivanjem nekontrolisanih emocija ometaju refleksiju intuicije ka razumu. A šta su te tzv neljudske sile? To su apstraktni oblici energije, svesti i entiteti koji se hrane svešću ili sjajem ljudskih bića. Uobrazimo ih kao nekakve mentalno-energetske vrtloge koji opsedaju umove raznim tzv fiks idejama i ometaju delovanje ljudskih bića putem modaliteta nemog znanja ili intuicije. Karlos Kastaneda je u tom kontekstu pominjao fenomen Letača. U kabalističkoj interpretaciji tu bi ulogu mogli imati klipoti, odnosno ljušture. Kako kažu rečnici, klipot na hebrejskom označava kurvu. Klipot jeste kurva, u smislu nemoralna žena, kako se to tumači, ali na dubljem nivou klipot je projekcija muške izopačene fantazmagorije, sukubi, ljuštura kao mračna iluzija, generisana istovremeno kad i muška svest. U tom smislu uputno je setiti se legende o Lilit. Ona je kao prva Adamova žena odbačena zbog Eve. Kao takva, Lilit je prauzor klipota, izopačena seksualna energija, derivat akta stvaranja od strane Muškog principa. Klipot je posledica nekanalisanog viška energije božanskog stvaranja. To je u tradiciji prepoznato kao zlo u metafizičkom smislu, kao božanski abortus, odbačeno dete koje je otprhnulo u noć. Od tada ona uznemirava čovečanstvo, decu Adama i Eve. Ona nije mogla biti majka, pa su zato Evina deca njena meta, budući da je upravo Eva majka svih. Za Lilit je uvrežena ideja kao o „crnoj duši sveta“. Vezuju je za tamnu stranu Meseca ili nekakav fantomski i nama nevidljivi drugi mesec ili sličan objekat. Ono što odgovara tamnoj strani Meseca u ljudskom telu jeste dvojnik. Lilit je neka vrsta potisnute dvojnosti. 



Kod Kastanede je fenomen dvojnika dosta obrađivan a deo tela koji na neki način odgovara manifestaciji dvojnika, ili koji je uključen u svesnost o dvojniku jeste koren vrata ispod potiljka. Kenet Grant pominje tačku Kof (Qoph) i smešta je u potiljak, vezujući je za pojam dvojnika. Dakle, ta zadnja i nikada vidljiva strana Meseca, baš poput naše svesnosti o dvojniku, i doslovno odgovara stražnjoj strani našeg fizičkog tela. Po mitovima, Adam je napravljen od blata i Duha Božjeg, Eva od njegovog rebra i blata, ali od čega je Lilit napravljena? Kao što sam već izneo, napravljena je od viška energije od koje je sačinjeno ljudsko biće. Ona je poput prve Adamove ljubavnice, iz vremena kada je Adam imao sva rebra, sa potpunim Adamom činila jedinstvenu ontološku strukturu. Onda je došlo do krucijalnog trenutka kada se nešto desilo. Lilit je odbila je da legne pod Adama. Odbila je dakle da se podvrgne kontroli i otišla je negde iza, tj otprhnula u sumrak.  


U suštini Lilit je deo koji, osim Eve, takođe nedostaje Adamu. Tarot arkana Ljubavnici, dobro bi poslužila u svrhu ilustracije te situacije. Imamo tri figure, jednog muškarca (Adama), jednu lepu mladu ženu (Evu) i jednu stariju (Lilit). Lilit je matora veštica, ili kakva matrona, a Eva je mlada lepa devojka. Prirodno, Adam je odabrao mlađu i lepšu, odnosno onu koju može da kontroliše i koju više želi. U drugom smislu, ljudsko biće ima dve šakti, dve moći: onu koju rabimo za vreme života i onu koju nismo ni svesni. Ta Druga, ta tamna šakti, to je Lilit i često nas pohodi u formi seksualnih derivacija, ovaploćenja, fantazmagorija i sl. U mitovima je vezana za seksualnost i za porod, ona ubija ljudski porod. Rehabilitacija Lilit i ponovno zanimanje za nju i njeno otkrivanje istorijski se poklapa sa masovno rasprostranjenom praksom vršenja abortusa, čiji magijski efekti još nisu dovoljno rasvetljeni. Kenet Grant je u knjizi Kultovi senke, pišući o svojstvima senke (čaja na sanskrtu), izvršio sledeću klasifikaciju. Apsara je oblik senke vidljiv kao blještavi purpur koji stvara bludne slike i koju prate tzv vlažni snovi. Rambha je oblik senke opisan kao tkanje odjekujućih snova koji se pretapaju jedan u drugi. Urvaši ili kurvaši (kurveštije ili hurije) jesu hurije pohote, odnosno podsvesne seksualne želje. Menaka predstavlja seksualne sanjarije. 



Ono što je, između ostalog, prouzrokovalo stvaranje pretpostavki kako za evolutivne, tako i za involutivne pomake i promene kod ljudi jeste buđenje Umnog dela duše i uzdizanje tog dela nad prvobitnim stanjem uroborosa. Međutim, gde je god na delu neki razvoj i evolutivni pomak, gde god nešto kreće napred, tu nešto krene i nazad. Kusajući plod sa Drveta poznavanja Dobra i Zla, Čovek (Muškarac i Žena) je izbačen iz Rajskog vrta. 

Sunday, March 6, 2016

Mali terajući ritual pentagrama (teorijske pretpostavke)


Većina ljudi koji su kročili stazom zapadnog okultizma izvodila je mali terajući ritual pentagrama. Mnogi ga prihvataju zdravo-za-gotovo, u smislu da služi za čišćenje aure, astrala, proterivanje klipota itd. Pentagram je kao forma pre svega u vezi sa Ženskim, sa zemaljskim, onim htonskim, a u planetarnoj sferi sa Mesecom i Venerom. Ritual pentagrama, u njegovom prizivnom ili proterujućem vidu, skopčan je sa ženskim principom, sa elementarnom prirodom i mikrokosmosom. On uobličava energetsko, odnosno svetlosno telo čoveka, služi za formiranje i formatiranje mikrokosmosa i stvaranje adekvatne svesti koja je u skladu sa svrhom čitavog sistema čiji je ovaj ritual deo. Njegovom primenom, odnosno upražnjavanjem svih varijanti rituala pentagrama, čovek stvara suptilnu matericu oko sebe koja ga porađa kao probuđenog čoveka, kao onog ko je usavršio samog sebe, ko je spoznao svoju volju i ostvario komunikaciju sa svojim unutrašnjim genijem. Unutrašnji genije je anđeo-čuvar svakog čoveka, jer ono što je Bog za anđele u njihovoj celokupnosti, to je svaki anđeo za svakog pojedinačnog čoveka – unutrašnji bog. Posvećenik, između ostalog, ima zadatak da pažljivo motri na svoj duhovni identitet, odnosno svog anđela koji je povezan sa posvećenikovom zvezdom, tj. savršenom prirodom.
Svrha rituala pentagrama je u krajnjoj liniji izgradnja novog čoveka razgradnjom onog starog. Taj novi čovek je primenom tog rituala ovladao sobom, odnosno elementarnim snagama u sebi; osvetlio je najprimitivnije slojeve psihe izvlačeći ih iz arhetipskih dubina nesvesnog, te nadvladao negativni elementarni karakter ženskog principa (za koji Erih Nojman kaže da se izražava u fantastičnim i himeričkim predstavama koje ne potiču iz spoljašnjeg sveta). Nojman upoređuje načelo Velikog Ženskog sa kosmičkim jajetom pa ističe da njegova tamna polovina rađa zastrašujuće figure koje iznose na videlo onu mračnu, nedokučivu stranu života i ljudske psihe. Njena suprotnost je, po Nojmanu, roditeljska i hraniteljska, tj. zaštitnička i utopljavajuća ženskost, a koja se prizivnom varijantom rituala aktuelizuje u mikrokosmosu. Besprekornim radom posvećenik na neki način vaskrsava iz samoga sebe, odnosno aktuelizuje telo uskrsnuća u fizičkom telu. Tada posvećenik biva osposobljen za opštenje sa kosmosom budući da razvija svoja duhovna čula. To je preduslov za izmicanje silama sudbine kojoj su potčinjeni oni sa nerazvijenim suptilnim čuvstvom.

Ritual pentagrama je priprema za rad koji će nadograditi posvećenika, pre svega za ritual heksagrama sa kojim će posvećenik tek steći muškost (u magijskom smislu), zakoračiti ka makrokosmosu, jer će mu kapije viših inteligencija planetarnih priroda onda biti dostupne. Zato je preporuka da se ritual pentagrama izvodi svakodnevno čitavog života. Mora se izvoditi svesno, uz nameru (kavana, kako bi rekli kabalisti), precizno, odlučno, sa stilom, besprekorno, uporno. U krajnjoj liniji praktikovanjem ovog rituala čovek uspostavlja komunikaciju sa arhetipskim silama i njihovim predstavnicima u obliku arhanđela judeo-hrišćanske tradicije: Rafael na istoku – koji isceljuje i podučava, Mihael na jugu – koji štiti i usmerava, Gabriel na zapadu – koji osnažuje i tumači, i Uriel na severu – koji prosvetljuje, odnosno uspostavlja svetlosni poredak u duhu i svesti. To su četiri stožerne tačke magijskog univerzuma koje tvore telo sfinge: Bik na istoku, Lav na jugu, Orao na zapadu, Anđeo (tj. Čovek) na severu. Lav predstavlja kandže sfinge; Orao – sfingina krila; Bik – bokovi sfinge; Čovek – glava i grudi sfinge. To su četiri zodijačka znaka: Bik, Lav, Škorpija i Vodolija. Za sfingu Grant kaže da predstavlja: „Simbol dobrovoljnog žrtvovanja seksualnih energija višim moćima, kako bi se uspostavila svesna komunikacija sa vanzemaljskim entitetima.“ Četiri životinje su četiri oblika animalnog atavizma koja se ritualom mogu probuditi. Boginja Nuit / Nut, kao gospodarica groba, prostora, ali i nebeskih životinja, odnosno zodijačkog kruga, takođe je stožerna sila simbola pentagrama i rituala pentagrama. Otuda je jedna od praktičnih svrha ovog rituala i kontrola sila zodijaka, geomantije i animalnih atavizama.
Upravo je oblik pentagrama koji se u ritualu iscrtava u vazduhu prema svakoj od četiri strane sveta, prstima ili magijskim oružjem, zapravo portal te komunikacije koji vodi ka četiri ključne zvezde stubova neba, a to su Aldebaran, Regulus, Antares i Fomalhaut. Kenet Grant upozorava: 
„Danas, u kritičnom trenutku prelaska iz praznoverja u znanje, lunarna klifotska sila neometano prekriva planetu. Ona preti čoveku uništenjem, primanjem mnoštva elementalnih stvorenja u ljudske životne tokove. Ova stvorenja privlači masa lunarne energije, koja haotično ključa oko Zemlje, a Adepata koji su upućeni u načine njenog magijskog korišćenja je suviše malo da bi je mogli organizovati i usmeriti na stvaranje nadljudske rase, što je zapravo njen pravi zadatak i svrha.“ 
Naravno, tu Grantovu opasku o stvaranju "nadljudske rase" ne bih komentarisao...

Po Erihu Nojmanu, tokom istorijskog razvoja muškosti i solarnosti ka patrijarhalnim vrednostima, odnosno vrednostima muških božanstava sunca i svetlosti, negativni aspekt ženskog je potisnut. Zato se taj mračni vid ženskog danas javlja samo kao nesvesni ili praiskonski sadržaj. Danas se upravo dešava eksplozija upravo tih praiskonskih sadržaja koji na nekontrolisani način preplavljuju psihu mase ljudskih bića. Simbolizam malog terajućeg/prizivnog rituala pentagrama ukazuje na mehanizam kojim bi se moglo odgovoriti na ovu vrstu opasnosti, pošto taj ritual ima sve elemente organizovanja i usmeravanja lunarne sile. Da li bi cilj tog usmeravanja bilo stvaranje nadljudske rase, kako to Grant misli, ili možda popravljanje postojećih ljudskih rasa, to je pitanje drugog reda. Kako bi mogla izgledati globalna operacija egzorcizma klipota i usmerenja lunarne sile na osnovu principa ovog rituala jeste zadatak za one koji su u to upućeni, a čije postojanje ovde postuliram.
Svako ko izvodi ritual pentagrama sebe stavlja u simboličku mesijansku poziciju: deluje kao Oziris i kao Horus. Kao Horus on projektuje mentalnu silu kroz portal pentagrama, a što je solarno svojstvo; dok u drugom slučaju kao Horus sa kažiprstom preko usana (znak tišine), koncentriše mentalnu silu u jednu tačku, što bi predstavljalo lunarno svojstvo Horusa. Kao Oziris, u pozi koja fizički imitira krst, reč je o raspetom, odnosno žrtvovanom i vaskrslom Ozirisu (Hristu) koji obuhvata čitav univerzum mentalno projektujući sjajni krst – solarno svojstvo, solarni krst, krst u krugu. U pozi sa prekrštenim rukama na grudima, reč je o Ozirisu koji je umro, odnosno sišao u smrt – lunarno svojstvo, znak X u krugu, tzv. žig zveri.

Onaj stih u Knjizi Zakona gde se pominje žena opasana mačem, ukazuje na marcijalni aspekt mesijanskog fenomena, koji će u eonu Horusa biti u ženskom obliku: 
„Žena će voditi pokretački sistem Novog Eona, njeni sveštenici su skriveni i izvan pogleda, kao što čak ni Hadit nije vidljiv u centru Kruga, ili bindu u Šri Čakri... Žena će dostići dušu, svoj vlastiti centar, nezavisno od intervencije muškarca, koja je sada neophodna za njenu potpunu inicijaciju, biće sposobna ne samo da inicira sebe, već i druge.“ (Kenet Grant)
Božanska formula koja aktivira iscrtani pentagram prema istoku je – IHVH, odnosno Jahve. Upravo je Jahve, jedan od simbola solarizacije, odnosno jevrejske emancipacije od paganskih kultura i ustrojenja u patrijarhalni sistem. Zato je Bog – Jedan, falusno, solarno, maskulino. Tako i ritual pentagrama ima efekat solarizacije svesti onog ko ga izvodi, te predstavlja osnovni obred samopotvrđivanja i savlađivanja ženskih elementarnih sila. Nojman ukazuje da sve inicijacije imaju za cilj da sačuvaju pojedinca od „razorne sile groba“, odnosno od „proždirućeg Ženskog.“ Ritual pentagrama je otud osnovni modus inicijacijskog delovanja, odnosno neka vrsta samoinicijacije, kojom posvećenik potvrđuje sebe u magijskom svetu, stavlja potpis posebne vrste na astralnoj ravni, utiskujući se u večnosti. U suprotnom:  
„Psihološki, to znači  da dok god  stvaralački elementi nesvesnog – elementi koji „teže svetlosti“ – ne uspostave vlastito svetlosno carstvo duha i svesti, oni jesu, i ostaju, delovi podređeni nesvesnom.“ (Nojman)
Ritual pentagrama ima i kosmogonijske, odnosno antropogonijske aspekte. U svojoj strukturi on kazuje kako su stvoreni čovek i kosmos. Sama ta činjenica ukazuje na terapeutsko svojstvo rituala, a terapija je slična egzorcizmu. Objekt/subjekt tog egzorcizma je sadržaj Senke, odnosno Mračno Žensko, čiji je simbolički izraz u tarotu karta XVIII Mesec, a u kabali slovo kof, staza koja povezuje sefire Malkut (Zemlja) sa Necahom (Venera). To je staza arhetipskog Zapada, koji je, po Nojmanu – (kada opisujući shvatanja Acteka i njima srodnih naroda, kaže): 
„... mesto žena, prazavičaj, mesto gde je nekada iz praiskonske jame u zemlji izbauljao ljudski rod. Jer je, dok još nisu postojali zemlja i ljudska svest, sve bilo sadržano u carstvu mrtvih na zapadu.“ 
Ovaj detalj podseća na premise biblijskog stvaranja, ali i na situaciju u Rajskom vrtu, s tim što je ovde to idealno stanje prapočetka smešteno na tom mitskom Zapadu koje je, kako Nojman kaže – „uroboroska egzistencija nesvesne savršenosti“. Kao oblast smrti Zapad postaje tek nakon stvaranja sveta, odnosno nakon pojave svetlosti i reda u haosu. Staza kof predstavlja demonske sile praiskonske tame koje prate solarnog boga, odnosno Sunce na njegovom putu kroz mračno podzemlje. Ovde valja imati na umu istovetnost podzemlja i kosmičkih dubina. Te demonske sile su mahom ženske, pa se uz pomoć simbola pentagrama i propratnog rituala one proteruju, ali i prizivaju, primoravaju na pokornost solarnom suverenitetu posvećenika, koji deluje poput Marduka koji pobeđuje drevnu boginju Tijamat i od njenog tela stvara svet. Marduk uređuje svet, koji u ulozi kosmičkog zakonodavca svakoj sili određuje večno mesto „prema racionalnim zakonima koji odgovaraju svesti i njenoj solarnoj prirodi.“ Nojman kaže da ti „demoni matrijarhalnog razdoblja takođe su i demoni kraja vremena koji će – kada se približi kraj sveta i kada se sudare Sunce, Mesec i zvezde – progutati čoveka.“ 
Staza kof ima sličnosti sa mitskom planinom Qaf islamskog verovanja (verovatno starijeg porekla), čiji vrh, oličen u smaragdnoj steni, predstavlja mesto na kome mistik susreće svoju božansku prirodu. O tome Henri Korbin kaže: 
„Izlazak iz zdenca, uzlazak koji vodi prema smaragdnoj steni, prema anđelu Savršenoj prirodi, započinje u tminama noći... Na prilazima vrhu svetli buktinja ponoćnog sunca, primordijalna Slika unutarnjeg svetla... svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe.“ 
Geomantijska atribucija staze/slova kof je figura Laetitia koja prikazuje piramidalnu strukturu. Njena planetarna priroda je jovialna, u znaku Riba, što je mesijansko obeležje. Kof je, dakle, jedan od puteva mesijanskog delovanja. Tama koja okružuje Mesiju ili posvećenika u njegovom mističko-okultnom pregnuću jeste predstavnik, da kažem velikog Zapada, metafizičkog Zapada, koji atmosferu staze kof, planine Qaf, arkane XVIII Mesec, čini zloslutnom, mračnom, pa i demonskom. Otud valja imati na umu Korbinovo upozorenje: „Usmerenje prema polu, kosmičkom severu, određuje ono dole i ono gore; pomešati to dvoje značilo bi čistu i jednostavnu smetenost.“

Čovek koji je izgubio svoju „polarnu dimenziju“, odnosno usmerenje prema metazifičkom Velikom Istoku, koji je pomešao Dole i Gore, upada u kandže dvojne prirode Vremena, satiruće smene dana i noći, koja mrvi svest i potire svetlost spoznaje. U Knjizi Zakona (I:52), imamo detalj koji ukazuje na pitanje prostornih odrednica: „Ako to ne bude ispravno; ako pobrkate prostorne oznake, govoreći:  One su jedno; ili govoreći: One su mnoge; ako ritual nije uvek za mene: tada očekujte strahotne osude ra Hoor Khuita!“ Međutim, osim o prostornim oznakama, moramo voditi računa i o vremenskim, odnosno razlikovati sakralno od vulgarnog vremena. U sakralno vreme ulazimo aktivacijom svesti tokom obreda, a preko posebnih oznaka (gnomona) pravimo uslove za skok svesti iz vulgarnog u sakralno vreme. Ti gnomoni su simboli drevnih magijskih sila prikazani geomantijskim figurama koje predstavljaju ključeve razumevanja odnosa solarnih i lunarnih uticaja u inicijacijskom delovanju posvećenika. Uz pomoć njih otkrivamo kakav je kvalitet određe sekvence sakralnog vremena u koji nameravamo da uronimo.

Korbin ukazuje na dihotomiju sakralnog i vulgarnog vremena, odnosno ezoternog i egzoternog, kroz odnos egzoternog dana i inicijacijskog svetla ezoterne noći: 
„Postoji dvosmislenost onog božanskog i onog satanskog u smislu u kojem svest ne luči razliku između onoga što je njen Dan, a šta je njena Noć. Postoji belodanost egzoterijskog Dana, „ponoćno sunce“, koje jest inicijacijska svetlost, ne može se pokazati. Egzoterijski Dan predstavljaju racionalne norme, tradicionalni nalozi, sva prigotovljena rešenja; taj Dan vlada tako kao da duša sniva u noći bez svijesti o sebi. Taj Dan i ta Noć ignorišu jedno drugo, a ipak su u dosluhu jedno s drugim; duša ne vidi u tom Danu jer je Noć u njoj. Kraj ove dvoznačnosti je taj koji nagoveštava ponoćno sunce...“ 
I Elijade naglašava kako je sveto ono vreme u kojem se obavlja neki obred, a to vreme se suštinski razlikuje od uobičajenog, svetovnog vremena u koje smo uronjeni. Obredno vreme otud predstavlja oblik izlaska iz te uronjenosti. To na neki način označava i obnovu čoveka tokom izvršavanja obreda, u ovom slučaju rituala pentagrama. Svakodnevno ponavljanje ovog rituala, ili bilo kog drugog koji ima specifičnu sakralnu težinu, stvara određeni kontinuitet bitisanja svesti u svetom vremenu, koje je Elijade nazivao Velikim Vremenom. Sa druge strane, Veliko Vreme, jeste period mogućnosti hijerofanija, ukazivanja božanske prisutnosti onome ko u obrednom svojstvu boravi u tom vremenu, koje u slučaju rituala pentagrama pretpostavlja mitsko vreme stvaranja čoveka. Istovremeno, kako to naglašava Elijade, korišćenje mitskog vremena, odnosno njegov obredni priziv, Veliko Vreme pretvara u sadašnjost, kako bi ga živući čovek mogao iskusiti i boraviti u njemu. Stoga, može biti korisno pre izvođenja rituala pentagrama čitati biblijsku sekvencu stvaranja čoveka, ili taj isti motiv iz nekog drugog mitološkog izvora. Tako će posvećenik oživeti u svojoj svesti mitske trenutke antropogeneze. Elijade kaže da: 
„Istovremenost s velikim mitološkim trenutkom je nužan uslov za delotvornost svakog magijsko-verskog obreda... Svaki put kada se ponavlja neki obred ili važan postupak, ljudi podražavaju arhetipski čin Boga ili pretka, čin koji se dogodio u početku vremena, to jest u mitsko vreme.“
Dakle, ritualom pentagrama raščišćavaju se duboke podsvesne naslage koje stoje između čoveka i boginje stvoriteljke – Ištar, čiji je makrokosmički izraz planeta Venera. Upravo te mračne naslage prete da proždru solarno seme svesti u ljudskom biću čiji je makrokosmički izraz naša zvezda – Sunce. Doslovno, ritualom pentagrama isteruje se đavo iz čoveka, odnosno posvećenik se, poput Mesije, oslobađa od vlasti Zmija i priprema za svoj povratak u svet (u heksagram). Nojman kaže da su proždiruće ženske sile na mnoge načine povezane sa destruktivnim muškim: 
„Čak i kada je potisnut, matrijarhalni sloj se može pojaviti u muškom obliku, na primer, u vidu majčinog brata, koji predstavlja autoritarni i kazneni kompleks matrijarhalnog društva.“ 
Pošto se tokom izvođenja rituala ukupno četiri puta prema svakoj strani sveta rukom u vazduhu iscrtava oblik pentagrama, način tog iscrtavaja upravo može poslužiti kao test nečijeg postignuća. Što je virtuelni pentagram, u oku nekog ko posmatra sa strane, savršeniji, pravilniji, to je indikator uspešnosti i efikasnosti samog izvođača. Onome ko iscrtava pentagrame može se učiniti da to radi savršeno, ali neko ko sa strane posmatra može uočiti drastične nepravilnosti. To je znak da izvođač mora još mnogo da radi na savršenstvu i preciznosti virtuelnih linija pentagrama. Što su linije pentagrama savršenije, to je svest izvođača čistija, sjajnija je njegova aura, njegove moći su veće, ono što on projektuje je delotvornije. Razumevanjem prirode ovog rituala ulazi se u predvorje razumevanja kosmogeneze i antropogeneze. Elijade kaže da je kosmogonija uzor svake vrste delovanja: 
„Ne samo stoga što je Kosmos idealni arhetip istodobno za svaku stvaralačku situaciju i za svako stvaralaštvo – nego i stoga što je Kosmos božansko delo; on je dakle posvećen u samoj svojoj strukturi.“
Stvaranje čoveka i sveta, o čemu govori struktura rituala pentagrama, ukazuje na ženskog tvorca – prvenstveno zbog samog pentagonalnog oblika koji pokazuje savršeni sklad četiri elementa: Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje – ujedinjenih dominantnom pozicijom petog elementa. Po učenju Zlatne zore ti elementi odgovaraju rasporedu prvih pet sefira kabalističkog dijagrama Drveta Života: Zemlja – Malkut (10, Zemlja); Vazduh – Jesod (9, Mesec); Voda – Hod (8, Merkur); Vatra – Necah (7, Venera) i Duh kao peti element – Tifaret (6, Sunce). Dakle, solarni duh je na vrhu simbola pentagrama. Objašnjavajući smisao poistovećivanja egipatske boginje Hator sa četiri kardinalne tačke i četiri strane sveta, koje su od suštinske važnosti za naš ritual pentagrama, Nojman te tačke imenuje velikim boginjama: Nehbet, Uathet, Bastet i Neit, jer: 
„Budući da je, kao što je Jung neprestano tvrdio, quaternio, četvorstvo, arhetipski simbol celovitosti, četvorstvo Hator s boginjama predstavlja simbol Velikog Ženskog kao celine koja upravlja svetom u svim njegovim aspektima.“ 
Nojman ukazuje da se razdvajanjem ženskog totaliteta, odnosno mitskih praroditelja kosmosa, rađaju svetlost, sunce, svest, a sa njima i razlikovanje. Otud boginja Nuit u Knjizi Zakona poručuje: 
„Neka ne bude razlike među vama između bilo koje stvari i neke druge stvari; jer od toga sledi patnja.“ 
Velika Boginja ne pravi razliku između svoje dece, ali deca sama sebe razvrstavaju, proizvode diskriminaciju, bilo na umetnut ili prirodan način. Prosto, neko je na višem nivou od nekog drugog, ili barem misli tako, pa ipak, na kraju, svi postaju deo mističnog i mitskog Jednog, rastakanjem sveta pri završetku jednog velikog ciklusa. Takođe, ovaj princip ukazuje na mogućnost poistovećenja posvećenika sa bilo kojim segmentom mikrokosmosa ili makrokosmosa, nekom životinjom, božanstvom, biljkom, predmetom, zvezdom itd. Ako bismo sada pomenute boginje projektovali u formu pentagrama, tako bi se Uathet (zmija) našla u donjem levom kraku sa severne strane, predstavljajući element Zemlje; Bastet (mačka), zauzima gornji levi krak pentagrama, istok i element Vazduha; Neit (krava ili žena), zauzima gornji desni krak, zapad i element Vode; Nehbet (lešinar) je na donjem desnom kraku ka jugu, predstavlja element Vatre. Na vrhu pentagrama i u središtu je boginja Hator (krava). Njeno dete je sam život – „riba koja večno pliva u njoj, baš kao što zvezde plivaju u nebeskom okeanu meksičke Majauel a ljudi u ribnjaku Majke Crkve – kasnog ispoljavanja istog arhetipa.“
Ženski princip se prvobitno pojavljuje kao tama, bilo da je reč o noćnom nebu, zemlji, podzemlju, praokeanu ili neodređenom haosu. To podseća upravo na početnu situaciju biblijskog stvaranja: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tama, bezdan, pusto, prazno, vode... to su sve svojstva uroboroske boginje prapočetka, Velike Majke, odnosno Velike Boginje Noći, koja je, kako to pominje Nojman, kao takva retko neposredno predmet obožavanja – sve do objave u Knjizi Zakona, kada se ona, u obliku Nuit, ponovo javlja i postaje objekat neposrednog obožavanja. Nesvesno sada postaje svesno kroz proces obožavanja i otkrivanja Nuit prepoznavanjem njenog kontinuiteta. Zbog toga formula malog terajućeg (ili prizivnog) rituala pentagrama, da bi bila delotvorna u eonu Horusa mora biti prilagođena toj činjenici.