Sunday, August 28, 2016

Povratak magije

Kenet Grant je na početku u knjige "Outside the Circles of Time" zanimljivo povezao 1947. kao godinu smrti Alistera Krolija i početka masovnih prijava očevidaca pojave zvane NLO. Par godina pre toga bačene su nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki i ognjem je uništen grad Drezden pokazujući uništiteljsku moć čoveka koja se u našem vremenu nadvija nad civilizacijom. Tu pretnju nuklearnim holokaustom Grant je uporedio sa sudbinom mitske Atlantide. Nikada se pre u istoriji, odnosno nikada nakon pretpostavljene atlantske kataklizme, čovečanstvo nije našlo u tako opštoj i opipljivoj opasnosti kao u vreme nuklearne pretnje. Potonuće Atlantide, za šta bi se teoretski moglo reći da je u pitanju Božja volja ili volja bogova, bez obzira na to, bila je izazvana izopačenošću njene vladajuće kaste. Preteća nuklearna katastrofa takođe je izraz izopačenosti današnjih elita. Dakle, imamo pretnju uništenja vatrenim elementom (o čemu piše i u Apokalipsi) prouzrokovanu ludilom elite; imamo vidljive neobjašnjive pojave u atmosferi; i ono najvažnije, imamo promenu u imaginaciji masa izazvanih popularnom kulturom koja reflektuje fantazmičke oblike uobličene ili prizvane od strane velikih umetnika, pisaca i okultista, koji deluju poput kakvih proroka ili medijuma. Njihovi osetljivi umovi su u maštu širih slojeva doneli slike vanzemaljskih odredišta, nekih nepoznatih i često zastrašujućih svetova. I moja malenkost je takođe, kroz snove i vizije, bila svedok ali i deo tog prenosa dalekih sadržaja u svakodnevnu svest a što sam opisao u mojim knjigama Lucifereza i Crni nemis (vidi: Lucifereza i Crni nemis).

Čovečanstvo se nalazi u situaciji projekcije tzv poslednjih vremena ali i novih početaka. Poslednja vremena se odnose na svet kakav poznajemo, ali na šta se odnose ti novi počeci? Šta to zapravo počinje? Hajde malo o tome. Taj novi početak povezao bih sa otkrićem planeta iza Saturna, pre svega Urana, Neptuna i Plutona (iako je Pluton u međuvremenu izgubio status planete). Stiče se utisak da te planete ne pripadaju solarnom sistemu nego deluju kao ovaploćenje nekakvog tuđinskog upliva. Njih u tradicionalnim sistemima analogija planetarnih priroda jednostavno nema. Tradicija raspolaže sa tzv sedam starih planeta među koje su uvršteni Sunce i Mesec kao planete. Zapravo Sunce i Mesec su nekakve super-planete budući da su najveće i čiji je uticaj najjači. U neku ruku svet na Zemlji i pripadajuća mu ljudska svest određena je postojanjem i uticajima Sunca i Meseca a potom i ostalih pet planeta vidljivih golim okom (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn). Oni zajedno čine sedam nebeskih sfera iznad kojih se nalazi osma sfera koja pripada zvezdama. U tako prikazanom tradicionalnom svemiru nigde nema Neptuna, Urana, Plutona ili eventualno još nečeg što bi moglo biti u međuvremenu otkriveno. Jednostavno, oni stoje negde tamo daleko skriveni u tami, što je već samo po sebi na neki način bremenito stravom i zlokobnošću ali ne mora nužno biti tako. 
Takav kosmički raspored opstajao je milenijumima sve dok 1781. godine nije otkriven Uran, zatim Neptun 1846 i Pluton 1930. Ta otkrića se dešavaju uporedo sa velikim promenama koje tada zahvataju čovečanstvo, kao i sa godinama rođenja i smrti mnogih značajnih ljudi zaslužnih za nadolazeće promene u ljudskoj svesti i toku istorije. Pomenuću neke: Džozef Smit (1805-1844) - osnivač mormonske religije čija je jedna od temeljnih pretpostavki vanzemaljsko poreklo ljudskih bića i obitavalište Boga na nepoznatoj planeti daleko izvan sunčevog sistema. Mnogo toga u učenju Džozefa Smita ima sličnosti sa onim što je pisao Emanuel Svedenborg (1688-1772). Svedenborg je, između ostalog, tvrdio i da je stupio u kontakt sa bićima koja obitavaju na drugim planetama našeg solarnog sistema, ali i sa onima koji se nalaze na planetama daleko izvan solarnog kosmosa. Zatim tu su Elifas Levi (1810-1875) i Helena Petrovna Blavatska (1831-1891), zaslužni za utemeljenje renesanse okultizma na Zapadu te za stvaranje pretpostavki pojave Alistera Krolija (1875-1947) čija je poruka u značajnoj meri utemeljena na konceptu kosmičkog beskraja čiji je simbol boginja Nuit. Dalje imamo Hauarda Filipsa Lavkrafta (1890-1937), čoveka revolucionarne imaginacije (Ktulu, Nekronomikon), Artura Makena (1863-1947), Ostina Osmana Spera (1886-1956), Salvadora Dalija (1904-1989), a u novije vreme Hansa Rudija Gigera (1940-2014), Keneta Granta (1924-2011), Karlosa Kastanedu (1925(?)-1998), Majkla Bertioa (1935) itd. Neka mi ne bude zamereno ukoliko sam nekog, a verujem da jesam, u ovom nabrajanju izostavio. Njihove vizije, opisi, izveštaji, postignuća, astralni otisci njihovog delovanja, pronašli su načine svog otelovljenja kroz umetnost i tzv popularnu kulturu, prodirući u maštu sve većeg broja ljudi. Sada je više ljudi prijemčivo za emisije fantazama, vizija, glasovnih poruka, snova, odnosno prenosa sadržaja svesti sa udaljenijih kosmičkih odredišta, pre svega onih čija su sedišta upravo na Neptunu, Uranu i Plutonu, ali i dalje. Te tri planete su ambasadori i prenosioci poruka iz sveta izvan sunčevog sistema, ali su istovremeno i boravišta onih sila koje su, sudeći po mitologiji, pobedili i isterali solarni bogovi. Tamo su proterani oni koji su nekada bili ovde da bi mi danas mogli postojati takvi kakvi jesmo. Danas je na delu povratak starih izgnanika, povratak drevne magije, što najavljuje neko smutno vreme. Podsetimo se kako je Lavkraft, u priči Šaptač u tami, napisanoj ili dovršenoj u godini otkrića Plutona, planete koju je on nazvao Jugot, opisao čudnovata vanzemaljska/magijska bića (Onostrani) i njihovu tamošnju koloniju:
"Njihovo najbliže glavno prebivalište je još uvek neotkrivena i skoro potpuno tamna planeta na samom rubu Sunčevog sistema - iza Neptuna, deveta po udaljenosti od Sunca. To je, kao što smo i zaključili, objekat koji se pominje pod imenom "Jugot" u nekim drevnim i zabranjenim spisima, a on će uskoro biti poprište neobičnog fokusiranja misli na naš svet u pokušaju da se uspostavi mentalna veza. Ne bih se iznenadio ako astronomi postanu dovoljno osetljivi na ove misaone struje da otkriju Jugot onda kada Onostrani to budu želeli. Ali Jugot je, naravno, samo jedan stepenik. Najveći deo njihove populacije naseljava čudnovato organizovane ponore u potpunosti van domašaja ljudske imaginacije. Ova kapljica prostor-vremena koju smatramo za celokupnost sveg kosmičkog postojanja samo je jedan atom u istinskom beskraju, koji je njihov." (Hauard Filips Lavkraft, Šaptač u tami - zbirka priča, Orfelin, Novi Sad, 2015, str 47, preveo Sava Kuzmanović, priredio dr Dejan Ognjanović)
Oni su ovde bili mnogo pre nas, ali nisu kompatibilni sa ljudskom svešću kao što je to unutrašnji planetarni pojas od Saturna ka Suncu. Pet planeta, uz Sunce i Mesec, imaju svoje mikrokosmičke analogije, dok ih spoljašnje planete nemaju. Pa ipak, nije da sadržaji vezani za njihove frekvencije nisu dopirale do ljudi. Međutim, njihova obličja su uvek poprimala zastrašujuću formu kroz razna čudovišta i bogodemone. I sada se ta granica lagano topi, a transsaturnovski sadržaji sve jače navaljuju na svakodnevnu ljudsku svest, imaginaciju i oblasti pretežnog sveta snova. Ti sadržaji su nekada bili potisnuti u dublji svemir, fizički, arhetipski i psihološki, pobedom solarnih bogova, kako bi se razvilo istorijsko čovečanstvo. Saturn je postavljen kao čuvar kapija solarnog sveta i svojevrsno strašilo, preuzimajući na sebe neljudske sadržaje daljih svetova, ali i ulogu neutralizatora tih uticaja. Setimo se mita o Hronosu koji je kastrirao svog oca Urana, jer je ovaj, ne znajući, rađao čudovišta koja je potom skrivao u Gejinom telu, odnosno u podzemlje. Ta granica je danas olabavljena, a pojedinci poput gore navadenih u tom smislu deluju poput medijuma ili proroka tog povratka donoseći kosmičku stravu. To dešavanje je dobilo na ubrzanju početkom XX veka, poklapajući se sa objavom Knjige zakona Alistera Krolija a sada već imamo veliki fantazmički naboj u kolektivnoj mašti čovečanstva. U međuvremenu desila su se dva svetska rata, na delu je nuklearna pretnja, pojava NLO, kanalisanih poruka, eksplozija iracionalnosti u eri vladavine razuma kojom je trebalo zapečatiti stari svet velike sedmorke, ali je duh vremena imao neke drugačije planove. 
Smutno vreme koje pominjem nema samo značenje jedne opšte konfuzije u stanju duha i svesti ljudi te njihovih međusobnih odnosa, ličnih i grupnih. Smutno vreme pre svega znači svojevrsno mešanje frekvencija kao eho uticaja različitih vremenskih ciklusa a ne samo dopiranje uticaja iz dalekih prostora. Ljudska bića sve više bivaju izložena uticaju ne samo iz faktora dalekih protora nego i onih koji bitišu u drugim vremenima. Na primer, kada sanjamo ili kada se nalazimo u stanju kakve vizije, intenzivnog sanjarenja i sl, mi nismo zaključani u našim umovima nego smo izloženi uticaju beskrajnog prostora i ambisa vremena pa i onog iza svakog prostora i vremena. Ako je već tako, zašto su onda snovi većine ljudi plitki i obični? Šta je to što sprečava ljude da tada budu bilo gde, bilo kad, kao bilo ko ili bilo šta ili čak ni da ne budu uopšte? Zašto su ljudski snovi ili snoviđenja mahom odjek njihovog svakodnevnog života ako uopšte imaju snove vredne pamćenja a o snoviđenjima da ne govorimo? Kao što je svaki trenutak ili dan proveden negde na nekoj planini, u prirodi, šumi, na moru dragocen za naše biće, deluje okrepljujuće i donosi nam odmor, tako i svaki san koji vodi našu svest daleko od uobičajene zone svakodevnih snova obnavlja dublje nivoe čoveka. Povratak iz takvih udaljenih snova bremenit je novim iskustvima, spoznajama, perspektivama te obogaćuje svest. Na žalost to je retko slučaj budući da je većina ljudi prosto satrvena, umorna i iscrpljena svakodnevnom borbom za život. 

Još nešto vredi napomenuti kada je u pitanju priroda dalekih uticaja o kojima je reč. Iako je spisak ličnosti koji sam gore naveo, izuzev Blavatske, mahom sastavljen od muškaraca, uticaji i atmosfera koju oni tvore te način delovanja više odgovaraju ženskoj nego muškoj prirodi. Zapravo žene su im podložnije, što podseća na biblijsku priču o nefilima, potomcima anđela i zemaljskih žena.
"Kad se ljudi počeše množiti na zemlji i kćeri im se narodiše, videći sinovi Božji kćeri čovečje kako su lepe, uzimahu za žene sve one koje izabrahu... U to vreme bejaše divova na zemlji, pošto su se sinovi Božji sastali bili sa kćerima čovečjim, pa im one rađahu sinove."Postanje, 6:1-4.
Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, obnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). U oba slučaja žena je bila ta koja je prouzrokovala u bilbijskoj priči katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci katastrofe gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi Drugi krug moći, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Žena ima moćno magijsko oružje između svojih nogu. Istovremeno to je oružje i kapija dolaska na ovaj svet. Samo ženino telo je izraz magijske moći ženskog dubljeg bića (vidi: Ka postfeminizmuŽena opasana mačemAndrogin i ženska moć). Suština formule te moći jeste u tome da je ono što percipiramo kao tamu, ništavilo, kao odsustvo, ne-biće zapravo izvor svakog bića, svakog prisustva, svake svetlosti. Iz tog crnila sve izvire. Ta ideja umnogome podseća na šabatajsko učenje o mesijinoj duši koja bitiše na dnu ambisa sa klipotskim zmijama (vidi: O mesijanstvu Šabataja Cvija). 

I za kraj da citiram Majkla Bertioa, koji na jednom mestu kaže:
"I have told you that all avenues of escape are blocked, but in truth there is the doorway of becoming a monster, by becoming the beast, so that thereby you can escape by the very door they came through." 
(ovaj navod je u knjizi Outside the Circles of Time, Frederick Muller Limited, London, 1980, na str. 16 dao Kenet Grant)
Dakle, izlaz ka slobodi nalazi se u gubitku ljudskog obličja, o čemu je i Kastaneda pisao. Kod Kastanede taj prolaz je pored kosmičke sile/eniteta zvanog Orao (vidi njegovu knjigu Orlov dar), iz kojeg ka našem svetu dolazi sve što ga čini svetom a ka čijem kljunu nas u smrtnom času vode zastrašujuća ne-bića koje je Don Huan nazvao letačima a koja predstavljaju deo sistema sveta. Čarobnjak toj ništećoj sili može pobeći pod određenim uslovima (što je posebna tema), prolaskom pored Orla, baš kao što iz perspektive Majkla Bertioa može uteći kroz tunele kroz koje iz spoljašnjeg svemira u naš svet dopiru klipotske i demonske energije i oblici svesti. Bertio i Grant upozoravaju na sve intenzivnije prisustvo ovih entiteta. To zasigurno ne može proći bez određenih posledica.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.