Tuesday, July 12, 2016

Ideja o meta-stvarnosti



Alfons Muča

Baš zato što je smrtan, čovek ima potrebu da osmisli sopstvenu egzistenciju, da spozna svrhu i pronađe objašnjenje, zadovoljavajuće i dovoljno obuhvatno. Smisao ljudskog života korespondira sa smrću. Šta god čovek činio ili ne, ima smisla jedino ukoliko na neki način nadilazi smrt ili je u funkciji toga. To je etički i logički okvir ljudskog ponašanja iz optike metafizičke svrsishodnosti. Jedino takav karakter ponašanja i delovanja opravdava prkosno uspravan položaj ljudskog bića. Ljudi nemaju korenje da bi stajali uspravno, a ipak stoje. To bi mogli prihvatiti i kao poziv ili ukazivanje na mogućnost preobražaja ljudskog elementa. Naime, ljudi bi mogli da se vinu put zvezdanih magnituda, odnosno da se pognu, ne bi li bili bliže tlu, sputani primitivnim strahom odvajanja od Zemlje. Ideja o Metasvetu, odnosno meta-stvarnosti, stvarnosti iza ove stvarnosti, više stvarnosti, istinske stvarnosti, intenzivnije stvarnosti, ukazuje na prirodu koja podrazumeva nepropadljivost. Ta ideja je prva, najapstraktnija i predstavlja pokazatelj namere koja teži ka transcendentalnom. Otud je sasvim prirodno da ta ideja zauzima mesto osnovnog orijentira ljudskog stremljenja. Ipak, operacionalizacijom i institucionalizacijom te ideje vremenom su stvoreni mnogi institucionalni i organizacioni oblici, često isključivi, kruti, međusobno suprotstavljeni te uglavnom sputavajući spram intencije osnovne ideje koju predstavljaju. Takođe, proces operacionalizacije i institucionalizacije metasvetske ideje podrazumeva izvođenje sekundarnih i tercijarnih ideja, vrednosti, normi i kategorija za potrebe posebnih i specijalizovanih sfera kulturno-civilizacijskog delovanja (politika, ideologija, religija, filozofija itd). O ideji i ideologiji vidi: Ideja i ideologija.

Ideja o Metasvetu ukazuje na osnovnu ljudsku vrednost (luč svesti), budući da pretpostavlja zlatnu podlogu emisije naših svakodnevnih životnih menica i moneta (vidi: Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva). Ta zlatna metasvetska vera uliva nam snagu da izdržimo sva životna iskušenja. Tako je život naših primitivnih predaka prožet ovom verom svakodnevno bivao dopunjavan novim segmentima smisla, što je umnogome doprinelo da mi danas uopšte i postojimo. Da je život naših predaka bio besmislen, kako se mnogima od nas čini da jeste, mi danas ne bismo postojali. Čitav niz pokoljenja radio je na tome jednostavno živeći svoje živote. To je prosta tajna kontinuiteta i trajanja ljudskog roda. Život naših predaka imao je smisao koji su oni sami gradili. Možda je sa stajališta trenutačnih ukusa taj život bio bedan i ograničen, ali sa njihove tačke gledišta nije bio besmislen. Budućnost neke porodice, nekog naroda ili čovečanstva, isključivo zavisi od toga imaju li smisla životi onih koji trenutno žive, koji se nalaze sada i ovde. Da bi nečiji život imao smisla neophodno je da čovek koji živi taj život u njega ugradi izvesne – kakve god bile – vrednosti, koje će se kao takve naći na samom vrhu liste njegovih životnih prioriteta. 
Da bi nešto nosilo epitet vrednosti, pre svega mora da bude trajno i stameno. Metasvetska ideja podrazumeva trajnost bića, trajnost večnog života. Zato je ta ideja menica vrednosti i ontološke trajnosti. Na primer, zlato nije slučajno postalo opšte civilizacijsko i transcivilizacijsko sredstvo plaćanja te objekt, odnosno supstanca vrednovanja. To je zbog specifičnih svojstava zlata, trajnosti i retkosti. Isto je i sa metasvetskom idejom. Ako ta ideja kao vrednost predstavlja zlato, onda novac od manje plemenitih metala, legura, ili od papira (ili pak kreditne kartice i čekovi) u tom smislu imaju značenje izvedenih vrednosti, jednako upotrebljivih, ali suštinski manje vrednih. Julius Evola u Pobuni protiv modernog sveta ističe da je fenomen svetog, od pitanja stvarnosti, transcendentnog iskustva, postao pitanje vere zasnovane na osećanju, odnosno predmet teološke spekulacije. Retki primeri dostizanja vrhunca pročišćenom hrišćanskom mistikom nisu sprečili da Bog i bogovi, anđeli i demoni, inteligibilna bića i nebesa, preuzmu oblik mita. Po Evoli, hrišćanski Zapad je izgubio svest o njima kao simbolima mogućih nadracionalnih iskustava, nadindividualnih uslova postojanja i dubokih razmera integralnog bića čoveka. On ukazuje da je još antički svet potpomogao uprošćavanje simbolizma na mitologiju koja je postajala sve neprozirnija i sve više nema, kojoj je presuđivala umetnička mašta. Po svođenju iskustva svetog na veru, na sećanje i moralizam, na sholastički filozofski koncept, irealizam duha morao je gotovo bez ostatka preuzeti oblast natprirodnog. Tako je zavladalo ludilo na kojoj je kasnije utemeljen racionalizam (vidi: Mesijanski demijurg istorije i Demon racionalizma).

Metasvet ne postoji, naročito ne iz perspektive vladajućeg racionalističkog kulta naučnosti”. Racionalistički mentalitet bi eventualno dozvolio paralelni univerzum, dakle neki drugi prostor-vremenski kontinuum nego metasvet u njegovom vrednosnom smislu i punoći značenja. U krajnjoj liniji pomalo je apsurdno što vodeći način mišljenja moderne civilizacije ignoriše ili negira nešto na čemu je zasnovan kulturni i civilizacijski kompleks današnjice, a to je metasvetsko iskustvo. To iskustvo i implikacije tog iskustva u vidu racionalizacije, interpretacije, operacionalizacije, institucionalizacije, politizacije, ideologizacije, dogmatizacije, akulturacije, enkulturacije, tabuizacije, profanizacije, fetišizacije itd, jeste sve – suština i okvir našeg načina života, pogleda na svet, kulturnog i socijalnog univerzuma, psihosfere. Ako su šamanska, proročka, verovesnička i vidovnjačka iskustva naših predaka psihoze i halucinacije usled epilepsije, izgladnelosti, asketizma, straha, šoka, pića ili droga, te bulažnjenja ludaka, gubavaca, ambicioznih fantasta i lukavih manipulatora, onda je današnja dominantna civilizacija, budući utemeljena na svemu tome, zaista pseudocivilizacija. Točkovi te civilizacije, ako to i nisu bili na početku, danas izvesno jesu psihoze, histerije, (samo)obmane, halucinacije te bulažnjenja ludaka, neumnika, ambicioznih fantasta, lukavih manipulatora i ostrašćenih moćnika (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou). Na delu je epoha hroničnog makijavelizma i belicizma koji mašu grotesknim zastavama demokratizma i pacifizma, a što čitavu situaciju aktuelnog istorijskog trenutka čini tragikomičnom. Pored toga, na delu je i sukob (promotera) novonastalih, globalizujućih vrednosti u nadiranju, i starih u opadanju, kao i sukob različitih polarnosti unutar pomenutih struja. U tom sukobu, novonastale vrednosti figurišu kao falsifikati, odnosno kao menice bez pokrića, zasnovane na trenutnim odnosima dominacije, dok su stare posve neupotrebljive i krajnje nepraktične u novonastaloj situaciji. Vreme je, imajući u vidu sve to, za ponovno otkriće i promociju drugačijih, i rekao bih, revolucionarnih vrednosti.
Stefi Grant
Džefri Berton Rasel u knjizi Princ tame, na jednom mestu govori o tome kako Đavo nije predmet interesovanja nauke (dok ljudska verovanja o Njemu jesu), budući da je On neuhvatljiv naučnim instrumentima, te neuklopljiv u njen metod. Kao takav, Đavo za modernu nauku ne postoji. Pa zašto bi se onda moderna nauka uopšte bavila nepostojećim stvarima koje su predmet magijskog i religijskog (nenaučnog) pogleda na svet, a uz to još i ne donose profit? To su nekompatibilni pogledi. Čak i ukoliko bi naučnici izveli nekakvo zazivanje Đavola, i On im se tom prilikom zaista i ukaže, tako da ga oni stvarno vide i mernim instrumentima registruju, to nipošto nije dokaz da Đavo postoji. Da mu urade sve moguće testove te izvrše bezbroj ogleda nad Njim, čak i nakon seansi kod psihologa, psihijatara, pa čak i sam Đavo da prizna da je Đavo – ni to ne bi bio dokaz. Da je neko biće zaista Đavo, ma koliko to biće bilo spektakularno te imalo zaista čudnovata svojstva, metodima savremene nauke taj zaključak ne bi mogli izvesti. Nauka bi nesumnjivo bila u stanju da ustanovi mnoga svojstva i specifičnosti tog bića, ali ga sigurno ne bi tretirala u smislu koji podrazumeva religijski pogled na svet, u čijoj interpretaciji Đavo postoji. Kada bi nauka priznala da se pred njom zaista nalazi Đavo, ona bi jednostavno negirala samu sebe jer bi time dokazala ispravnost religijskog nazora protiv kojeg je ona orijentisana i sa kojim nije podudarna. Oni koji obezbeđuju finansiranje nauke i kojima je stalo do njenog razvoja (ne mislim samo na naučnike), takvim jednim priznanjem bi izgubili od legitimiteta. Takvo otkriće i priznanje bi ozbiljno udarilo na temelje aktuelnog društvenog i civilizacijskog sistema vrednosti, dok bi recimo inkvizicija doživela rehabilitaciju (čime bi bili opravdani svi njeni zločini te masovna i flagrantna kršenja ljudskih prava). Otkriće Đavola bi imalo nesagledive ideološke i političke posledice. To nedvosmisleno ukazuje na jadno stanje današnje nauke koja je nastala redukcijom i specijalizacijom fokusa nekadašnje Filozofije, opšte mudrosti. Kenet Grant je to jasno stanje opisao na sledeći način:
"Stanje u kojem se nalazi današnja svetovna nauka je očigledno više nego loše. Mag, naučnik prohujalih vremena, bio je mudriji od svog današnjeg kolege. Mag je zakrilio svoje učenje da bi zaštitio ne samo sebe već i svet oko sebe." (Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str. 13).
Danas, kapital, kome se naučnik stavio na raspolaganje, štiti jedino vlasnike kapitala a naučnike taman koliko su mu oni potrebni, dok je svet prinuđen da se od plodova te nauke štiti kako god zna i ume. Ekonomski, a samim tim politički i ideološki sistem zavise od ustaljenih ljudskih navika. Društveni odnosi takođe zavise od ustaljenih ljudskih navika. Promenom ili razbijanjem osnovne matrice obrazaca svakodnevne reprodukcije tih navika, menja se ekonomski, politički i ideološki sistem, a samim tim i karakter društvenih odnosa na kojima počiva legitimitet i legalitet nečije društvene moći. Bili bi to sasvim solidni razlozi da se eventualno otkriće Đavola zataška, ili da mu se da neko prihvatljivo značenje, npr. neuspeo klon čoveka (ukoliko se Đavo ukaže humanoidno), genetska mutacija, izgubljena karika u lancu humanoidne evolucije, vanzemaljska forma života, android, ugrožena retka vrsta, farsa itd. Dakle, u opticaju je sve izuzev onog čije bi spektakularno otkriće izazvalo političke i idejne implikacije, makar to značilo i pakt sa Đavolom. Verujem da Đavola oko toga ne bi trebalo mnogo ubeđivati.

Kako je metasvetska ideja primarni orijentir u kompleksu kulture, tačka okupljanja, tj gravitaciono jezgro kulture, ta ideja ujedno je i putokaz koji ukazuje na svrhu kulture, na smisao, kako pojedinca, tako i zajednice te na smisao borbe, života i smrti. Ipak, bez obzira na to, metasvetska ideja je dekadentna, uostalom kao i svaka materijalna, odnosno duhovna ili intelektualna tvorevina. Usled nemogućnosti razumevanja metasvetskog iskustva ljudi su počeli da sakralizuju samu ideju. Ideja kao mentalna slika metasvetskog iskustva koje je kao iskustvo nedostupno velikom broju ljudi, postala je temelj kulta. Kao takva, ideja je predstavljena određenim simbolom koji je, budući supraracionalan, vršio mistifikaciju metasvetskog iskustva. Tako je sama ideja o metastvarnosti, odnosno imaginacijska slika predstavljena simbolom, postala vrednost, papirni novac emitovan na osnovu zlatne podloge – metasvetskog iskustva. Pritom je ideja putem simbola mogla biti dostupna svima, dok je neposredno metasvetsko iskustvo ostalo rezervisano samo za odabranu vidovnjačku, šamansku ili profetsku iniciranu elitu, unutrašnjih, tajnih struktura kulta, do vremena dok i to nije iščezlo. Istodobno, viđenje je bilo zamenjeno zamišljanjem, neposredno iskustvo imaginacijskom projekcijom. 
Tokom istorije, pa sve do danas, svakojake karikature, iskrivljene i nejasne slike, dobijale su određenu vrednosnu težinu, te bivale tretirane kao vrednosti. Ideje koje je gotovo nemoguće, čak i u imaginaciji konkretizovati, odnosno uobličiti (ili ih jasno videti kao manifestaciju nekih odnosa u prirodi ili društvu), danas se tretiraju kao vrednosti, a koje rogobatna ideološka terminologija dodatno mistifikuje. Menice bez pokrića, duhovni derivati, neutemeljene imaginacijske projekcije (fantazme), tretirane kao vrednosti a ne kao sredstva, predstavljaju građu svake demagogije, arsenal kulturnih otrova i mistifikacija koje služe pružanju legitimiteta određenim društvenim i političkim odnosima, odnosno dominantnoj društvenoj (magijskoj) moći. Otud smatram da je politika laž (Hana Arent s pravom kaže kako je politika pozorište). Politiku suštinski ne zanima istina jer bi tako potkopala samu sebe, s obzirom da srž politike čine određeni interesi, i to interesi takve prirode da je prosto neprikladno i opasno njihovo javno i jasno iznošenje te otvoreno manifestovanje. Društvena moć, kako god se predstavljala, uvek teži manjoj ili većoj korupciji pojmova, a samim tim i vrednosti, jer na taj način ona zamagljuje pravu prirodu i karakter odnosa u društvu kojim dominira ili nad kojim želi da dominira upotpunosti. U biti ne postoji savršeno legitimna vlast, bila ona plemenska, faraonska ili demokratska. Povodom svega ovog, nameće se ona čuvena izjava lorda Aktona po kojoj moć kvari, dok apsolutna moć apsolutno kvari, ali dodao bih, moć kvari ne samo onog ko poseduje moć, već i one koje ta moć drži u pokornosti.

U obliku dogme, interpretacija istiskuje samo iskustvo iz centra čitave priče i ustoličava se kao racionalni fetiš. Dogma zabranjuje iskustvo! Izjava: Bog je Jedan, između ostalog, predstavlja ništa više do idolopoklonstvo moći mistifikacije. To se Razum divi samome sebi, a ne Bogu. Nakon tih prvih koraka nastaje čitav niz daljih vrednovanja, interpretacija i reinterpretacija, a što je kao proces prožeto raznim ideološkim, ekonomskim, političkim interesima i ličnim ambicijama ili strahovima. Tako danas imamo čitav asortiman nacionalnih, verskih, političkih, ideoloških, tradicionalnih, univerzalnih i ostalih vrednostiDa bi vrednosti imale onu životvornu, mobilišuću snagu, potrebno je da se s vremena na vreme pojavi nekakav prorok koji će jasno ukazati na postojeću korupciju aktuelnih vrednosti te da iste oživi novom vizijom, interpretacijom ili pak da daruje neke druge vrednosti. 
U poglavlju Divinacija, knjige Transcendentalna magija, Elifas Levi objašnjava da biti prorok, znači biti uzvišen i misteriozan. To znači unapred sagledati posledicu sadržanu u uzroku, i čitati u astralnom Svetlu, dok činiti čuda znači delovati na Univerzalni Agens i podrediti ga svojoj volji. Proročanstva i čuda su dva obeležja koja ukazuju na Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Dakle, ukoliko nema onih koji će širiti nebesku groznicu, vera onih koji ne vide, odnosno onih koji nisu u stanju da ostvare transcendentalno iskustvo, počinje da nestaje dok ljudi počinju da se vezuju za mutne ideale, tj ni za šta! Pronicljivi nevidnici uviđaju da sa aktuelnim vrednostima (odnosno njihovim interpretacijama) nešto nije u redu te pokušavaju da izvedu reformu čistim umovanjem (a iza reforme uvek stoje ambicije i politički interesi), i to bez metafizičkog pokrića, bez iskustva, bez vizije i glasa Boga. Oni vrše falsifikovanje, štampajući novac bez pokrića. Ukoliko im u tome uspe, rezultat je revolucionarna degradacija religije. Zato svaka religija bez živih proroka koji održavaju vezu između ljudskog i božanskog, više nije religija u pravom smislu reči. Tako i svaki politički poredak koji nije utemeljen u metasvetskoj ideji na dobrom je putu da razgradi samog sebe, s obzirom da gubi kulturno i kolektivno-psihološko jezgro.

Jednom nešto ustanovljeno kao društvena vrednost podložno je socijalnim, istorijskim i kulturnim mehanizmima, kao i zakonima sveobuhvatne mašinerije fatalne dijalektike ovog sveta. Iz tog razloga svaka religija, svaki kult, posle određenog vremenskog ciklusa, nađe se tamo gde njegovi pokretači-entuzijasti ne bi poželeli nikome da se nađe, a kamo li svojim nastavljačima i duhovnim potomcima. Tako je recimo hrišćanstvo nastalo na izuzetnoj harizmi Isusa Hrista. Njegova harizma je svakako bila veća od harizme njegovih apostola, dok je apostolska harizma nadmašivala harizme potonjih svetih otaca rane Crkve. Harizma kasnijih crkvenih velikodostojnika, svetaca, sveštenika ili neoprotestantskih uličnih i kućnih misionara, neuporedivo je inferiornija od prvobitnog uzora oličenog u liku i delu hrišćanskog Spasitelja. Zato je u hrišćanstvu vrednije ono što je starije, bliže božanskom uzoru. Put od neposrednog odnosa sa Bogom pa do institucije Crkve ili Hrama jeste jedan degradirajući niz interpretacija, reinterpretacija, političko-ideološkog manevrisanja, da bi se na kraju obožavalo ili vrednovalo nešto ili neko ko nije bio na početku tog niza, ali ko je kao suprotnost stajao na drugom kraju ideje, na njenom naličju kao suprotstavljujuća perspektiva. Tako i društvene vrednosti završavaju u kontradikciji, kao antivrednosti, budući da su korumpirane te više nemaju pokrića u stvarnosti. Taj proces nužno podrazumeva opadanje kvaliteta ljudskog materijala koji predstavlja stožere te ideje, odnosno vrednosti. Da bi neko stekao, povećao ili zadržao kontrolu nad bitnim tokovima društvene moći i nad procesom raspodele društvenog bogatstva, upotrebiće sva raspoloživa sredstva zarad ostvarenja tih ciljeva. U tu svrhu neko će instrumentalizovati društvene vrednosti čime će ih podvrgnuti još nakaradnijoj interpretaciji. Čim to postane vidljivo, oni ugnjeteni ili oni takođe ambiciozni, ali iz nižih socijalnih slojeva ili nižih nivoa aktuelne hijerarhije moći, prirodno će težiti reviziji, reformi, odnosno revoluciji.
Vrednosti su socijalnopsihološke projekcije vrlina, a vrline kao takve, vezane su za metasvetske destinacije i stremljenja. Dakle, korespondiraju sa smislom života i smrti. Vrednosti su stoga putokazi koji nas usmeravaju ka metasvetskim odredištima. Putokaz pre svega znači simbol, kao krst, kao ank, pentagram, heksagram, svastika, mandala, vesika, trougao, runa svetog alfabeta itd. Vrednost je simbol, ideja vrednovana u njenoj vrhunskoj, najapstraktnijoj interpretaciji, koncentrovana informacija ispoljena u estetskoj jednostavnosti. Forma simbola predstavlja najracionalniji vid prezentovanja metasvetskih relacija, te su stoga simboli bolji predstavnici neke ideje nego što su to verbalni iskazi, mada je reč takođe simbol, naročito imenica. Da bi vizuelno bilo potpuno, neophodan je audioni komplement. Gomila simbola i glasova već je usud kulture. Previše detalja kvari estetiku i time ukazuje na nivo rasapa društvenih odnosa i ljudske svesti. U praktičnom smislu, simbol je alatka, mašina kojom čovek, da bi je mogao koristiti, prethodno mora ovladati. Ovladavanjem simbolom, otvaraju se perspektive onog šta taj simbol predstavlja. U tom trenutku simbol postaje jedina konkretna stvar koju imamo u rukama. Tada smisao forme biva jasan da jasniji ne može biti. Na neki način simbol je živ. U funkcionalnom smislu, simbol je sredstvo kontrole stvarnosti, granični kamen. Ovladavanje simbolom analogno je ovladavanju nad stvarnošću ili jednim njenim aspektom.

6 comments:

  1. Слажем се са вама да је метасветска идеја декадентна,али ни метасветско искуство није имуно на то.Наиме,познати аутор Кен Вајлбер пише следеће поводом мита о датом ког је оштро критиковао филозоф Вилфред Селарс:"Wilber:The myth of the given is one of the book's primary topics. It is the belief that the world as it appears in my consciousness, as it is given to me, is somehow fundamentally real, foundationally real, and that therefore I can base my worldview upon whatever presents itself to my consciousness. For example, I might see a rock in front of me; I take that as real. I have an experience of anger; I take that as real. But the whole point is that what our awareness delivers to us is set in cultural contexts and many other kinds of contexts that cause an interpretation and a construction of our perceptions before they even reach our awareness. So what we call real or what we think of as given is actually constructed—it's part of a worldview.”
    “When it comes to spiritual experience, we can see this very clearly. If you look, for example, at the spiritual experiences of the Western enlightened saints and sages, you find many accounts of angelic beings, or beings of light or luminosity, but you'll never find any saint or sage in the West describing an entity that has ten thousand arms. And yet that experience seems to be very common in Tibet. Tibetans might see the goddess Avalokitesvara with ten thousand arms appearing in their dreams all the time and think that is the actual form of God. It is the form of God in Tibet, but not in Germany".

    ReplyDelete
  2. Jasno je to što navodite, ali moramo imati na umu postojanje različitih nivoa tzv duhovnog iskustva, samo nisam hteo da komplikujem u tekstu čiji je fokus više usmeren ka sociološkoj i istorijskoj perspektivi.

    ReplyDelete
  3. Наравно,постоје различити нивои духовног/метасветског искуства,али оно што је горе поменути аутор заборавио да каже јесте то да је њихова појава у људској свести додатно условљена одређеним историјским околностима и токовима.Узмимо на пример Будизам са својим учењем о Нирвани који је настао као одговор на друштвене ломове како у Индији тако и у целокупном тадашњем цивилизованом свету.Други пример тиче се Исихазма ког не би било без појаве платонистичке доктрине,монашког хришћанства и великог црквеног раскола.Примера за то има много,за неке вероватно и ви знате.Ово не значи да историјске околности генеришу духовна искуства већ да делују као својеврсни филтери за њих у оквиру одређене култоролошке матрице.Импликација свега наведеног(ако се узме у обзир контигентност историјских токова) јесте та да потенцијални број различитих духовних искустава далеко превазилази све оно што је до сада дато човечанству.

    ReplyDelete
  4. Duhovno iskustvo je u krajnjoj liniji impersonalno, odnosno ne-kulturno i ne-istorijsko. Određene arhetipske slike služe kao fokus svesti radi dostizanja tog iskustva. Dakle, istorijske okolnosti generišu simbole i metode tog fokusiranja a ne i doživljaj iskustva kao takvog.

    ReplyDelete
  5. Свестан сам да нам се погледи у неким тачкама разилазе,али оно што ваља да споменем јесте то да ваши чланци на овом блогу на мене делују инспиришуће како би формулисао своју доктрину.Хвала вам на томе.

    ReplyDelete
  6. Hvala i vama na komentaru. Želim vam puno uspeha u formulisanju doktrine - i što je važnije - mnogo vrednog iskustva i saznanja na putu tog pregnuća.

    ReplyDelete

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.