Monday, July 18, 2016

Humanizam, individualizam i kolektivizam

Humanizam: ideologija ljudskosti, etička doktrina, antropocentrična religija... U knjizi Mračno doba, Rene Genon za humanizam kaže da je reč o programu svođenja svega na samo i jedino ljudske proporcije, program prenebregavanja svakog principa superiornog poretka i – simbolično – odvajanje od neba pod izgovorom osvajanja zemlje. Genon kaže da je humanizam prvi oblik onoga što će biti savremeni laicizam. Želeći da se sve svede na meru čoveka, shvaćenog kao cilj za sebe, (tj sažetog, nemetafizičkog čoveka), dospelo se, opadanjem, stepenik po stepenik, do najnižeg nivoa i do traženja zadovoljenja samo potreba svojstvenih materijalnoj strani ljudske prirode. Genon odbacuje tu aktivnost kao iluzorno traganje jer ono stvara više veštačkih potreba koje ne može zadovoljiti ili se fokusira na jednu, onu najjaču, a o čemu je Markiz de Sad potrošio mnogo mastila. 

Julius Evola, u knjizi Pobuna protiv modernog sveta, kaže da se u najopštijem smislu humanizmom mogu nazvati pečat i geslo čitave nove civilizacije oslobođene „mračnog srednjeg veka“. Ta će civilizacija znati samo za čoveka, u čoveku će započeti i okončati svaka stvar, na njemu će počivati nebesa i pakao, glorifikacije i prokletstva koja će već biti poznata. Evola kaže da će čovekovo iskustvo omeđiti ovaj svet – drugačiji od pravog sveta – sa svojim grozničavim stvorenjima punim žudnje, svojim umetničkim taštinama i svojim „genijima“, sa šumom svojih mašina i fabrika i sa svojim narodnim vođama. Takođe u Pobuni protiv modernog sveta, Evola o individualizmu kaže kako je prvi oblik pojavljivanja humanizma –  individualizam. To je individualizam viđen kao uspostavljanje iluzornog središta izvan središta, kao ogrešujuća uobraženost Ja koje je prosto ono smrtno u telu. To je konstrukcija nastala na čisto prirodnim sposobnostima koje sada stvaraju i podržavaju – kroz umetnosti i profane nauke – različite privide što izvan tog lažnog i praznog središta nemaju nikakvu postojanost.

Nasuprot tome, u knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Karl Poper kritikuje zagovornike, po njemu, zatvorenog društva, zato što oni iz ideoloških i iz razloga njihovog intelektualnog nepoštenja (ili neznanja), unose zbrku u odnos između individualizma, egoizma, kolektivizma i altruizma. Platon i njegovi intelektualni sledbenici, protiv kojih Poper ustaje, povezuju individualizam sa egoizmom, dok su kolektivizam i altruizam pozitivno komplementarni. Takvim, po Poperu falsifikatom (ili zabludom), Platon kao ljuti neprijatelj otvorenog društva, svojim budućim istomišljenicima ostavlja argument protiv onih koji teže društvenoj i kulturnoj dinamici, otvorenosti, građanskim slobodama i demokratiji. Liberalizam i demokratija (sa korpusom ljudskih prava), kao stubovi moderne varijante otvorenog društva, utemeljeni su na individualizmu, odnosno na principu slobode i preduzimljivosti pojedinca koji nije rob ili kmet, već ravnopravan slobodan građanin. U otvorenom društvu pojedinac/građanin je osnovna politička jedinica te je otud nužno skopčan sa demokratskim političkim odnosima.
Po Karlu Poperu zatvoreno je ono društvo koje je, kako on kaže potčinjeno magijskim silama, zacementirano tribalno ili staleško društvo, konzervativno, statično, i koje neprijateljski gleda na svaku kulturnu i socijalnu inovaciju. Na drugoj strani, otvoreno društvo, po Poperu oslobađa kritičke moći čoveka. To je racionalno uređeno, dinamično i demokratsko društvo, otvoreno za kulturnu razmenu, gde je inovacija poželjna i podsticana, gde se ceni pojedinac. To je društvo sa idealom vladavine Razuma te idealom slobode i jednakosti svih njegovih članova. Ono što je kod Popera otvoreno društvo, kod Evole je zapravo izopačeni materijalistički kolektivizam. Evola u Pobuni kaže, ako se vrhunac tradicionalnih civilizacija zasniva na principu univerzalnosti, tada je moderna civilizacija suštinski u znaku kolektivnog. Kolektivno stoji spram univerzalnog kao što materija stoji spram oblika.

Neprijatelji Poperovog otvorenog društva upravo gađaju kategoriju individualizma povezujući je sa egoizmom, u nameri da delegitimišu moderni demokratski društveni poredak i njegovu egalitarističku osnovu. Po njima, vrednosti otvorenog društva izopačuje egoizam individue/građanina sa punim političkim pravima, te bi zato trebalo odbaciti taj socijalno-kulturni koncept. Na drugoj strani, Poper dovodi u vezu kolektivizam sa egoizmom, govoreći o kolektivnom, tribalističkom egoizmu (ili egoizmu grupe), koji se ispoljava u etnocentričnom, nacionalističkom, plemenskom, klanovskom ili verskom fanatizmu. Po Poperu pojedinac može biti egoista, ali isto tako može biti i altruista, dok su neprijatelji otvorenog društva altruizam vezivali za kolektivizam. Izgleda da je Poperov argument jači jer individualni egoizam kanališe zajednica, društvo, država, svojim normama, zakonima i običajima, dok egoizam grupe vrši suprotan uticaj te često vodi u sukobe. Egoizam grupe je shodno tome u vezi sa ekskluzivnim, delimičnim, segregacijskim i diskriminatornim altruizmom koji vodi računa samo o članovima date grupe, datog plemena, etnije, nacije ili verske skupine. Nasuprot tome, altruizam poperovskog individualizma je opšteljudski, univerzalan, načelno hrišćanski, egalitarno orijentisan te je više u skladu sa principima humanizma. Sa stanovišta interesa mira i humanističke optike, otvoreno društvo je poželjniji socijalni model. Razlog zbog kojeg sam uporedio dva izložena gledišta jeste da pokažem kako egoizam i altruizam nisu suprotstavljene, međusobno isključive kategorije. Pritom ni kolektivizam i individualizam nisu baš tako ljuti neprijatelji. U optici političkih implikacija ovakog stava ispada da sam ja neprijatelj kako otvorenog, tako i zatvorenog društva. Ukoliko su obe opcije globalno dominantne, onda sam ja univerzalni neprijatelj. 
Čovek čije je delovanje altruistično, u većoj ili manjoj meri, približava se otelotvorenju ideje apsolutnog filantropa: hrišćanskog Spasitelja, čak i više od toga. Ta ideja pretpostavlja boljitak, blaženstvo, sreću, život i spas za sve ljude u načelu. Spasonosno, blagotvorno i dobrotvorno delanje Spasitelja nije usmereno samo na one koji ga prihvataju i koji veruju u njega, već se odnosi na sve ljude, dakle i na ljude drugih nacija, rasa i kultura od one u kojoj se on pojavio. Isus nije bio samo Spasitelj jevrejskog naroda, nego čitavog čovečanstva. Otud je taj Spasitelj univerzalan, tj univerzalistički nastrojen. On teži da prigrli čitavo čovečanstvo, kako svoje savremenike (u trenutku njegovog manifestovanja), tako i one koji više ne postoje, odnosno one za čije postojanje još nije vreme u datom istorijskom trenutku, tj prethodne i potonje generacije.

Da bi se delovalo altruistički, dakle u pravcu apsolutne humanosti, oličenoj u ideji Spasitelja, neophodno je biti u skladu sa sledećim stavkama:
a) iskreno saosećati sa patnjama drugih ljudi (biti emotivno orijentisan protiv nesrećnih sudbina, smrti, stradanja);
b) vrednovati ideju Čoveka;
c) verovati u ispravnost sopstvenih dela; biti uveren u ispravnost sopstvenog načina života i svojih nazora - dela koja su utemeljena na veri u ideju Čoveka i saosećanju za patnju onih ljudi koji su inhibirani da u sebi ustanove tu ideju ili koji žive načinom života koji nije u skladu sa njom.

Altruista bi trebalo da veruje kako je on sam usklađen sa principima neke univerzalne istorijske, prirodne ili božanske Pravde o kojoj se ne diskutuje već se u nju veruje s obzirom da se ona duboko oseća. Možda je grubo reći da altruista veruje kako se nalazi u apsolutnom skladu sa idealom Pravde, ali on smatra da je njegovo delovanje – dobročinstvo – načelno u skladu sa tim. On veruje da čini dobro. Zadovoljan je kada čini dobro. Dobročinstvo je njegova katarza. U praktičnom smislu, altruista veruje da su njegovi ideali univerzalni, jednako dobri za sve, te ako bi ljudi prihvatili te ideale – u koje on sam veruje i koje vrednuje – prokrčili bi sebi (a i drugima) put ka sreći. Nestalo bi patnje, pa stoga ni sam altruista ne bi morao više da pati. Ne bi više bilo razloga ni za njegovu patnju, budući da on pati zato što drugi pate. On pati zbog patnje. Pomaganjem drugima, dobročinstvom, on pomaže sebi, ublažavajući svoju patnju.
Altruistu je moguće porediti sa narkomanom. Narkoman zna da je narkoman i srećan je kada se „uradi”, kada dođe do doze koja će neko izvesno vreme olakšati njegove patnje. Međutim, on isto tako zna da dve-tri doze ne rešavaju njegov problem. Svestan je da će ih potrošiti. I šta će onda? Zlo kao patnja, kao apstinencija, sa dva-tri fiksa ne može biti prevaziđena, već samo odložena. Tako i altruista zna da ako je pomogao stotinama nesrećnika, nije time rešio problem opšte svetske patnje. On zna da je njegovo dobročinstvo tek kap u moru. U principu, slično je i sa uskogrudim altruizmom vezanim za etničke, verske ili plemenske okvire. Rodoljub ne može sprečiti aktuelna ili buduća stradanja svog naroda, kao što nije mogao ni ona prošla. Kada su njegova delovanja tek kap u moru, nameće se pitanje zbog čega altruista radi takav zaludan posao? Pa zbog samog sebe, naravno. Pomaganjem drugima on pomaže sebi. Njegovo dobročinstvo egocentrično je usmereno. On čak može žrtvovati i vlastiti život ne bi li spasao druge čije stradanje ne bi mogao podneti. Tada bi izgubio veru u Pravdu, u Dobro, u Boga, u ideju Čoveka i ljudskog oslobođenja.  Naposletku, izgubio bi veru u samog sebe. Njegov svet bi se urušio i on više ne bi mogao da živi. On će se radije žrtvovati. To jeste plemenito te predstavlja znamenje velike lične i moralne snage, ali i spektakularne slabosti. Naime, nije li takođe izazov te znamenje lične snage, preživeti i izboriti se, odnosno izgraditi sebi novi smisao života ukoliko nam se stari život raspadne u paramparčad?

Vidimo kako su altruizam i egoizam tesno isprepleteni, i to u takvoj meri da ja više ne bih smeo da ulazim u dalja razmatranja. Sada bih obratio pažnju na vezu između individualizma i kolektivizma. Hajde prvo da razmotrimo pojam „individualizam”. To je pre svega doktrina koja svet tumači sa pozicije individue, odnosno Čoveka kao jedinke; koncepcija po kojoj sve vrednosti, prava i obaveze izviru iz pojedinca. Takvo jedno polazište je u osnovi humanističko pošto je, shodno humanizmu, Čovek referentna tačka u tumačenju sveta, naročito ljudskog sveta i njegovih emanacija kao što su Društvo, Istorija, Država, Civilizacija, Kultura… Individualizam, kao humanistička doktrina, u svojim interpretacijama, polazi od svojstava i potreba pojedinca, a ne neke određene grupe, bez obzira na to koliko je taj pojedinac organski uklopljen u neku grupu. Da bi takav individualizma uopšte bio moguć neophodno je da svaki pojedinac bude razvijena i snažna ličnost, kadra da ponese breme individualnosti, a što uglavnom nije slučaj. Zato doktrinarni individualizam uzima u razmatranje nekakvu idealnu osobu kakva je retka u stvarnosti i na osnovu toga gradi dalje pretpostavke. U praksi, to se svodi na prosečnog mediokriteta urbane civilizacije. To je temelj individualizma. 
Individualizam pretpostavlja samosvojnost i nezavisnost pojedinca. To se može tumačiti i kao emancipacija pojedinca (u moralnom i funkcionalnom smislu) od neke grupe ili kolektiviteta. Takođe, individualista je neko ko smatra da bi svako trebalo da bude kovač vlastite sreće, što podrazumeva da nikakvo mešanje u njegove poslove i odluke, u njegovu privatnost i način života, ne dolazi u obzir. Njegov život je njegova stvar koja se ne tiče nikoga. To je praktičan i odgovoran stav jer teži nekoj vrsti poštenja u ljudskim odnosima. Naravno, život sve to opovrgava. Ono na čemu samosvojnost pojedinca počiva, tj individualizam u smislu prethodno rečenog, jeste sposobnost samostalnog donošenja odluka i preuzimanje odgovornosti za to. Na neki način, individualizam kao emancipatorsko svojstvo ljudske jedinke, pretpostavlja i nepovredivost, odnosno neprikosnovenost privatnosti, privatnog prostora, privatne samosvojnosti i svojstvenosti, naposletku privatnog poseda. Naravno, u zavisnosti od mentaliteta, istorijskog i socijalnog trenutka, osnovne pretpostavke individualizma umeju da variraju. Tako recimo pripadnici neke zajednice za koju bi rekli da je kolektivistička, pojedinačno uzev, mogu imati izražene individualističke karakterne crte, a da na kolektivnom planu čine prilično zatvorenu zajednicu, čak ksenofobičnu. 

Individualizam, shvaćen van okvira humanističkog koncepta, nije u suprotnosti sa kolektivizmom. Individualizam u kolektivizmu može tražiti bezbednosni okvir za svoj razvoj, tako da eventualna ugroženost privatnosti može mobilisati individualistu u korist zajednice. Zajednica je garant individualnih sloboda i načina života. Naposletku, zajednica često ume da inspiriše te da crtama individualnosti doda viši smisao, da produhovi eventualnu samoživost i sebičnost nečijeg egoizma. Naravno, ne baštine sve zajednice široku autonomiju za svoje članove. To opet zavisi od mentaliteta, istorijskog, kulturnog i socijalnog trenutka. Takođe, individualista može biti sebičan i egoista, ali to je njegova lična stvar, jer može i da ne bude takav. Ukoliko njegov egoizam ne izaziva kriminalne i štetne posledice, ili ukoliko ne krši zakone, norme i običaje zajednice, on će svakako biti tolerisan. Drugim rečima, ukoliko se individualista bez većih problema uklapa u društvo, činjenica da je on egoista sasvim je nevažna.
Sagledavši kako stoje stvari između individualizma, kolektivizma, egoizma i altruizma, ne mogu odoleti utisku koji me neumoljivo vuče ka blasfemičnom zaključku. Individualizam i kolektivizam su dobri, društveno poželjni i funkcionalni. Egoizam i altruizam su njihova izopačenja, patološke forme. Kao takvi, egoizam i altruizam remete zdravlje i sklad međuljudskih odnosa. Te kategorije su suštinski antiracionalno orijentisane. Sa njima nema dijaloga. To su kategorije monologa, kategorije pseudoprogresa. To su slepci koji srljaju i ako nekad nešto dobro učine, to je tek kap u moru, te biva poništeno ili minimizovano u nekom širem istorijskom kontekstu. Zdrav kolektivizam u sebi sadrži dovoljno altruizma, kako za članove kolektiva, tako i za sve ljude. Ali, da bi zdrav kolektivizam uopšte bio moguć, neophodan je emancipatorski individualizam. 

vidi nastavak: Humanizam II