Wednesday, July 20, 2016

Humanizam II (pseudocivilizacijski humanizam)

vidi prethodno: Humanizam, individualizam i kolektivizam

Humanizam je stav ili filozofija fokusirana na ljudske vrednosti i interese. Utemeljen na Razumu, humanizam odbija supernaturalizam, te kao takav predstavlja sekularno antropocentrični pogled na svet. Humanizam odbija mogućnost natprirodnih uticaja na prirodu i društvo, a samim tim i na čoveka. U prirodi nema ničeg natprirodnog (nečeg što ne bi bilo priroda ili deo nje), dok u društvu, shodno tome, nema ničeg nadljudskog. To znači da bi prilikom tumačenja sveta i istorije, društva i kulture, trebalo isključiti bogove i duhove. Za sve je jedino Razum merodavan, odnosno nauka utemeljena na logici i iskustvu. Kao takav, humanizam sekularizuje mesijanski altruizam, preobražavajući ga u filantropiju. Na taj način, mesijanski, religijski humanizam postaje sekularni humanizam, znan samo kao humanizam. Taj humanizam jeste osnovna ideološka doktrina pseudocivilizacije (vidi: Globalizacija i galaksizacija i Kultura, revolucija i pseudocivilizacija). Sekularni humanizam svoj uzor vidi u samom sebi, a ne u nekoj metafizičkoj ideji. Otud je taj humanizam nezavistan, što znači podložan hirovima i mentalitetu vremena, odnosno idejnim i interesnim trendovima. On izvire iz samog sebe i teži da druge humanizme preradi i integriše u sopstveni korpus. Religijski humanizam ima svoju metafizičku osnovu iz koje se proizvodi. Sekularni humanizam proističe iz ideala, te je isključivo političke prirode, s obzirom da nema svoj metafizički uzor. Sve što je sekularno spada u domen politike. Ako je cilj neke politike verski prozelitizam, ta politika je sekularna, bez obzira što njeni imperativi dolaze iz metafizičke sfere. U svojoj suštini politika je sekularna (ali ne uvek sekularistička), jer je orijentisana ka društvenoj moći i društvenim odnosima, ka tzv ovozemaljskom, a ne onostranom, inače ne bi ni bila politika.

Sekularni humanizam (sekularni antropocentrizam) deo je šireg koncepta sekularnog univerzalizma, odnosno čisto političkog, dakle građanskog univerzalizma (pojam građansko implicira političko). Taj univerzalizam je utemeljen na osnovnim pretpostavkama sekularnog humanističkog antropocentrizma te na aksiološkim, logičkim, gnoseološkim i kulturnim pretpostavkama moderne civilizacije. Sekularni humanizam jeste jedna milenaristička sekularna vera, vid političke religije zasnovan na utopističkim idealima pseudocivilizacijske epohe. U tom smislu Karl Poper me u knjizi Otvoreno društvo injegovi neprijatelji podseća na „pozitivističke sveštenike religije čovečanstva” koje je predviđao i propagirao otac sociologije Ogist Kont. Poperovsko „otvoreno” društvo je sekularna milenaristička projekcija zemaljskog, humanog raja, stvorenog na „korak-po-korak” metodu, transgeneracijskim naporom društvenih inženjeraKontovih socioloških sveštenika. U krajnjoj liniji reč je o putu u komunizam kroz razvoj putem prelaznih faza kapitalizma i socijalizma (vidi: Doba vodolije i svetski socijalizam).
To otvoreno, humano, građansko i političko (demokratsko) društvo budućnosti (koje gradimo već ovog momenta), projekat, moguće je izgraditi ako se postupa racionalno te ako imamo za cilj konačnu vladavinu Razuma, a što bi rezultiralo konačnim krahom iracionalnog tribalizma čijeg je velikog gurua Poper video u Platonu. Nije li tu reč o Kraju istorije? Ne znači li to da Poper na neki način poziva na svojevrsni krstaški rat protiv neprijatelja otvorenog društva? Simptomatično zvuči i sam termin: neprijatelji”, a zna se šta se čini sa neprijateljem. Zašto ne oponenti”, neistomišljenici”, ili konkurenti” otvorenog društva, nego baš neprijatelji, i to neprijatelji sa kojima je dijalog i kompromis nemoguć, već samo rat? Oponenti, konkurenti, protivnici, neistomišljenici, jesu izrazi koji označavaju dozvoljene nivoe društvenog antagonizma i neprijateljstva u otvorenom društvu poperovske pseudocivilizacijske utopije. Unutar tog društva nema neprijatelja. Neprijateljstvo se tu svodi na utakmicu i konkurenciju, a sve u skladu i pod nadzorom društvenih pravila igre. Neprijatelj se nalazi spolja (čak i kada je fizički unutar tog društva), što znači da je izopšten, ekskomuniciran te stavljen van zakona, tačnije inkriminisan. Taj neprijatelj je iracionalan, primitivan, retrogradan, autoritaran, totalitarnih intencija, tribalan, sujeveran, podmukao, manipulativan, gotovo da nije čovek. Otud je nečovečno postupanje prema njemu posve opravdano. On postaje gonjena zver. On je neprijatelj otvorenog društva te bi trebalo biti izopšten, sankcionisan, kažnjen, prevaspitan, lustriran i onemogućen u svom delovanju. Njemu se odriče politička priroda, jer bi kao takav predstavljao nešto čega u otvorenog društvu nema, a to je politički zatvorenik, pa ga zato radije proglašavamo bolesnikom ili teroristom. Zato je njegova opcija depolitizovana, njeni ciljevi, njen jezik i metodi su inkriminisani i delegitimisani. Nema pravo glasa jer je antisistemska” opcija. Dakle, sistem je svetinja te je zabranjeno biti protiv sistema. Zabrana je nasilje, a to nasilje u ovom slučaju biva opravdano višim ciljem oličenim u ideološkim fantazmima nejasne strukture. To je fantastično jednoumlje, tj politička unifikacija. 

Humanistički ideološki koncept, između ostalog, zasnovan je i na religijskoj ideji o urođenoj, od Boga datoj, ili prirodnoj ljudskoj dobroti. Čovek je dobar zato što je razumno biće. Razum, sam po sebi, ne može biti destruktivan ili zao. Jedino pomračeni razum, odnosno razum pod uticajem strasti odnosno ludila, ili nerazvijeni, nekritički razum uhvaćen u kandže neke ideološke demagogije, može postati destruktivan. Shodno takvom gledištu, razum sam po sebi, ne može biti krivac, jer je po prirodi nevin. Razum je kriv tek onda kada se nađe u funkciji neke ideologije, ludila ili strasti. Za takvo stanje razuma krivicu snosi širi društveni okvir, tačnije, shodno humanističkom shvatanju, tradicionalno utemeljene, dakle iracionalne, institucije, norme i društvene vrednosti. Otud je lek ljudskom razumu promena loše društvene atmosfere oličene u navedenim faktorima. Dakle, ljudski razum se ne dovodi u sumnju, jer on funkcioniše matematički, logički, u skladu sa prirodom. Uvek su sumnjive društvene vrednosti i institucije, jer one nisu uvek racionalno utemeljene. Navodno, tek sa otvorenim društvom može se govoriti o racionalno utemeljenim institucijama i vrednostima. Njih bi trebalo menjati te tako stvoriti društvenu atmosferu koja će inhibirati iracionalnu kontrolu razuma, a koja će stimulisati njegov razvoj, njegovu kritičnost i nezavisnost. Tako tvrde racionalistički, sekularistički, humanistički ideolozi otvorenog, građanskog društva. Zaključak je da čovek, odnosno ljudski razum, iako načelno dobar, u određenim uslovima, postaje destruktivan, iracionalan, zao.
Čovek je kvarljiva, tj. povodljiva roba. No, sve što je kvarljivo da se popraviti. I to je jedno od temeljnih humanističkih uverenja. Čovek se može popraviti i usavršavati. Slažem se, ali se ne slažem da je to moguće nekakvom društvenom reformom, reformom institucija, obrazovanja i vaspitanja. Nema masovnog popravljanja. Ima samo masovnog kvarenja. Popravka je uvek individualni čin koji proizvodi individualna odluka, individualna volja. Bez aktiviranja volje nema popravke, a aktiviranja volje nema u carstvu zabrana i inhibicija, a otvoreno društvo takođe ima svojih inhibicija. Otud smatram kako ne postoje dobre ili loše institucije, dobar ili loš društveni poredak, dobre ili loše vrednosti. Svi oni imaju svoje nedostatke, dok je pojedinac, u manjoj ili većoj meri prepušten samome sebi. Obično pojedinac ne učini ništa u pravcu samousavršavanja, ili učini malo. Retko kad učini dovoljno. Da je tako, čovečanstvo bi napredovalo, ne bi nazadovalo.

Iza zahteva za promenom društvenog poretka (i svega šta ide uz to), ne stoji bezuslovan altruizam, već uvek i samo neki interes čije se poreklo gubi u opskurnostima koje su sve samo ne racionalne. Da nije tako, onda ne bismo imali posla sa nekim opskurnim interesom već sa ljudskom glupošću koja misli da se promenom društvenog ambijenta može promeniti, usavršiti i unaprediti čovek (može se samo unazaditi). A može biti da je na delu dvostruki uzrok: opskurni interes i glupost. Nasuprot tome, duboko sam uveren da sva zla izviru iz čoveka, iz razuma kao takvog, iz pojedinca samog, dok je društveno i institucionalno zločinstvo refleksija individualnih zločinačkih crta članova društva. Otud nije problem u društvenim odnosima i institucijama, već je problem u ljudima uzetim pojedinačno. Ljudski razum nije u stanju da bitiše autonomno niti da sudi objektivno, kako bi to želeli racionalisti i humanisti, ne uzimajući u obzir specifičnosti svakog pojedinačnog ljudskog bića, njegove ličnosti, interesa, strasti, strahova, želja, životnih situacija, anatomije, zdravlja, ukusa, afilijacije i animoziteta, uverenja, snova itd. Objektivan razum, idealni razum, svakako nije ljudski razum. Ako tu opciju dozvolimo onda se razumnost razuma odnosi na adepte i posvećenike koji su, da se kabalistički izrazim, svoj ruah uravnotežili i očistili od klipota.
U literarnom opusu Karlosa Kastanede ističe se gubitak ljudskog obličja (reč je o energetskoj konfiguraciji tzv ljudskog kalupa.), odnosno zahteva se koreniti preobražaj čoveka kao preduslov slobode bića koje privremeno biva zadržano u entropičnoj i ograničenoj ljudskoj formi. Oslobodimo se forme! U entropičnoj i ograničenoj formi i sadržina će umreti. Raspršiće se na mnoštvo jedinica, apejrona,  osnovnih energetskih komponenti, koje će potom učestvovati (ili neće) u formiranju nekog novog oblika ili pak nove sadržine. Čovek (tj biće u čoveku, „ljudsko” biće), da bi bio slobodan, ontološki slobodan, neuslovljiv bilo čime osim vlastitom voljom, mora prestati biti čovekom. Oblik zvani Čovek uslovljen je i podložan dekadencijskim procesima te je kao takav neadekvatan za postizanje i življenje slobode, pa se zato mora prevazići kao privremeno, krhko stanje. Ljudsko obličje nipošto ne sme biti cilj, ideal, vrednost, niti ono, niti stanja svesti koja proizilaze iz prikovanosti pažnje bića za sopstveni oblik. Svetost ljudskog obličja ima svoje uzore u religijskoj činjenici božanskog stvaranja Čoveka. Naime, Bog je po sopstvenom obličju stvorio ljudsko biće pa je otud ljudsko obličje samo po sebi sveto. zaboravlja se da je to obličje, odnosno telo zapravo vozilo duše, onog suštinskog u čoveku što zaista dolazi iz božanskog dok se oblik neminovno raspada. Upravo je taj modus samosvesti okosnica istorijskog, a naročito modernog, sekularnog pogleda na svet, odnosno pseudocivilizacijskog ideološkog humanizma. U suštini, svaki humanizam jeste pogrešan, izopačen, dekadencijski, perverzan interpretativni, dogmatsko-ideološki koncept. Izreka: budi ono što jesi – ukazuje na to da čovek nije ono što drži da jeste, tj da čovek nije čovek, pošto sloboda ne leži u ljudskosti. Pomenuta izreka jeste formulacija koja ukazuje na imperativ samospoznavanja bez čega nema valjanog i smislenog ljudskog delovanja i života uopšte. 

Pseudocivilizacijski humanizam je u svojim krajnjim konsekvencama nekrofilija, ideološki fetišizam i obožavanje nečeg što se raspada, truli i neminovno umire. Ukoliko bih upotrebio još plastičniju kvalifikaciju, rekao bih da je taj humanizam suptilna, filozofska varijanta seksualne perverzije koju znamo kao koprofilija – seksualni fokus ka izmetu, jer u biti gomilu izmeta – čoveka lišenog metafizičke osnove – postavlja kao ideal, kao merilo svega. Čujmo samo pravnu mistagogiju u formulacijama: „zločin protiv čovečnosti” ili „protiv humanosti.” Čovečnost? Humanost? Jesu li to pravni subjekti, neke konkretne žrtve sa imenom i prezimenom, ili je zločin protiv neke konkretne osobe ujedno i zločin protiv humanosti? To je mistifikacija. Šta je „čovečnost” ako ne jedan morfogenetski, psihološki i energetski kalup? Sudbina svega što kroz taj kalup prođe jeste da bude preobraženo. Čemu onda čovečnost? Otkud onda zločin” protiv nečeg što će ionako, samo po sebi, zločinom prirode, već biti ubijeno, izmasakrirano, nakon duže ili kraće torture, uz drastično i flagrantno kršenje ljudskih prava? Čemu onda ta ideološka mumifikacija nečeg za šta se unapred zna da će propasti? Niti je pojedinac, niti je čovečanstvo večno. Čemu takva nekrofilska idolatrija ljudskosti? 
Humanizam čoveka tretira kao svetinju. Pre bih rekao da je čovek sredstvo koje sam Život koristi shodno svojim imanentim ciljevima i namerama. Humanizam, za razliku od Života, sredstvo postavlja kao cilj te mu dodeljuje ulogu subjekta. Mentalni i fizički sklop ljudskog bića nije subjekt, nije merilo ničeg, nije cilj, nije beli nosorog. To je ljuštura, lutka, larva, oruđe, sredstvo, objekat. Ulogu subjekta, onog što tim oruđem rukuje, što raspolaže sredstvom ljudskosti – igra sam Život; Život projektovan u ljudskom obličju. Mi, stoga, nismo ljudi, već Život! Sa druge strane, šta nama radi seksualnost i njeno proklamovano oslobođenje? Vezuje nas za prokletu formu! Nekanalisana seksualna energija uludo otiče gonjena libidonoznim maštarijama. Tako humanizam dobija svoje utemeljenje u seksualnoj sferi. Sav biva izgrađen od seksualne energije, definisan seksualnim instinktom. Zato je moguće njegovo monstruozno izrođavanje, jer seksualnost i te kako može biti izvitoperena, a što je svima nama manje-više dobro znano.

Formulacija „zločin protiv čovečnosti” implicira nečiji stav da je čovečnost u svojstvu čitavog čovečanstva predmet njegove brige, pa ako neko dirne u bilo koji deo čovečanstva, indirektno je dirnuo u njega – tog humanističkog i filantropskog tajanstvenog anđela-čuvara Čoveka. Neko sebi dodeljuje ulogu zaštitnika, branioca, čuvara, pa i policajca čovečanstva, te žreca tzv čovečnosti. Reč je, naravno, o jednoj kamufliranoj univerzalističkoj težnji za totalnom hegemonijom. Neko istovremeno teži da bude policajac, islednik, tužitelj, ispovednik, sudija, porotnik, advokat, tamničar, dželat, pastor, poreznik, inkvizitor itd. Kada je već sve to, pitam se, zbog čega onda taj isti ne bi bio i reketaš, uterivač dugova, diler droge, svodnik, robovlasnik ili pak božanstvo?

Ako uzmemo u obzir prethodno, mogli bismo upasti u zamku da poverujemo kako je pravna doktrina pseudocivilizacijskog humanizma orijentisana isključivo ka zaštiti i glorifikaciji tela te da se odnosi samo na telo. Ta doktrina ima i svoju apstraktniju varijantu koja se bavi zaštitom i glorifikacijom ljudske ličnosti, odnosno psihe. Setimo se samo isplaćenih milionskih suma na ime odštete zbog nečijih pretrpljenih „duševnih bolova.” Duh pseudocivilizacije će zaštititi individue od psihološke manipulacije drugih, manipulacije čiji je cilj uticanje na proces odlučivanja povodom neke konkretne stvari, manipulacije koja utiče na volju, čiji je cilj zastrašivanje, prevara, navođenje na nešto nezakonito, dovođenje u zabludu i sl. Praktično, pod udarom pravnih sankcija mogu se naći oni koji prete, vređaju, varaju, podstiču, manipulišu, napadaju itd. Tu se štiti pojedinac ili pak široke narodne mase od obmana čije su razmere tek tolike da izazovu neku konkretnu, vidljivu, merljivu štetu. Međutim, sistem ne štiti nijednog pojedinca ili kolektiv od istorijskih, sudbinskih manipulacija na kojima je sam sistem kao takav utemeljen i legitimisan. Sistem se može menjati, ali su čak i te promene deo manipulacije i mimikrije samog sistema, odnosno njegove esencije, koja je uvek u funkciji neke određene moći. Otud zločin protiv čovečnosti kao sintagma u sebi ne sadrži komponentu koja će obuhvatiti i zločin protiv svesti, protiv bića koje bitiše u ljudskom obličju, protiv slobode Života. Sa stanovišta humanizma to biće, taj Život i ta sloboda ne postoje te se stoga i ne moraju štititi. Uostalom, kako bi i bile zaštićene? Da bi se to ispoštovalo bilo bi neophodno da promenimo čitavu konstrukciju našeg individualnog i kolektivnog bitisanja. Međutim, kada bi zločin protiv Života mogao biti nekako prepoznat i priznat bar u nekoliko bitnih vidova, i tako usko viđen taj zločin bi dosegao do zvezda. Ko bi onda bio krivac zbog suptilnog, perfidnog, dugoročno tempiranog genocida protiv svetlosti i svesti - pomoću prefinjenih sredstava za masovno, transgeneracijsko i korenito obogaljenje, invalidaciju, amneziju i anesteziju sveg života na Zemlji? 
Fizičko uništenje je nižeg reda veličine spram pomenutog obogaljenja i zaborava, odnosno anestezije života koji bitiše u psihološkom i morfogenetskom okviru ljudskog obličja, a što ne podleže pravnim sankcijama. To je metodima pseudocivilizacijske nauke nemoguće sankcionisati, ispitati, istražiti, povezati, sprečiti. Time bi pseudocivilizacija, a i njena nauka, poništile same sebe. Pravo je vulgarno. Zločinac protiv čovečnosti je u većini slučajeva samo dotukao ono što je na neki način već bilo mrtvo, jedva živo. Oskrnavio je leš, što je zapravo njegova jedina i neoprostiva krivica koju pravo registruje i kažnjava. Zlikovac se drznuo da skrnavi sveto ljudsko obličje. Drznuo se da skrnavi telo ili vređa svetu ljušturu tzv ličnosti! Zato je on zločinac, a nije zločinac neko ili nešto što se svim silama upinje da od ljudi stvori bezvoljne individue mlitavog duha, te da zamagli njihove saznajne i spoznajne, a samim tim i delatne moći, da zatomi njihovu volju kada ova želi da se ispolji na nedozvoljeni način.