Thursday, June 16, 2016

Teorija matriksa

Otkud ljudska bića na Zemlji? Jesmo li nastali razvojem iz nižih oblika života ili nas je neka božanska sila stvorila? I ako nas je ta sila stvorila da li je to učinila ovde ili na nekom drugom mestu odakle nas je volšebno premestila na Zemlju? Na prvi pogled, reklo bi se, pitanja jednog dokonog radoznalog čoveka. Zapravo, ovim pitanjima pokušavam da obrazložim moj pogled na tu temu oko koje se vodi strastvena rasprava između kreacionista i evolucionista, čijim odgovorima nisam zadovoljan. Zato ću pokušati da skiciram nekakav treći put, drugačiji i po mom dubokom uverenju, stvarniji od pomenute dve opcije. Moj pogled na tu temu nadahnut je pogledom na svet iskazanom u knjigama Karlosa Kastanede. U skladu sa tim, neodoljiva mi izgleda ideja po kojoj su naši preci ovde došli iz druge stvarnosti, bilo da su to učinili svojevoljno ili su na neki način dovedeni. Možda čak između te dve mogućnosti i ne bih povlačio tako jasnu liniju ili-ili, već bih pre rekao da ih je u ovu stvarnost neka sila uvela jer je takva bila njihova odluka. 

Početak ljudskog bitisanja u ovoj stvarnosti odvija se u gotovo idealnom stanju, budući da su uslovi na Zemlji bili povoljni za održavanje visokog nivoa svesti ljudskih bića. Onda je nastupilo pomračenje, sveobuhvatni događaj koji je doneo korenitu promenu stvarnosti. Tada je na pozornicu stupio Mesec, označivši kraj prvobitne idile, odnosno stanja koje bi sa tačke gledišta našeg vremena mogli oceniti kao idilično (vidi: Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam). Naravno, nije krivica za pad odnosno suženje ljudske svesti na Mesecu, nego je njegova pojava posledica uzroka višeg reda. Pritom, ne mislim da je neka tajanstvena sila ili prosto inercija, odnekud došlepala Mesec bliže Zemlji, nego je i to nebesko telo takođe iznenada osvanulo tu gde jeste, na sličan način kao i ljudski preci. Čak, ti preci i nisu bili ljudi kakvi smo mi sada, već su u međuvremenu promenili oblik, a da nije reč ni o kakvoj evoluciji nego o promeni izazvanoj izmenjenim uslovima bitisanja. Da bi ovo razumeli neophodno je preispitati osnovna današnja tipična shvatanja o ljudskom položaju u svemiru i prirodi uopšte. Otud kada kažem da su se naši preci ovde naprasno pojavili iz druge stvarnosti, svestan sam da time dovodim sebe u problem određivanja stvarnosti, a zatim i njenih oblika - ova stvarnost, druga stvarnost. Šta je stvarnost? Odgovor na to pitanje ću ovom prilikom jednostavno preskočiti, kako ne bih upao u zamku bespotrebnog filozofiranja. Umesto toga krenuo bih drugim putem.
Očekivano bi bilo da mnogima, dok promišljaju ovu temu, pada na pamet recimo ideja o paralelnom univerzumu ili vanzemaljskom poreklu ljudi, koji su, uz pomoć naprednih vanzemaljaca ili kakve superiorne, sada nepoznate tehnologije, na Zemlju došli sa neke daleke planete ili čak iz druge galaksije. To je tako tipično za današnji način razmišljanja. Ideje o paralelnoj stvarnosti, paralelnom univerzumu ili ideja o vanzemaljskom poreklu ljudi, odnosno uplivu vanzemaljaca u tok ljudskog razvoja - izraz je shvatanja osobenog za pravolinijsku materijalističku i racionalističku, dakle nemagijsku svest našeg vremena. Magijski pogled na svet razmatra zakon uzroka i posledica u drugačijem fokusu, objašnjavajući te veze postojanjem i delovanjem magijskih činilaca a ne onih koje identifikuju teologija ili savremena nauka. 

Biće nam lakše da odredimo dakle smo došli onda kada spoznamo gde se mi sada nalazimo i kakva je stvarnost u koju smo uronjeni. Kastanedin učitelj Don Huan (nebitno je li on uopšte postojao i ako je postojao da li je stvarno postojao), govorio je kako je ovo jedan tajanstveni svet te da su ljudi tajanstvena bića. Pritom nije mislio na male ljudske tajne i kaprice, ili nešto što ljudi rade, nego je imao na umu pre svega ljudsku energetsku prirodu. I ako pogledamo neke druge primere, recimo indijski sistem čakri ili kineske akupunkturne meridijane, uviđamo neku posve drugačiju i rekli bi tajanstvenu strukturu ljudskog bića. Više o tome pogledajte prva dva pasusa u mom drugom tekstu: Kolektivna svest, pad čoveka.

Iako se držimo čvrstih i tačnih predstava koje je naša svest ustanovila kao činjenice, ulivajući energiju u njihovo opredmećenje (što je samo po sebi magijski čin bez premca), postoje trenuci u životu koji svedoče o fluidnosti ovoga sveta. Dakle, mi se ne nalazimo na planeti Zemlji, nego u stvarnosti koju su svesti pokoljenja naših predaka odredili i na magijski način učvrstili kao Zemlju. Sve je stvar opažanja. Ljudska svest je oblikovala, tokom pokoljenja, stvarnost čiji je izraz planeta Zemlja. Stvarnost sama po sebi nije ni planeta, niti je Zemlja, a još manje stvarnost. Ono što je neupitno i što predstavlja najveću tajnu jeste svest. Ona tka stvarnost, prevodeći bezoblično u stabilan oblik, objektivizujući na prvi pogled haotičnu energiju u pojmljiv poredak. Naravno, ne učestvuje u tome samo svest ljudskih bića, nego i neki posve drugačiji oblici svesti, međusobno umreženi u beskrajno složeno klupko energetskih niti koje se prostiru u beskraj. Ta mreža sazdala je sav nama poznat svet u obliku kakav poznajemo, pa i još mnogo toga o čemu nemamo nikakve predstave. Zemlja po kojoj hodamo, nebeska tela, svetla na nebeskom svodu, čitav svemir - i jeste i nije opsena. Neko će reći da je nauka koristeći merne instrumente pokazala objektivnost stvarnosti i odredila beskrajnu veličinu svemira i ogromnu udaljenost zvezda od nas. To sve jeste tačno, ali istovremeno, oni previđaju da je upravo sve te merne instrumente sazdala ljudska svest pa kako onda oni mogu raditi drugačije od načina funkcionisanja svesti koja ih je sazdala? Ako napravimo časovnik on će pokazivati vreme, to je njegova svrha, pa tako i teleskop. Dakle, radiće samo to i ništa više. Nećemo moći uz pomoć časovnika putovati kroz vreme ili ga menjati, kao što se uz pomoć teleskopa nećemo teleportovati tamo dokle pogled kroz njegovu cev seže. Tehnologija je izraz jednog oblika svesti. Neki drugi oblik stvarao bi drugačiju tehnologiju, dok bi treći delovao neposredno bez ikakvih pomagala, ali o tome sada možemo samo nagađati šta i kako.
Prostor i vreme, oblik i pažnja, određeni su stanjem svesti (vidi: Svest / vreme kao linija i kao spirala i Univerzalna tišina i kartezijanski sindrom). Šta određuje to stanje i kako se ono menja - mogu samo da pretpostavljam. Da parafraziram Kastanedinog učitelja Don Huana, sve što mi jesmo (tj što smo odredili da budemo) i što nas okružuje, jeste izraz uobličavanja svesti u vezi kojeg čitav ljudski rod ima čudesnu saglasnost. Kako je i kada ta saglasnost postignuta, opet mogu samo da pretpostavljam. Rekao bih, u stilu naučnog jezika, da naše svesti vibriraju istom frekvencijom. Ta frekvencija je sazdala i održava sav nam poznati univerzum te omogućava uvođenje u postojanje čak i onog što ćemo tek iskusiti i spoznati. Kada bi ta frekvencija nestala sve bi se rastočilo u bezobličnost. Promena te frekvencije korenito bi izmenila naš svet i nas same i tada više ne bismo bili na planeti Zemlji koja se kreće beskrajnim svemirom kružeći oko Sunca, a možda više mi i ne bi bili ljudi, barem ne u smislu kakvi sada jesmo. Ta frekvencija je istovremeno naš štit, ali i je i kavez. Suština slobode je izaći iz tog kaveza i preživeti. To je moguće uraditi, ne samo u pojedinačnom slučaju, nego i kolektivno, pa ipak dokle god postoji taj sveopšti dogovor svesti oko frekvencije na kojoj se sazdana stvarnost, taj izlazak će pre biti retka pojava rezervisana za izuzetne pojedince nego opšti slučaj. 

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.