Friday, June 3, 2016

Pentagram srca i Vitez plamtećeg Reda

Dragoš Kalajić - Vitez plamtećeg Reda
Jedan od simbol inicijacije je Pentagram srca[1] koji ukazuje na stilizovanog krstastog čoveka koji stremi ka nebesima. Pentagram srca vrhom je usmeren ka osi sveta, ka zvezdi Severnjači koja simbolizuje večnu nepromenljivost. Tu je središte nebeske svastike. Severnjača je poput nebeskog traga ili svetionika, jer ona sada iznad naših glava stoji tamo gde je nekada ljudima Zlatnog doba nastanjenim na Arktiku, stajalo Sunce (vidi: Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam). Upravo je Dragoš Kalajić na slici Vitez plamtećeg (ili solarnog) reda prikazao osnovne elemente inicijacije. Slika prikazuje četiri figure koje kao da stoje na oblacima (ili na nekom vrhu) zagledani u Sunce oivičeno koronom. Dakle, imamo četiri bića, kao i nad-biće predstavljeno samim Suncem. U sredini slike nalazi se očito muška figura u zlatnoj odori pod kapuljačom, na čijim je leđima prikazan crveni krstasti simbol Pentagrama srca. Tu se vidi jasna povezanost između ovog simbola sa simbolom prosvetljenja i solarnosti, a to je krug sa tačkom u sredini. 

Pentagram srca označava viteza, odnosno iniciranog, dok Sunce, tj simbol iluminacije predstavlja inicijatora. Vitez-Pentagram srca je Zemlja, Sunce-krug iluminacije je Nebo, ali i unifikacioni simbol inicijacijskog niza. Sa desne strane viteza u zlatnoj odori nalazi se crvenokosa žena u ljubičasto-plavoj haljini koja se priljubljuje uz njega. Ta žena predstavlja njegovu snagu, ali i sile iskušenja na njegovom putu. osim toga, ona je njegova duhovna Majka. Ona je tamno plavetnilo noćnog neba koja se pred zracima inicirajućeg Sunca, svila uz adepta. Na njegovom levom ramenu nalazi se soko, njegov anđeo-čuvar i vodič do mesta uzvišenja, čije ga oštre kandže podsećaju da Red mora postojati - u smislu posvećeničke loze, ali i red u smislu kosmičkog poretka čije je ovaploćenje upravo inicijacijski Red. Malo dalje u u donjem levom uglu slike prikazan je orao raširenih krila koji je prhnuo negde u beskraj. To je duh viteza i simbol objedinjenih duhova njegovih predaka u inicijatičkom redu. Svi ovi elementi zajedno tvore pentadu univerzalnog čoveka: dve ptice, ljudsko biće kao muškarac i žena, te naposletku Sunce kao univerzalni duh.

U ambijentu drevne paganske Evrope, simbol Pentagrama srca, u raznim varijantama, bio je vidljiv na mestima posvećenja i žrtvovanja. U jarko crvenoj boji, ovaj simbol iscrtavan je na tlu, okrenut severu, stremeći visini, ali opominjući posvećenike da se ne odriču zemlje za koju ih vezuje prolivena krv žrtve kao zalog kosmostvaranja, jer će dosezanjem svetlosti iskusiti najcrnji mrak. Taj mrak je beskrajan koliko je beskrajna i svetlost čija je senka upravo taj mrak haosa.
Jedino su u uslovima inicijacije istinite antropocentrične tvrdnje po kojoj je čovek, kako to kaže Oto Vajniger u knjizi Pol i karakter: „jedino biće, on je ono biće u prirodi koje je u odnosu sa svim stvarima u njoj.“ U istoj knjizi, malo dalje, Vajninger kaže: 
„Čovek je svemir, te stoga nije, kao njegov puki deo, zavisan od drugog dela, niti je na određenom mestu uključen u zakonitost prirode, već je sam skup svih zakona i upravo stoga slobodan.“ 
Dodao bih, slobodan je pod uslovom da se aktuelizuje kao mikrokosmos. Ideja čoveka kao mikrokosmosa koji je saobrazan kosmičkom čoveku – makrokosmosu, jeste temelj ezoterijskog antropocentrizma i ključna misao ljudskog identiteta. Civilizacija u kojoj živimo, apsolutno je usmerena protiv ove ideje, a infernalne sile koje je reprodukuju nemaju nikakav drugi posao niti smisao osim da tu ideju zdušno, temeljno i histerično opovrgavaju uvek, svuda i u svakom pogledu. Upravo je taj antropocentrizam, u uslovima kontrainicijacijskog iskrivljenja i vulgarizacije, osnovni instrument negacije čoveka kao mikrokosmosa te kidanja njegovih organskih veza sa makrokosmosom. Oni će obožavati formu a negiraće suštinu. Obožavaće oblik, a zakloniće sjaj unutrašnje mikrokosmičke zvezde, luč mikrokozme. Zato, setimo se i opominjimo, ljudska forma je tek privremena stanica, kako je to pisao Dragoš Kalajić: 
„Na putevima razvojnog pokreta kosmičkog bića, oblik zvani „čovek“ je jedna stanica koja ga privremeno pridržava i zadržava. Teži izdvajanju umne svesti iz stanice zvane „čovek“ kako bi spoznao njenu dvostruku ulogu: blagotvorno podržavanje i opasno preprečavanje razvojnog pokreta kosmičkog bića. Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delatnosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverensku distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš jer će, u protivnom, život tobom ovladati.“ (Dragoš Kalajić, Kodeks solarnog reda, Nikola Pašić, Beograd, 2005., stavka I:5-I:7)
A o napretku Kalajić kaže: 
„Napredak je sećanje. Zato je osnovni zadatak spoznaje susređivanje svesti ka sopstvu i širenje svetlosti spoznaje kroz vreme-prostor memorije, ka obnovi primordijalnog znanja. Znaćeš da si savladao prvi deo puta spoznaje kada prevladaš demoniju vremena-prostora i odgovarajućih ograničenja, kada „prošlost“, „sadašnjost“ i „budućnost“ ili „ovde“ i „tamo“, budeš doživljavao kao jednovremenost i sveprisutnost sebe.“ 
Dakle, gde su danas naša sećanja? Postoji li kolektivno sećanje? Pa kako onda možemo govoriti o opštem napretku čovečanstva kada je na delu opšti zaborav, odnosno, kako je to Kalajić govorio - opšta „amnezija i anestezija“ današnjih civilizovanih ljudi...




[1] Simbol koji je dizajnirao ili obznanio Dragoš Kalajić, a koji je na moje pitanje o poreklu tog simbola rekao da je to drevni, po njegovom mišljenju, keltski simbol te da predstavlja Zemlju. Njegovu osnovu čini keltski krst, odnosno jednakokraki krst ucrtan u kružnicu koja je na četiri mesta blago presečena, levo i desno nadomak vrha vertikalne ose, i ispod krajeva horizontalne ose.