Tuesday, June 21, 2016

O demonima i taborima čovečanstva

U legendama i mitovima svih naroda gotovo je neizbežno pominjanje nekakvih nakaza koje nasrću na čoveka i koje mu uvek rade o glavi (ili duši), nanose mu zlo, mada ponekad i pomažu. Nazovimo tu vrstu bića demonima, mada je valjanost tog termina pod znakom pitanja. Termin daemon podrazumeva unutrašnjeg genija, anđela čuvara, odnosno duhovnu inteligenciju ljudskog bića. Demon je genij, inteligencij, duhovna suština, duh čoveka, odnosno duh životinje, duh prirode, duh uopšte. Međutim, u opštoj upotrebi demonsko poprima zlokobna svojstva. Postaje đavolsko. Kod Grka su demoni, zbog stanovite moći, božanska bića ili bića slična bogovima. Nečiji se demon poistovećivao s božanskom voljom, pa prema tome i sa čovekovom sudbinom. Tek je kasnije ova reč počela označavati niže bogove i napokon zle duhove. I van pomenutog određenja, vidimo da po raznim predanjima demoni predstavljaju nematerijalna stvorenja, odnosno oblik svesti, ni živ, ni mrtav. Kao da su na neki način nedovršeni u procesu božanskog stvaranja ili su postali nedostatni. 

Iz perspektive biblijskog stvaranja Tvorac je iz nekog razloga propustio, namerno ili nenamerno, da tu vrstu bića učini stvarnim, odnosno materijalnim u punom smislu reči, kao što je to sav živi svet. Kada je Sunce zašlo umorni Tvorac je otišao na počinak. Nedovršena, bića sumraka su otprhnula put treperave noćne sfere. Otud je sasvim prirodno da će oni tražiti ono što im je uskraćeno, ne bi li se nekako sami dovršili. Navodno, stvarana u sumrak, demonska bića oskudevaju svetlošću, odnosno sjajem svesti, da se izrazim poput Karlosa Kastanede. Budući da su nedovršeni, nedostatni (ili im je priroda jednostavno takva da postavlja za naše ukuse nesnosne prohteve), oni to osećaju kao nepodnošljivu teskobu. Iz tog razloga su prvenstveno zainteresovani u pravcu podmirivanja svojih potreba, rupa i nedostatnosti, uslovno rečeno. 
Simptomi demonske histerije potiču iz same prirode njihove percepcije. Kao nedovršene, karakteriše ih percepcija koja je na neki način takođe nedovršena. Naime, demoni nisu u stanju da opaze ništa što bi dovoljno dugo delovalo čvrsto, stabilno, stameno, na način kako to izgleda nama. Njihova stvarnost je neopisivo fluidna, s obzirom da su i sami fluidne forme. Otud su fascinirani i privučeni svim onim što iz njihove perspektive deluje postojanije i sjajnije, a to je svakako sjaj svesti organskih bića (opet Kastanedin izraz: biljaka, životinja, a naročito ljudi). Takođe, nedovršeno može značiti i nešto što nije upotpunosti biće, već je reč o nekakvoj utvari, simulakrumu bića sačinjenog od fine supstance. Dakle, reč je o entitetu koji je bestelesan, poseduje nekakvu svest, ali nije zaokruženo kao bilo koje biće, organsko ili neorgansko. Često je reč i o autonomnim delovima unutrašnjeg života čoveka, psihičkim fantomima i sl. 

Neoplatonisti Porfirije i Jamblih razlikuju dve vrste demonskih bića (zapravo to nisu bića, ali ih možemo uslovno tako tretirati): prirodne demone i astralne ostatke preminulih ljudi preobraženih u demone. Joan Kulijanu, navodeći pustinjaka Marka iz Hersonesusa, opisuje osnovnu demonsku hijerarhiju: 
"Sav zrak iznad i oko nas, svekolika zemlja, more i utroba zemje prepuni su demona. Šest je kategorija demona: oni koji žive u vatri, na granici više zračne zone, a nose barbarsko ime Leliureon, što znači plameni (sublunarni demoni); zračni, zemaljski, vodeni, podzemni i, naposletku, demoni od vrste koja bježi od svjetla, nevidljivi su, posve mračni, uzrokuju uništenje hladnim strastima. Premda su svi pobrojani demoni zlonamjerni, poslednje tri kategorije osobito su opasne. Djelovanje sublunarnih, zračnih i zemaljskih demona isključivo je duhovno, dok je djelovanje ostalih izravno materijalno. Prvi su ograničeni na izopačenje duše fantazijama i razmišljanjima (osobito zračni i zemaljski demoni koji izazivaju erotske fantazije)." (I.P.Culianu , Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 259)
Nisu nužno svi oni neprijateljski nastrojeni prema čoveku. Oni su u stanju da deluju u makrokosmosu, ali i da se povežu sa određenim sadržajima mikrokosmosa, odnosno ljudskog bića te da se projektuju u ljudsku svest, izazivajući opake i jake strasti, strahove i druge vrste snažnih osećanja. Na taj način mogu steći potpunu kontrolu mikrokosmosa, a što se zove zaposednutost. Načelno, iza svake vrste psihičkog poremećaja ili bolesti stoji određeni demonski uticaj, što posledično u istu ravan stavlja egzorcizam i psihijatriju.
Sledeći nit legendi, takođe dolazimo do onog kazivanja koje svedoči o navikama tih stvorenja da nalaze sebi zaklon i stanište u tami, pod zemljom, ili u vodi čija svojstva deluju blagotvorno na njihovu istovremeno krhku i snažnu strukturu. Ukoliko bi se ova bića izlagala dnevnom svetlu, njihova percepcija bi bila doslovno istopljena te postala haotična do besmislenosti, što bi dovelo do njihove izgubljenosti u ambijentu koji ne sadrži ništa konkretno, a što demona čini posve nesposobnim, ranjivim i izloženim smrtonosnim udarima solarne sile. To su neki praktični razlozi zbog kojih tzv stvorenja noći nose taj epitet te zbog čega je njihovo kraljevstvo tama podzemlja ili pak noćno nebo. Izostanak sunčeve svetlosti nipošto ne znači da u podzemlju vlada tama. Pojam tame je proizvod ljudskog iskustva, osobenosti ljudske percepcije i percepcije velikog broja tzv. organskih stvorenja. Demoni ne poznaju tamu kakvu je mi znamo. Oni u njoj mnogo bolje opažaju s obzirom da ih ne remeti po njih destruktivni solarni faktor.

Kako se demoni umnogome razlikuju od ljudskih bića, sasvim je prirodno da im je i životni ciklus različit. Naime, njihova svest ima znatno nižu frekvenciju, uslovno govoreći, što znači da su životni ciklusi demona duži, a nešto nalik metabolizmu sporije. To praktično znači da je njihov životni vek znatno duži od ljudskog. Takođe, oni su u stanju da opažaju i doživljavaju svet ili nas, na način i u obličju kakvo mi i ne možemo zamisliti. Iz njihove perspektive čovek deluje poput nekakve fluidne svetleće mase čiji postojan i intenzivan sjaj ukazuje na ontološku dovršenost ljudskog bića i na relativnu čistiju i sjajniju tvar ljudske svesti. Tamne nijanse sjaja svesti demonskih bića gladne su svetlije tvari. To nipošto ne znači da su demoni zbog toga zli. Ono što demona, bez obzira na razlike, približava čoveku, jeste  inteligencija. Ta inteligencija je, s druge strane, u tolikoj meri drugačija od ljudske da je prosto kompatibilna sa njom, a što može da ima veoma praktično značenje. Ta činjenica omogućava razumnu komunikaciju između demona i ljudi (uglavnom magijskih operatora i šamana). Ljudi i demoni su u značajnoj meri sposobni ne samo da komuniciraju međusobno, već i da sarađuju, pa čak i da uđu u neku vrstu simbioze. Mi smo toliko različiti tako da možemo postati veoma bliski, što može imati dalekosežne posledice, s obzirom da smo u dovoljnoj meri upućeni jedni na druge. Ljudi mogu biti gospodari demona, mogu ih kontrolisati i komandovati im uz pomoć posebnih magijskih tehnika, ali isto tako ljudi mogu biti zaposednuti i kontrolisani od strane demona. 
Ljudska bića su zastrašujuća pojava, ne samo zato što su surovi, skučene svesti ili pakosni, nego i zbog toga što ljudska bića u sebi nose preobražajni potencijal u neljudske oblike. I vampir je jednom bio čovek. Vukodlak je takođe čovek. Svi oni imaju ljudsku i plus još neku latentnu, atavističku formu. Izreka da je čovek čoveku vuk nije bezazlena niti samo karakterna izreka. Evolucija? Ta teorija važi u okviru jednog pogleda na svet ili jedne paradigme. Bilo bi preterano pridavati joj značaj univerzalne istine. Uostalom opšte prihvaćeno gledište po kome se ljudska vrsta poslednja razvila ukazuje na to da su ljudska bića zapravo najmlađa na Zemlji. Škorpije ovde postoje mnogo duže i ko zna šta bi nam njihov arhetip mogao sve reći ako bi hteli, smeli, umeli i usudili se da ga pitamo. Alhemičar Fulkaneli bi rekao da zapravo metali predstavljaju superiorna bića jer se rađaju i dozrevaju duboko u Zemlji, prirodno se transformišu živeći jedan nama nepojmljiv životni ciklus. To što oni ne glagolje ne znači da su beslovesna materija. Zemlja je živa, a kamo li metali i kristali koji rastu u njoj, pa tako i demonska, odnosno anđeoska bića.

Evolucija je individualna a kolektivna može biti samo involucija, pa tako možemo očekivati da ljudima naprasno poraste rep i smanji se volumen mozga. Daroviti pojedinci će povećati volumen i preneti ga svojim potomcima i to će biti evolucija. Većina koja samo čeka da (im) se nešto desi neće dočekati ništa osim ničeg. Biti visoko ili nisko je stvar dijagramske i simboličke perspektive. Jednako validna perspektiva je i ona koje sva bića vidi u istoj ravni a razlikuje ih po svojstvima i tipovima energija, bez diskriminacije da li je neko bolji od ovog drugog zbog nekog konkretnog svojstva. Antropocentrizam je dakako lepa stvar, ali nipošto ne bih stavio sva jaja u jednu korpu, u korpu čoveka, samo zato što pripadam toj vrsti bića. Ljudi imaju mnoga preimućstva, da govore, misle, osvešćuju se, prave nekakve izbore, pa ipak, kako to da mahom biraju bedastoću postojanja i uništenje? Osvrnimo se malo oko sebe. Ovo što se vidi nije u skladu sa datim mogućnostima čoveka kao jednog moćnog i suštinski lepog bića.
Veliki hrišćanski učenjak pozne antike Sveti Avgustin, podelio je čovečanstvo na Božji i Đavolji tabor. Sledeći tu grubu podelu, ali iz drugačijeg ugla gledanja, Đavolji tabor odredio bih kao najviše podložan demonskim uticajima. Oni koji pripadaju tom taboru najviše su prijemčivi za demonski uticaj pa su otud i najviše spremni na saradnju sa demonskim entitetima, s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima moć ili korist koju od te saradnje mogu dobiti. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je tamna svest demona gladna čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika Đavoljeg tabora na čovečanstvo je dominantan, kako u aktuelnom istorijskom trenutku, tako i od samih istorijskih početaka. Naravno, određenje Đavoljeg tabora je prilično široko, jer nije reč o aktivnim dijabolicima nego i drugim ljudima koji se nalaze pod njihovim uticajem. U vrhu dijabolične piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najperfidniji i najinteligentniji među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Oni projektuju kroz vekove, jer njihovi demonski partneri iziskuju dugoročan projekat i njegove beneficije. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz - nazovima ga - Tabora ništavila. To je ljudski ostatak, tiha većina, kojima upravlja dijabolična elita čije su porodice pokoljenjima unazad sklopile paktove sa demonskim silama. Suština te kontrole je u kanalisanju imaginacijskih slika i kontroli utisaka. 

Pripadnici Đavoljeg tabora su u svojim delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je Božji tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i ophođenje tih čistijih bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika karakterišu drugačiji principi, dok demoni i njihovi ljudski saradnici iz Đavoljeg tabora svoju saradnju temelje na nekim drugačijim načelima, mada se u suštini sve to svodi na energetsku razmenu, odnosno na neku vrstu groteskne simbioze gde se mešaju demonska i ljudska suptilna tvar, tvoreći hibridna i ne baš sasvim ljudska bića a što može videti svako ko iole ima istreniraniji astralni vid ili dar viđenja u snovima. 
Magijski preci današnjih dijabolika su u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na oltarima i u umovima vernika (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou i Crno bratstvo i solarni simbolizam). Perfidan um žreca Đavoljeg tabora je od svojih demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom, političkom smislu, to znači sledeće: demonske hijerarhije dobijaju sledovanja svetlosti svesti, semena, energije i krvi, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i ponekad žive neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i hranom. Đavolji tabor, osim što postoji od kada traje istorija, on i vlada, tačnije kontroliše i usmerava civilizacijski tok i temeljne magijsko-religijske struje, kontrolisanjem mnjenja, imaginacijskih slika i predstava. Dijabolici kao tabor, pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u istoriji dela su Đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i sujeta. Tabor ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima, strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene, bledunjave svesti), dok je uticaj Božjeg tabora daleko suptilniji. Rekao bih da oni određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja tvoreći proces istorije.

Smatram eru Vodolije vremenom rušenja vlasti Đavoljeg tabora. Dakle, vreme je da se za svagda okonča te da se kontrola nad ljudskim resursima i potencijalima izbije iz njihovih ruku i da se na Zemlji izvrši temeljni egzorcizam. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu obaviti prosečni ljudi iz Tabora ništavila, čak ni Božji tabor, već to mogu samo najekstremniji dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor, četvrti tabor – tabor Slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, mnogi moji tekstovi imaju poseban zadatak: da osvetle (ili da iniciraju, odnosno najave) pojavu takvih pojedinaca koji će prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći Đavoljeg tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično odozgo, izvršiti revolucionisanje dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno čovečanstva. To ukazuje da ideje iznesene u ovom i mnogim mojim tekstovima ciljaju ka globalnoj magijskoj egzorcističkoj revolucionarnoj akciji; akciji koja je perfidna, opskurna, konspirativna i transgeneracijska. Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (Red Slobodnih) biće prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena katastrofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti Đavoljeg tabora. Samo promišljanje takvog ishodišta, pa zatim i odašiljanja takve imaginacijske slike u svet putem pisane reči predstavlja magijski čin koji to jeste zato što je prožet dalekosežnom namerom, prethodno uobličen i začet na višim i suptilnijim ravnima beskrajno složene stvarnosti.

Zamislimo globalnu scenu političke, ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su strateški raspoređene figure dvaju garnitura – Bele i Crne. To su dve vladajuće i međusobno suprotstavljene garniture Đavoljeg tabora. Na delu je velika igra, vekovni sukob dvaju garnitura hijerarhije i moći, dvaju kultova: kulta Vode i kulta Zemlje, kulta Levijatana i kulta Behemota. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ova dva kulta, dvaju garnitura tajnih kovača istorije. To je sukob svetsko-istorijskih razmera koji prožima gotovo sve nivoe ljudskog delovanja.  Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obe garniture nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu nad svim njima korisnim ili potrebnim resursima. Nijedan centar formalne ili neformalne moći se ne nalazi pod totalnom kontrolom jedne od garnitura. Tzv. Bela garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok Crni dominiraju u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu dominaciju i kontrolu, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih. Ta mreža je praktično beskrajna.

Obe pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar kojim je prethodno dominirala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge garniture i obrnuto. Ponekad garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. Vreme je da se taj sukob okonča, a sa tim da se likvidiraju i aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz tog sukoba ne može izaći kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj dead lock petlji, koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno, globalno kasno. Oni to znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti sami u sebe. U pozadini te komplikovane i opskurne skalamerije milenarnog rata dvaju garnitura stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u neverovatno dubokoj konspirativnoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni fundamentalnim stvarima i delatnostima poput opštenja sa okultnim silama, tj sa onim entitetima koji stojeći van istorijske šahovske table kolektivne sudbine ljudskih bića, igraju ulogu Igrača, pomeraju figure i sve šta ide uz to. Drugi su pak operativni i superaktivni poput figure kraljica. Na dnu hijerarhija nalaze se figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti, indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, programirani, kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neiniciranu raju ili prosto opsednuti na magijski način. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu.
Obe garniture, bez obzira na njihovu raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj njihovoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca, iste magijske struje, te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno, pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina dvaju garnitura i kultova koji iza njih stoje (odnosno čitave magijske struje) izvesna, čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu. Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao. Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem, ne bi li se malo uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje (a što bi se već moglo iskoristiti u neke druge svrhe).

Revolucija Katastrofe koju propagiram nije ništa više do katastrofa drevnih kultova Levijatana i Behemota, i to u svim njihovim vidovima. Ko će, kada i kako izvesti nužnu revolucionarnu devastaciju, juriš na njihove tornjeve, zigurate i bastilje moći, posve je nebitno. Univerzum je ionako na strani revolucionara. Stari, okoštali i otrovni kultovi i njihove garniture, uz manji ili veći otpor, nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću sila prirodnog toka. Zadatak Revolucije jeste da gurajući bolesnika u smrt, obezbedi bar minimalne opcije za budućnost. Vidi takođe: Kultura, revolucija i pseudocivilizacijaRevolucija katastrofe i demon informacija i Božanska revolucija katastrofe

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.