Saturday, June 11, 2016

Istorija kao dekadencija i progres

Arnold Tojnbi je, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: "bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa." (Proučavanje istorije, CID, Podgorica, 2002, str 316). Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule, što bi bilo moje slobodno tumačenje milenarizma. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da - iz teorijske vizure - pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces. 

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: Dekadencija i Progres. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa - o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti Progres vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u poziciji da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega bi mogli da izvučemo još neku dodatnu pouku. U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg Progresa kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i relevantna svedočanstva o iskustvu prethodnih generacija. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta otvorena perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih  pokazatelja Progresa.
Mi smo iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u prostoj činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za budućnost prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u godini 2099 ili 2299? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima sve opcije budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze društvenih grupa. Svaki Progres je stoga uvek individualan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna. Okosnica svakog ljudskog Progresa skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski Progres izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena testiranja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada. 
Znam da će izjava koja sledi zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je Kraj istorije. Istorija je kao nekakva duž ograničena dvema tačkama: početkom i krajem. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: Dekadenciju i Progres, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram destinacije glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko Dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da Progres u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do Kraja istorije, da što pre završi sa procesom, dok Progres teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak Progresa jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj Progresa. Ukoliko je Progres izgrađivao našu svesnost tokom procesa istorije, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane kada dođe Kraj istorije i kada nikakav Progres u istorijskom kontekstu više ne bude bio moguć. Progres stoga ne radi za Vreme, niti Vreme radi za Progres, već ono radi za Dekadenciju. Progres radi protiv Vremena i to ne za večnost u Vremenu, jer ničija večnost u Vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj Progresa, s obzirom da je cilj Dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom Progresa ogleda se u permanentnom hodu ljudskog elementa od praistorije, kroz istoriju do Nadistorije, kada bi istorijska ljudska forma bila prevaziđena, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, Progres se bori da prevaziđe Kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi, inicira Nadistoriju čija je pozornica metasvetska. Dekadencija na to odgovara svođenjem Nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi, čija je arena dešavanja – Podistorija! 

Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira (vidi: Globalizacija i galaksizacijaGalaksizacija, panseksualizam i transhumanizamBožanska revolucija katastrofe). Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski, nadistorijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera nadistorijske galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svekolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to kosmičko bratstvo. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili upotrebljivih formi života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde postoje nekakve civilizacije i kulture.
Kosmotvorcu Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali razne planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci: roboti ili kiborzi suptilne strukture, proizvodi visoke tehnologije, nekakvi kibermutanti. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije. Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu supstituciju. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja, zatim nezaposlenosti, bede, ratova, pljačke, nepravde, uništavanja. Mirča Elijade u Istoriji verovanja i religijskih ideja, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha.

Kraj istorije podrazumeva globalnu hegemoniju jedne kompleksne i sofisticirane ideologije. Kraj istorije je kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladaće privilegovani, dok će se društveni status određivati nivoom privilegovanosti, a što zavisi od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca. U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, tj. da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže Karl Poper - zatvorenog društva. 
Kraj Istorije je kraj Progresa. Kraj Progresa je kraj uopšte. Kao takav, Kraj Istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta: u sveopšte uništenje, u dalju Dekadenciju, odnosno involuciju te naposletku u evoluciju. Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za destrukciju ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Da sam vernik, rekao bih neka je Bog upomoć onima koji nastave bitisanje onda kada nastupi Kraj Istorije. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog Progresa, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stadijuma civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću. Čovečanstvo će zapasti u kontradikciju time što će pokušati da uspostavi večne okvire društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, islama, katoličanstva ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema.

Istrajavanje na principima Progresa predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnoj destrukciji, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, socijalnog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetske destinacije čoveka, koja je otkrivena i određena metasvetskim iskustvom inicijatora ili očeva-osnivača. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi Progresa nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo svrsishodno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u fijasko. Naime, sasvim je realno pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga sasvim je svrsishodno i normalno da uložimo trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule Progresa. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula Progresa, iako nesumnjivo bolja, ipak može da vodi ka bržem i efektnijem degradiranju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile (otpor prirode), nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih principa, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid Progresa, a samim tim, iz perspektive Dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije!

Uzimajući u obzir obrazloženu argumentaciju sada bih mogao dozvoliti sebi slobodu pa da pomislim kako je možda bolje umesto novih formula Progresa težiti novim, spektakularnim dekadencijskim obrascima. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive fijasko, zbog čega onda ne bi direktno zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu tendenciju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po principu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Iz perspektive dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih antagonizama, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) Progres nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci Progresa trebalo bi da izbegavaju reč uspeh (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: neuspeh! 
Glomazni sistem Progresa, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju Progres deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak Progresa te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte Dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni Progres u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za individualni Progres, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti. Progres je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Destrukcija je neminovno ishodište svakog Progresa, uostalom kao i svakog procesa. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam Progres, a time i neminovnu destrukciju, tako što će iznaći takvo rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan ishod. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.