Sunday, June 26, 2016

Ideja i ideologija

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“
Dragoš Kalajić, Uporište

Ideologija je učenje o idejama, ali i reč o slici, reč o viziji, reč o ideji, doktrina ideje, interpretacija i tumačenje sveta i istorije često sa stajališta jedne dominantne ideje ili skupa ideja i predstava. Tumačenje stvarnosti idejom. To pretpostavlja da su zagovornici ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života. To možda i jeste tako, ali ne zaboravimo uticaj ideologa da oblikuju svet i istoriju, a što bi značilo stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti.

Ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi individualne stvarnosti. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. U dubljem smislu ideja je mentalna slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak i sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ono što uzrokuje i uslovljava psihosocijalnu i kulturnu dinamičnost neke ideje, dakle ono što je ujedno čini progresivnom ali i dekadentnom, jeste njena operacionalizacija, njena primena iza koje stoji namera da se ta ideja na neki način ostvaruje. Data ljudima na upotrebu ideja postaje jedan od faktora kulturnog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. U procesu njene operacionalizacije, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari - ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.
Jedan od uzroka izopačanja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog aspekta) jeste njena instrumentalizacija od strane njenih nosilaca, bilo da su je nasledili tradicijom, preuzeli akulturacijom ili su je sami inicirali. Instrumentalizacijom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje instrument, moneta, objektivizuje se kao oruđe, roba i sredstvo političke i religijske manipulacije. Ideja podleže degenerisanju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima figuriše, tj. sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri, oni koji je slede i čija je to zvezda vodilja. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja valorizovana kao suštinska vrednost neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su to još uvek u stanju uglavnom bivaju inkriminisani, etiketirani kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja inhibirana i stavljena u stanje hibernacije, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični aspekt date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke. Nema institucije koja to nikada nije učinila s obzirom da je institucija politički, društveni instrument, socijalno i kulturno-civilizacijsko telo neke ideje, njen mač i štit, te naposletku tvrđava neke moći.

Tumačenje ideje je ključ nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva preformulisano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju, a možda i ideal. Ideal je imaginacijska projekcija koji za razliku od ideje nije utemeljen na metafizičkom iskustvu/viziji nego na imaginacijskoj predstavi savršenstva. Ideal je projekat, orijentisan ka budućnosti i/ili pripisan mitskoj prošlosti, te nema stabilan, konačan oblik. Preformulacija ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje istinu same ideje. Instrumentalizacijska operacionalizacija neke ideje rezultira izgradnjom megalomanskih parazitskih institucija koje u krajnjoj instanci prejudiciraju katastrofu i sukobe. Taj proces neko je nazvao Napretkom, a reč je o Pseudoprogresu. Fenomen Pseudoprogresa potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Pogledajmo, Avgustinova Božja država izrodila se u inkviziciju i klerofašističku državu. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala pseudoimperijalni talasokratski globalizam. Verski i politički jedinstvenu imperiju (kalifat) Proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita moći - a što nije u interesu islamske ideje itd. 
Franciscus Johannes Gijsbertus van den Berg "Kali"
U knjizi Pobuna protiv modernog sveta, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode – takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije primećene u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost.

Recimo, opadanje neke religije, u njenom esencijalnom vidu, jeste proces koji započinje onda kada njeni žreci osnovnu ideju (transcendentalno iskustvo/viziju osnivača kulta) zamene vizuelizacijom onoga što je prorok/inicijator video, budući da oni sami nemaju tu moć da vide. Ono šta oni vizuelizuju utemeljeno je na interpretaciji Prorokove vizije. Poklonici, sledbenici, naslednici, nemaju moć da vide, jer ne tragaju. Njih nema ko da vodi, jer onaj ko bi to trebalo da radi, na osnovu položaja koji zauzima, bavi se politikom i upravljanjem kompleksnom strukturom institucija religije. U slučaju da nekakva duhovno nadarena, autorizovana ili neautorizovana ličnost, ima moć vizije osnovne ideje, a pritom se ne bavi politikom i administriranjem, biće na sve moguće načine sprečena da vodi i podučava sledbenike i vernike kako da i oni sami vide osnovnu ideju - osnovnu religijsku istinu. To sigurno neće dozvoliti oni koji se u ime vere, u ime te najuzvišenije ideje bave politikom, administriranjem i gomilanjem moći i bogatstva. Ukoliko bi to dozvolili bila bi raskrinkana njihova uloga uzurpatora, otpadnika i najvećih neprijatelja vere. Tradicija koja nema svoje žive proroke ili mistike-videoce, koji bi se povremeno ali kontinuirano pojavljivali ogrnuti harizmom koja potiče od iskustva i vizije metafizičke istine, jeste samo formalno religija, formalno tradicija. Takva religija postaje ideologija u pežorativnom smislu reči, postaje mrtva, odnosno biva nekrofilska politička religija, pitoreskni oblik nihilizma totalitarnih intencija.

Inicijator neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao numerička inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva (ne samo u datom trenutku, nego i u budućnosti). Kao takav on je pokretač i inspirator velikog mora ljudskih jedinki u okviru jednog ili više naroda. Isus nije bio rezervisan isključivo za Jevreje, Muhamed samo za Arape, Buda za Induse (bolje je prošao kod naroda tzv. žute rase) i sl. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve intenzivnije transkulturne dinamike i komunikacije, postali figure u opštečovečanskim dimenzijama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji Progresa u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou ilustruje drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču - demijurgu kao Tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera Univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na shemi Drveta života, nazvane Keter, kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. Vilijam G. Grej u knjizi Stepenice svetlosti, kaže: 
Ko god, šta god i gde god da postanemo, Keter će nas odvesti do te tačke jer to je sama tačka našeg bića u svakom mogućem smislu i ona je odmah i krajnje uvek ispred nas. Ako budemo naučili tajnu održavanja naših trenutnih i krajnjih tačaka u jednoj liniji, moći ćemo bezbedno da preplivamo Beskrajni okean. Dok smo u Malkutu, Keter treba da je tačno iznad nas jer on je Jedna zvezda prema kojoj se navodimo i ako zaplovljavamo ka NIČEMU.” (Esotheria, Beograd, 2007, str. 217) 
Dalje, Grej piše: 
Svastika je pripisivana Keteru i prirodno smo u iskušenju da mislimo o njoj kao o rotirajućem krstu moći, krećućem bljesku munje, okrećućem dinamu i sličnome... Tačka Ketera je Večna raskrsnica Sadašnjosti u čitavom Vremenu ili beskrajno mala lokacija sveprisutne Ovdašnjosti u celom Prostoru.” (isto, str. 202)
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu operacionalizaciju i institucionalizaciju, tj. za posledice njenog oslobađanja i puštanja u svet. Posledice su nepredvidive, a shodno prirodi ovoga sveta često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenoj formi je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj. društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Uzevši u obzir mogućnost i perspektive anti-ideje, te usled straha žreca dominantne ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti od trijumfalizma predstavnika sila tame, svaka izvedena ideja ima totalnu intenciju. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca sila tame. Svaka izvedena ideja teži totalnom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje totalitarne i autoritarne interpretacije u socijalnom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju sopstveni antipodi - reprezenti istih sila tame. Strah stvara Đavola, a Đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
Antihrist by Pedro Donini
Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata, u krajnjoj liniji rat protiv mira. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, latentni džihad protiv onih koji se opiru integrisanju u univerzalističke institucije i procese, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, otvorenog ili verskog društva. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim Njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez Njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti. Sa stanovišta jedne ideje (tj. sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj - ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih interpretacija, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvoj miroljubivoj koegzistenciji, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nečim nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.

Svaka objavljena ideja ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos kolektivnom nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi totalnim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Totalni trijumf neke ideje, Kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji totalno postvarenje (i degenerisanost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne globalne totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i totalna vlast jednog Boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog Boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea:
„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri” Antihrist, paragraf 16. 
Odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 
„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“
Ipak, totalni trijumf jedne ideje, Kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost dominantne perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje dominirajuće hegemonske i degenerisane ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost - mnoštvo čovečanstva - postavlja u inferioran položaj spram kontrirajuće infinitezimalne perspektive - jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive JEDAN je superiorniji od MNOŠTVA. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko globalno jedinstvo MNOŠTVA time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne individue, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku novu i drugačiju ideju.

Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i interpretacije pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju, sakralizuju i ritualizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za Progres njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće inicirano datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, direktno dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira. 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave (apostoli, bhakte, sveta organizacija, sveta država, kraljevstvo, sveta doktrina itd), čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka Kraju Istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta (Carstvo Božje na Zemlji i sl.), ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim Krajem Istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju (interpretaciju) podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora koje mogu biti ovakve ili onakve. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne. 

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.