Mesijanska revolucija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnogi su uvereni da je vreme u kome oni žive nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, ako taj stav primenimo na naše vreme, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost – koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere – Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i po Genonu primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje – baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris