NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabrnaih ezoterijskih spisa
Duhu arkane Carica odgovara predstava
Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, tj arhetipskog Pustinjaka
koji drži svetiljku i prati stope žene umotane u velove čiji je korak lagan i
koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Ta ideja ima svoj odjek u
nekim modernim okultnim učenjima. Izlaz ka
slobodi nalazi se u gubitku ljudskog obličja, o čemu je i Kastaneda pisao. Kod
Kastanede taj izlaz je pored kosmičke sile zvane Orao (vidi
njegovu knjigu „Orlov dar“), iz kojeg ka našem svetu dolazi sve što ga
uopšte čini svetom a ka čijem kljunu nas u smrtnom času vode zastrašujuća i
podmukla ne-bića koje je Don Huan nazvao „letačima“ a koja predstavljaju deo sistema univerzuma. Čarobnjak toj
ništećoj sili može pobeći pod određenim uslovima (što je posebna tema),
prolaskom pored Orla, baš kao što iz perspektive Majkla Bertioa može uteći kroz
„tunele“ kroz koje iz spoljašnjeg svemira u naš svet
dopiru klipotske i demonske energije i oblici svesti. Ta ideja kabalistički
nije baš sasvim ispravna jer te mračne sile upravo prožimaju ovaj svet, pa
ipak, barem što se ljudske svesti tiče, to nije baš tako očigledno. Bertio i Grant
upozoravaju na sve intenzivnije prisustvo ovih entiteta. To zasigurno ne može
proći bez određenih posledica. To je onaj mračni vid arkane Carica koji će sve
više dolaziti do izražaja. Ali, to nije jedini proces u čije se trasiranje
možemo osvedočiti u našem vremenu.
Pokušaću da iznesem gledište o
reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu
podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog
punog zamaha. Ta nova aktuelizacija (zapravo reaktuelizacija) ima svoja ezoterijska
obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u „Knjizi
zakona“ Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju senke na
kolektivnom nivou današnje civilizacije. U ovom značenju senku možemo shvatiti kao zajedničko određenje onih psihičkih i duhovnih svojstava koji
potiču iz inferiornih predispozicija psihološke i rekao bih – magijske prirode.
Ta senka je posledica neuravnoteženosti u stanju svesti i duha današnjih ljudi,
a naročito vodećih elita. Poreklo te neuravnoteženosti jeste u domenu okultnog.
Pomenutim razbijanjem ogledala Primordijalne Tradicije, vremenom su se gubile i
iskrivljavale razne ezoterijske škole koje su baštinile njena učenja,
poprimajući izopačene oblike. Ti izopačeni oblici postali su generatori
duhovnog otrova koji hrani senku čiji je delokrug gotovo sav ljudski svet.
Na delu je aktuelizacija Moćnog Ženskog
koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija, ali
motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik
predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički
predstavnik Venere, a Lav – Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg
partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskom obliku
znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u
tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to u
Krolijevom špilu predstavlja Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog
moćnijem ženskom, a što može odražavati i staru inicijacijsku situaciju u kojoj
mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili
veštice. U suštini to je incestuozni odnos majke i sina, gde sin može igrati i
ulogu muža te oca njihove zajedničke dece.
Dakle, imamo motiv kada Boginja sama
stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se
omogućava izlazak iz stanja uroborosa i obrazovanje muškosti i svesti. Erih
Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na
Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec
i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja
povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo
cadi, a po sistemu Zlatne zore, povezuje se sa kartom Zvezda i astrološkim
znakom Vodolije. Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno
aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule. Ujedno, to je slika
novog-starog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već
počeli da se stvaraju istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. Taj
novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba
kao Venerin simbol. Zmija, kao višeznačni simbol takođe ima svoje mesto u ulozi
muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator.
Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći. Osim toga, kako kaže
Nojman, simbol zmije može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i
falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. U
knjizi „Velika Majka“ Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na
kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije,
a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt. Zmija je
poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi goluba,
koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i
zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje.
U doktrini teleme, Terion, odnosno Zver,
jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na
njegova solarna svojstva – koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je
u „Knjizi zakona“ vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i
Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka – 666, uzimajući u obzir heksagram
(simbolički geometrijski izražaj solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i
solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan
entitet, budući da predstavlja personifikaciju destruktivnih atributa Velikog
Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih
oblika te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za
uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike
Boginje. Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog
prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac
mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: gospodarica gornjeg i
donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak
boginje – gospodarice rađanja i začeća. Kao dobra majka ona je gospodarica
istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je
vratnica smrti, odnosno kapije zapada. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od
mesijanskih aspekata, budući da je to suštinski atribut Merkurove prirode, koja
je mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i
otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.
Dakle, na delu je reafirmacija ili
povratak lunarne muškosti, čije su vulgarna ispoljavanja često izopačena i
karikaturalna. Svojevrsna solarizacija je omogućila istorijsku mušku
emancipaciju, ali budući sklona opadanju, što je saobrazno kretanju i položaju
Sunca posmatrano sa Zemlje, ta emancipacija nije održiva. Ona ima svoje uspone
i padove, a na delu je faza koja aktuelizuje pad. Otud poplava muške
nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja muškosti i tipično muških karakternih
crta, što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije
patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni,
poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva
perspektiva, ukoliko se pravilno razvije, nije lišena nekih prednosti. Na
primer, muška seksualnosti možda više neće biti kontinuirana, solarna, stalna,
nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će
muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom
vremenu nemilice trošila ili susprezala. Vekovima nametani celibat sveštenstva
i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na
Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima,
što se kasnije odrazilo na građane u vreme seksualnih sloboda. Sa druge strane,
rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je
takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da
je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je
povezano sa promenom magijske paradigme:
„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, str. 59.
 |
| Rosaleen Norton |
Čoveka je učinila smrtnim i suštinski
osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno
kundalini. U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i
Eva, zgrešivši, prečagama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom
ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je
do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste
izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko doživljeno
vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja
(saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po
ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je prerana
ejakulacija praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima:
„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“ Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.
O toj manijakalnoj žurbi i njenim
uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže:
„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem – ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim – veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.
 |
| Franz von Stuck |
To je sve posledica uranjanja u vreme,
hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog
čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova
bez mnogo razmišljanja o posledicama. Jedna od posledica potčinjavanja vremenu
jeste umnožavanje veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni
komercijalni interesi i banalni odnosi moći. Ulazeći dublje u tumačenje
aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se
odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet
Grant piše:
„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.
Kao jedna od posledica posledica
reaktuelizacije lunarne muškosti – nestaće i pojave kao što je homoseksualnost,
koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je
eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao
reakcija na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog
maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje
i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja
ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa
je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog
principa (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha),
koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi
Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u
prvobitni uroboros, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet
mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava
novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno
propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledati.
 |
| Steffi Grant |
