NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Postoje dva osnovna magijska gledišta
na prirodu moći. Po jednom gledištu moć potiče iz čoveka, to su one skrivene
snage u čoveku koje se otkrivaju i razvijaju kroz jogičku ili mističnu praksu.
Drugo stajalište tvrdi da izvor moći nije u čoveku nego je u duhovima,
daimonima ili pak Svetom Duhu, volji Božjoj, odnosno činiocima izvan ljudskog
bića sa kojima čovek na magijski ili religijski način komunicira i sklapa
sporazume. Stajalište po kome je ljudsko biće izvor moći nazvaću solarnim
gledištem, odnosno posledicom solarne duhovnosti, dok je gledište po kojoj
ljudsko biće dobija moć od nekog spoljašnjeg božanstva ili demona – izraz
lunarne duhovnosti. Gledište koje kombinuje oba ta principa, neka bude
solarno-lunarno, jeste ono po kome neko može imati moć, ali ta moć delo je
njegove prijemčivosti i sposobnosti da kroz sebe sprovede određenu količinu
pozitivne ili negativne energije iz univerzuma, jin ili jang i sl. Tako smo
definisali tri tipa ispoljavanja moći od kojih svaki tip ima svoju pozitivnu i
negativnu varijantu.
Iz perspektive simbolizma hermetizma,
moć je predstavljena tzv magijskim oružjima, a to su mač, štap, pehar i disk.
Mač i štap su instrumenti aktivne, a pehar i disk pasivne moći. Magijska oružja
su zapravo produženje tela samog maga. Ona su napunjena energijom koja se može
usmeravati i projektovati kroz prostor i vreme. Disk je utemeljenje,
konkretizacija. Pehar je u vezi sa vremenom i materijom kao simbol njihove
protočnosti i dubine. Mač i štap su saobrazni znanju i moći; štap kao izraz
stvaralačke moći i mač kao oružje uništenja ali i razumevanja. Disk pokreće
vreme, materiju, događaje, novac i populaciju; pehar im daje masovnost i
dinamičnost; štap stvara; mač uništava. Štap i mač su, dakle, simboli i oruđa
znanja i moći, sile vatre i vazduha u ezoterijskom smislu. Ujedno, više nego
pehar i disk, štap, a naročito mač, prisutni su u raznim heraldičkim simbolima
svuda oko nas. Vreme u kome bitišemo, doba vladavine kvantiteta, kako to kaže
Genon, sve više i više poseže za štapom i mačem. To posezanje nije čin
stvaralačke volje nego pre svega duhovne i karakterne izopačenosti.
Osnovno gledište humanizma i
antropocentrizma (ezoterijskog ili laičkog) jeste ono po kome je čovek merilo
svih stvari. Iskaz: „Bićete kao bogovi“, izraz je doktrine antropocentrizma te
verovanja da se skrivene snage u čoveku mogu aktivirati metodama duhovnog
razvoja. Doktrina post-iluminizma, odnosno transhumanizma, upravo cilja ka
prevazilaženju ovog načela u smislu raskida sa antropocentrizmom. Imam na umu
da savremenog čoveka odlikuje materijalizam, skepticizam i ateizam, pa je otuda
današnjem mentalitetu lakše da prihvati skrivene snage u čoveku nego objektivno
postojeće bogove i demone itd. Dakle, po shvatanju prirode moći ljudi su se na
patološki način solarizovali, a što je posledica jačanja egocentričnosti. Iz
tog razloga oni će se radije podvrgnuti dehumanizaciji da bi posegli za moći,
umesto da pristupe rehumanizaciji, odnosno ponovnom očovečenju, tj vraćanju na
prvobitna načela čovečnosti osvešćivanjem sebe u svojstvu mikrokosmosa.
motiv male arkane Četvorka diskova "Moć" iz Tot špila Alistera Krolija
Pomenuta vrsta solarizacije je
patološka jer ljude odvaja od njihove mikrokosmičke suštine. Napuštanje
antropocentričkog stava nije isto što i pretvaranje čoveka u biće višeg reda,
nego u biće nižeg reda te naposletku u ne-biće. Čovek kao biće višeg reda u
odnosu na obična ljudska bića nije ništa više do ostvareni mikrokosmos. Ljudi
ne mogu biti poput bogova, kao što ni majmuni ne mogu biti ljudi, jer da bi to
postali moraju prestati biti ljudi, odnosno majmuni. Da bi ljudi prestali biti
ljudima, moraju prevazići čoveka u sebi, ali ovog degenerisanog i ograničenog
čoveka te otkrivajući onog izvornog pravog čoveka koji izopačenom čoveku liči
na nekakvog natčoveka. Ako bismo to uradili onda više ne bismo bili poželjni
članovi društva. Ne-čovek u ljudskom društvu je otpadnik, slobodan i nepokoran
element, čak i opasan. Zato transhumanizam nudi veštačko rešenje u jalovom
pokušaju da negira ili izbegne smrt (ili barem patnju), a što je situacija koja
podseća na opis starih vidovnjaka u knjigama Karlosa Kastanede – koji su se
pretvorili u čudovišta iz straha od smrti (tzv izazivači smrti). Podsećam opet
da je Kastaneda naglašavao gubitak ljudskog obličja kao jedan od zadataka
čarobnjaka, ali to se odnosi na tipično degenerisano ljudsko obličje i sticanje
delotvornijeg oblika za suočavanje sa večnošću. Današnji čovek radije će
postati monstrum, kiborg, zaglibljujući dublje u tamu, klipotske ljuske, u
materijalnost, nego se odreći egocentrične i ograničene predstave o moći i
sopstvu.
U prilog ovoj temi predstaviću jedno
gledište o ljudskom razvoju kroz niz inkarnacija individualnog bića, odnosno
kolektivnog razvoja čovečanstva kroz smenu eona, izloženo od strane Rudolfa
Štajnera. Ako bi kabalistički interpretirali ono što je Štajner rekao na
početku njegovog predavanja zabeleženog kao knjiga „Misija pojedinih duša
naroda“, mogli bismo doći do sledećih zaključaka. Saturn (sefira Binah) je u
osnovi prirode tzv duha vremena, odnosno epohe. Sunce (sefira Tifaret) je
referenca tzv duha naroda, odnosno kolektivnog nacionalnog entiteta i
identiteta. Mesec (sefira Jesod) jeste ekvivalent anđeoske prirode svakog
pojedinca, nešto poput anđela čuvara ili anđela zaduženog za svakog
pojedinačnog člana neke nacionalne zajednice. Saturnovski, odnosno eonski
uticaji prožimaju solarne izazivajući promenu na kolektivnom planu u svesti i
sudbini nekog naroda. Solarni uticaji šalju impuls lunarnim hijerarhijama koje
potom utiču na svest i sudbinu konkretnih ljudi. To je transistorijski i
nadistorijski mehanizam delovanja vremena, ciklusa, eona te čitave metafizičke
aparature na čovečanstvo. Cilj tog mehanizma je razvoj i usavršavanje čoveka.
Po tom gledištu današnji ljudi su sutrašnji anđeli (Mesec). Jučerašnji anđeli
sutrašnji su arhanđeli (Sunce). Nekadašnji arhanđeli današnji su arhetipovi,
odnosno nosioci vremenskih ciklusa (Saturn).
Štajnerov prikaz je lep i slikovit,
ali moramo imati na umu da postoje i tzv pali anđeli. Neke duše, uzdižući se,
jednostavno padnu. Istorijski ljudi se po Štajneru, spremaju za sutrašnju ulogu
anđela koju će igrati na narednom stadijumu evolucije itd. Dakle, kod Štajnera,
kao i kod Svedenborga, na delu imamo beskrajni rast. Slično, mada ne tako
tehnički razrađeno kao što to čini Štajner, uči i doktrina mormonizma. Ovim sam
hteo ilustrovati nekakav spiritualni pristup transhumanizmu na ezoterijskim
osnovama, koji zapravo cilja ka prevazilaženju ljudskog obličja prirodnim i
evolutivnim putem. Ovde povlačim razliku između duhovne evolucije i evolucije
shvaćene darvinistički, odnosno materijalistički.
Alister Kroli pominje kako je svrha
doba Vodolije uzdizanje kolektivne svesti čovečanstva do stanja solarne sefire
Tifaret. Tako bi na kraju predstojećeg vremenskog ciklusa od preko dve hiljade
godina današnje čovečanstvo dostiglo arhanđeoski nivo. To bi praktično značilo
ujedinjenje čovečanstva, odnosno ujedinjenje svih pojedinačnih duhova naroda u
jedno, odnosno ostvarenje njihove sinergije kao odraz objedinjujućeg načela
duha vremena koji karakteriše doba Vodolije. Tada bi došlo do političkog i
identitetskog ujedinjenja čovečanstva, a što u prevodu znači ustanovljavanje
jedinstvenog svetskog političkog, verskog i ideološkog sistema u okviru
globalnog suvereniteta. To je ta svetska vlada o kojoj govore teoretičari
zavere koja i jeste operativni cilj iluminatskih doktrina na planu delovanja u
svetu.
Možemo pratiti istu liniju koja
povezuje naizgled nespojive ljude, a čija osnovna projekcija svrhe vremena i
cilja delovanja Inteligencije u vremenu jeste kolektivni razvoj ljudske svesti.
To je smisao (ili bi barem trebalo da bude) tzv slobodnog zidarstva, odnosno
samog procesa zidanja na sveopštem planu čovečanstva koje bi činili
duhovno izgrađeni ljudi. To je zidanje novog Solomonovog hrama, zidanje
duhovnog hrama za duhovnog čoveka, jer „hram je u čoveku“, kako to kaže R.A.
Švaler de Ljubič. Naravno, takvo svetsko ujedinjenje je iz sadašnje perspektive
utopijsko budući da su trenutni akteri svetske moći nosioci izopačene psihe i
niskog nivoa sveti a ne prosvetljene ili genijalne ličnosti. Zato bih takve
scenarije ostavio u neku dalju budućnost, pod uslovom da čovečanstvo uopšte
preživi ove vekove mraka koji vode ka transhumanističkim rešenjima
„poboljšanja“ čoveka putem tehnologije.
Takođe, hrišćanstvo je izraz jedne
takve utopije na malo drugačiji način, pošto u hrišćanstvu nema eonskih ciklusa
i razvoja tokom istorije, već propadanja prvobitnog savršenstva rajskog stanja
ljudskih bića. Po hrišćanstvu nema razvoja nego dekadencije. Istorija nije
napredak nego opadanje i propadanje. Sa time se slažu i predstavnici škola tzv
tradicionalizma (Julius Evola i Rene Genon). Po logici stalne dekadencije,
ne-biće otkine jedan deo bića, zatim uspostavi poredak na nižem nivou. Potom
ne-biće formira alternativu redukovanom poretku bića, pa nasiljem otkine još
jedan deo. I tako vremenom, ne-biće umanjuje kvalitet bića, dok na drugoj
strani uvećava kvantitet. Međutim, krajnji rasplet je po hrišćanskom scenariju
eshatološki, nadistorijski i odigrava se na jednoj drugačijoj ravni, ali je
opet kolektivan. Reč je o apokaliptičkom „velikom resetu“. Jedini individualan
akt jeste delovanje i žrtva Isusa Hrista kao Sina Božjeg. On je u tom pogledu
delovao na način sličan avataru. Cilj avatara, odnosno adepta, nije da postane
oslobođena duša koja će ući u neki oblik jedinstva sa božanskim. Njegov cilj je
da se na neko vreme odrekne blaženstva oslobođenosti kako bi nastavio raditi za
čovečanstvo, što predstavlja jednu od premisa rada mitskog Belog bratstva. On
biva majstor mudrosti, oslobođen od svih ograničenja koje mu je nametnuo proces
duhovne evolucije. On je slobodan da pomaže ljudima, kao neki materijalizovani
duh vremena ili duša naroda koja je na altruističko-patriotskom zadatku
obezbeđivanja evolucije za one koji se nalaze u tami neznanja i beslovesnosti.
Aktuelna civilizacija i njena
tehnologija brojnost ljudi čini nepodnošljivim. Način života i sistem svetske
raspodele bogatstva mora biti promenjen jer već postaje neodrživ te ugrožava i
samu ideološku apstrakciju zahvaljujući kojoj je i uspostavljena. Ukidanjem
ideološkog čovečanstva ukida se ništeća i rušilačka osnova svetskog kapitala i
njegovih transhumanističkih opsesija. Ishodište u budućnosti je neka vrsta
okamenjivanja ljudskih bića, ne mislim doslovno, nego u perceptivnom smislu.
Ljudska svest biće posve uronjena u materijalni modus. Dakle, kako vreme
prolazi ljudi će biti sve više i više materijalniji i materijalistički. Uveren
sam da će se desiti nekakav rascep u ljudskoj vrsti, odnosno podela, koja će
uobličiti nove ljudske rase između kojih će biti dubok jaz i koje će postati
genetski nekompatibilne jedne s drugima, ali to je već daleka budućnost. Neki
će izgubiti ljudski oblik sunovrativši se u potpunu materijalnost, dok će se
drugi okrenuti višim frekvencijama postojanja. Kiborgizacija je ta kristalizacija,
odnosno okamenjivanje o kojem govorim. Uz pomoć tehnologije ljudski element će
se stopiti sa neživom prirodom i to će nazvati evolucijom. Sa druge strane,
pojedinci opredeljeni ka drugačijim perspektivama neće na to pristati i
okrenuće se suptilnijim nivoima.
