Thursday, May 12, 2016

Moć i transhumanizam

Postoje dva osnovna magijska gledišta na prirodu moći. Po jednom gledištu moć potiče iz čoveka, to su one skrivene snage u čoveku koje se otkrivaju i razvijaju kroz jogičku ili mističnu praksu. Drugo stajalište tvrdi da izvor moći nije u čoveku nego je u dobrim ili lošim duhovima, ili pak Svetom Duhu, volji Božjoj, odnosno činiocima izvan ljudskog bića sa kojima čovek na magijski, religijski ili šamanistički način komunicira i sklapa sporazume. Otud zaposednuti dijabolici nemaju vlastitu već pozajmljenu moć dijaboličnih sila, dok recimo razni sveci i mistici moć dobijaju od Svetog Duha, odnosno Boga. Stajalište po kome je ljudsko biće izvor moći nazvaću solarnim gledištem na izvor moći, odnosno posledicom solarne duhovnosti, dok je gledište po kojoj ljudsko biće dobija moć od nekog spoljašnjeg božanstva ili demona – izraz lunarne duhovnosti. Gledište koje kombinuje oba ta principa, neka bude solarno-lunarno, jeste ono po kome neko može imati moć, ali ta moć delo je njegove prijemčivosti i sposobnosti da kroz sebe sprovede određenu količinu pozitivne ili negativne energije iz univerzuma, jin ili jang i sl. Tako smo definisali tri tipa manifestovanja moći od kojih svaki tip ima svoju pozitivnu i negativnu varijantu.

Iz perspektive simbolizma hermetizma, moć je predstavljena tzv magijskim oružjima, a to su mač, štap, pehar i disk. Mač i štap su oruđa aktivne, a pehar i disk pasivne moći. Magijska oružja su zapravo produženje tela samog maga. Ona su napunjena energijom koja se može usmeravati i projektovati kroz prostor i vreme. O disku sam se već izjasnio dovodeći ga u vezu sa vremenom, zlatom i novcem (vidi: Vreme, novac, zlatna podloga čovecanstva). Pehar, iako konkretno nepomenut, takođe je u vezi sa vremenom i materijom kao simbol njihove protočnosti i dubine. Mač i štap su otud saobrazni znanju i moći; štap kao izraz stvaralačke moći i mač kao oružje uništenja ali i razumevanja. Disk pokreće vreme, materiju, događaje, novac i populaciju; pehar im daje masovnost i dinamičnost; štap stvara; mač uništava. Štap i mač su, dakle, simboli i oruđa znanja i moći, sile vatre i vazduha u ezoterijskom smislu. Ujedno, više nego pehar i disk, štap, a naročito mač, prisutni su u raznim heraldičkim simbolima svuda oko nas. Vreme u kome bitišemo, doba vladavine kvantiteta, sve više i više poseže za štapom i mačem. To posezanje nije akt stvaralačke volje nego pre svega duhovne, moralne i ontološke izopačenosti, odnosno crna magija.  
Osnovno gledište humanizma i antropocentrizma (ezoterijskog ili laičkog) jeste ono po kome je čovek merilo svih stvari. Iskaz: „Bićete kao bogovi“, izraz je doktrine antropocentrizma te verovanja da se skrivene snage u čoveku mogu aktivirati metodama duhovnog razvoja. Doktrina post-iluminizma, odnosno transhumanizma, upravo cilja ka prevazilaženju ovog načela u smislu raskida sa antropocentrizmom. Imam na umu da savremenog čoveka odlikuje materijalizam, skepticizam i ateizam, pa je otuda današnjem mentalitetu lakše da prihvati skrivene snage u čoveku nego objektivno postojeće bogove i demone itd. Dakle, po shvatanju prirode moći ljudi su se na patološki način solarizovali, a što je posledica jačanja egocentričnosti. Iz tog razloga oni će se radije podvrgnuti dehumanizaciji da bi posegli za moći, umesto da pristupe rehumanizaciji, odnosno ponovnom očovečenju, tj vraćanju na prvobitna načela čovečnosti osvešćivanjem sebe u svojstvu mikrokosmosa. Ta vrsta solarizacije je patološka, jer ljude odvaja od njihove mikrokosmičke suštine. Napuštanje antropocentričkog stava nije isto što i pretvaranje čoveka u biće višeg reda, nego u ne-biće (vidi više: Vladavina razuma i transhumanizam). Čovek kao biće višeg reda u odnosu na ljudska bića nije ništa više do ostvareni mikrokosmos. Ljudi ne mogu biti poput bogova, kao što ni majmuni ne mogu biti ljudi, jer da bi to postali moraju prestati biti ljudi, odnosno majmuni. Da bi ljudi prestali biti ljudima, moraju prevazići čoveka u sebi, ali ovog degenerisanog i ograničenog čoveka te otkrivajući onog izvornog pravog čoveka čiji je simbol pentagram (vidi: Pentagram, piramida). Ako bi to uradili onda više ne bi bili poželjni članovi društva. Ne-čovek u ljudskom društvu je otpadnik, slobodan i nepokoran element, čak i opasan. Zato transhumanizam nudi veštačko rešenje u jalovom pokušaju da negira ili izbegne smrt (ili barem patnju), a što je situacija koja podseća na opis starih vidovnjaka u knjigama Karlosa Kastanede - koji su se pretvorili u čudovišta iz straha od smrti (tzv izazivači smrti). Kastaneda naglašava gubitak ljudskog obličja kao jedan od zadataka čarobnjaka, ali to se odnosi na tipično degenerisano ljudsko obličje i sticanje adekvatnije forme za suočavanje sa večnošću (ovo podseća na egipatski pojam sah, sahu, proslavljeno telo večnog života koje dostojnom pokojniku daruje Oziris - vidi o tome više: Neki pogledi na zagrobnu egzistenciju). Današnji čovek izopačene solarnosti, radije će postati monstrum, kiborg, zaglibljujući dublje u tamu, klipotske ljuske, u materijalnost, nego se odreći egocentrične i ograničene predstave o moći i sopstvu (bolest koju je Alister Kroli nazvao stanjem crnog brata).

U prilog ovoj temi predstaviću jedno gledište o razvoju ljudskog elementa kroz niz inkarnacija individualnog bića, odnosno kolektivnog razvoja čovečanstva kroz smenu eona, izloženo od strane Rudolfa Štajnera. Ako bi kabalistički interpretirali ono što je on rekao na početku njegovog predavanja zabeleženog kao knjiga Misija pojedinih duša naroda, mogli bi doći do sledećih zaključaka. Saturn (sefira Binah) je u osnovi prirode tzv duha vremena, odnosno epohe. Sunce (sefira Tifaret) je referenca tzv duha naroda, odnosno kolektivnog nacionalnog entiteta i identiteta. Mesec (sefira Jesod) jeste ekvivalent anđeoske prirode svakog pojedinca, nešto poput anđela čuvara ili anđela zaduženog za svakog pojedinačnog člana neke nacionalne zajednice. Saturnovski, odnosno eonski uticaji prožimaju solarne izazivajući promenu na kolektivnom planu u svesti i sudbini nekog naroda. Solarni uticaji šalju impuls lunarnim hijerarhijama koje potom utiču na svest i sudbinu konkretnih ljudi. To je transistorijski i nadistorijski mehanizam delovanja vremena, ciklusa, eona te čitave metafizičke aparature na čovečanstvo. Cilj tog mehanizma je razvoj i usavršavanje čoveka. Današnji ljudi su sutrašnji anđeli (Mesec). Jučerašnji anđeli sutrašnji su arhanđeli (Sunce). Nekadašnji arhanđeli današnji su arhetipovi, odnosno nosioci vremenskih ciklusa (Saturn). To je lep i slikovit prikaz, ali moramo imati na umu da postoje i tzv pali anđeli. Neke duše, uzdižući se, jednostavno padnu. Istorijski ljudi se po Štajneru, spremaju za sutrašnju ulogu anđela koju će igrati na narednom stadijumu evolucije itd. Dakle, kod Štajnera, kao i kod Svedenborga, na delu imamo beskrajni rast (o tome vidi: Doktrina večnog rasta). Slično, mada ne tako tehnički razrađeno kao što to čini Štajner, uči i doktrina mormonizma. Ovim sam hteo ilustrovati nekakav spiritualni pristup transhumanizmu na ezoterijskim osnovama, koji zapravo cilja ka prevazilaženju ljudskog obličja prirodnim i evolutivnim putem. Ovde povlačim razliku između duhovne evolucije i evolucije shvaćene darvinistički, odnosno materijalistički.
Alister Kroli pominje kako je svrha eona Vodolije da se kolektivna svest čovečanstva uzdigne do stanja čiji je ekvivalent sefira Tifaret (centralna sfera kabalističkog Drveta života). Tako bi na kraju predstojećeg vremenskog ciklusa od preko dve hiljade godina današnje čovečanstvo dostiglo arhanđeoski nivo. To bi praktično značilo ujedinjenje čovečanstva, odnosno ujedinjenje svih pojedinačnih duhova naroda u jedno, odnosno ostvarenje njihove sinergije kao odraza objedinjujućeg načela duha vremena koji karakteriše doba Vodolije. Tada bi došlo do političkog i identitetskog ujedinjenja čovečanstva, a što u prevodu znači formiranje jedinstvenog svetskog političkog, verskog i ideološkog sistema u okviru globalnog suvereniteta. To je ta svetska vlada o kojoj govore teoretičari zavere koja i jeste operativni cilj iluminatskih doktrina na planu delovanja u svetu. Možemo pratiti istu liniju koja povezuje naizgled nespojive ljude, a čija osnovna projekcija svrhe vremena i cilja delovanja Inteligencije u vremenu jeste kolektivni razvoj ljudske svesti. To je smisao (ili bi to trebalo da bude) tzv slobodnog zidarstva, odnosno samog procesa zidanja na sveopštem planu čovečanstva koje bi činili duhovno izgrađeni ljudi. To je zidanje novog Solomonovog hrama, duhovno zidanje, duhovnog hrama za duhovnog čoveka, jer „hram je u čoveku“, kako to kaže R.A. Švaler de Ljubič (o hramu vidi: Izgradnja ličnog hrama). Naravno, takvo svetsko ujedinjenje je iz sadašnje perspektive utopijsko budući da su trenutni akteri svetske moći nosioci izopačene psihe a ne prosvetljene ili genijalne ličnosti (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou i Borba za genijalnost). Zato bih takve scenarije ostavio u neku dalju budućnost, pod uslovom da čovečanstvo uopšte preživi ove vekove mraka koji svest usmeravaju ka transhumanističkim rešenjima poboljšanja čoveka putem tehnologije. 
Takođe, hrišćanstvo je izraz jedne takve utopije na malo drugačiji način, pošto u hrišćanstvu nema eonskih ciklusa i razvoja tokom istorije, već propadanja prvobitnog savršenstva rajskog stanja ljudskih bića. Po hrišćanstvu nema razvoja nego dekadencije. Istorija nije napredak nego opadanje i propadanje. Sa time se slažu i predstavnici škola tzv tradicionalizma (Julius Evola i Rene Genon). Po logici stalne dekadencije, ne-biće otkine jedan deo bića, zatim uspostavi poredak na nižem nivou. Potom ne-biće formira alternativu redukovanom poretku bića, pa nasiljem otkine još jedan deo. I tako vremenom, ne-biće umanjuje kvalitet bića, dok na drugoj strani uvećava kvantitet. Međutim, krajnji rasplet je po hrišćanskom scenariju eshatološki, nadistorijski i odigrava se na jednoj drugačijoj ravni, ali je opet kolektivan. Jedini individualan akt jeste delovanje i žrtva Isusa Hrista kao stožerne ličnosti kulta, kao Sina Božjeg. On je u tom pogledu delovao na način sličan avataru. Cilj avatara, odnosno adepta, nije da postane oslobođena duša koja će ući u neki oblik jedinstva sa božanskim. Njegov cilj je da se na neko vreme odrekne blaženstva oslobođenosti kako bi nastavio raditi za čovečanstvo. On biva majstor mudrosti, oslobođen od svih ograničenja koje mu je nametnuo proces duhovne evolucije. On je slobodan da pomaže ljudima, kao neki materijalizovani duh vremena ili duša naroda koja je na altruističko-patriotskom zadatku obezbeđivanja evolucije za one koji se nalaze u tami neznanja i neslovesnosti. 
Aktuelna civilizacija i njena tehnologija brojnost ljudi čini nepodnošljivim. Način života i sistem svetske raspodele bogatstva mora biti promenjen jer već postaje neodrživ te ugrožava i samu ideološku apstrakciju zahvaljujući kojoj je i uspostavljena. Ukidanjem ideološkog "čovečanstva" ukida se ništeća i rušilačka osnova svetskog kapitala i njegovih transhumanističkih opsesija. Ishodište u budućnosti je neka vrsta okamenjivanja ljudskih bića, ne mislim doslovno, nego u perceptivnom smislu. Ljudska svest biće totalno uronjena u materijalni modus. Dakle, kako vreme prolazi ljudi će biti sve više i više "materijalniji" i materijalistički. Uveren sam da će se desiti nekakav rascep u ljudskoj vrsti, odnosno podela, koja će rezultirati formiranjem novih ljudskih rasa između kojih će biti dubok jaz i koje će postati genetski nekompatibilne jedne s drugima, ali to je već daleka budućnost. Neki će izgubiti ljudski oblik sunovrativši se u totalnu materijalnost, dok će se drugi vratiti prvobitnim uzorima na višim frekvencijama postojanja. Kiborgizacija je ta kristalizacija, odnosno okamenjivanje o kome govorim. Uz pomoć tehnologije ljudski element će se stopiti sa neživom prirodom i to će nazvati evolucijom. Sa druge strane, pojedinci opredeljeni ka drugačijim perspektivama neće na to pristati i okrenuće se suptilnijim nivoima. Njih će nazvati konzervativnim i nazadnim.
vidi dalje: Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam