Friday, May 27, 2016

Globalizacija i galaksizacija

Francuski mislilac Deni de Ružmon, u knjizi Budućnost je naša stvar, govori kako istinski rast (progres) ima program u kome su zapisani njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži formulu sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim Univerzumom. Zašto bi sa ljudima i ljudskim tekovinama bilo drugačije? Protagonisti (pseudo)civilizacijskog globalističkog nadiranja se ponašaju na način kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim uspesima. Kao da su naučeni kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar metod za uspešan i svrsishodan život. Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog progresa, tačnije pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi, opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. Osnovna ideološka (samo)obmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i progresa (vidi i Doktrina večnog rastaVreme, novac i zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam). To je bezuslovan, beskompromisan i beskrupulozan progres bez konačnog cilja, jedan samosvrhovit projekat koji ignoriše degenerativne tendencije i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će već nekako iznaći delotvorna rešenja - kada bude vreme za to, budući da sebe i svoje naslednike smatraju razumnim. Mi bi trebalo da im verujemo, odnosno da verujemo u njihova uverenja i uveravanja, obmane i samoobmane.

Tip Kraja Istorije ili kraja sveta, prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu jesu spektakli poput nuklearne / ekološke katastrofe, zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida, invazija vanzemaljca, iznenadno izbijanje kakve fatalne pandemije itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, kao sudbina. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Nuklearne havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog progresa (koji je navodno predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti u redu). Te štete, tzv. incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, motor sa unutrašnjim sagorevanjem itd). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog Proviđenja, već sasvim realan sklop mogućnosti odnosno posledica ukupnosti naših dela. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) u cilju sprečavanja izvesne katastrofe (potaknute sukcesivnim nizom tzv. ekoloških i sl. incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za supstitucijom i za nekim čarobnim sredstvom sanacije štete.
Ideološka postavka aktuelnog pseudoprogresa je humanistička i načelno hrišćanska. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je pogled na svet: na Prirodu, Kosmos, Društvo, Boga, Čoveka, Psihu, Nauku, Seksualnost. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo napred u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih odnosa itd. Ritam ljudskog života i delovanja je doživeo ubrzanje. Promena je izazivala promenu i to se slavilo. Istorijski proces naglo je ubrzan. Čovečanstvo je munjevito naraslo, naročito u poslednjih stotinak godina. Ta kretanja postala su globalna te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija globalizacija. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja.

Aktuelni pseudocivilizacijski, agresivni lažni rast – pseudoprogres, iniciran je od strane zapadnohrišćanskog sveta počev od XV i XVI veka. Za stvaranje pseudocivilizacijskog ambijenta, Julius Evola u knjizi Misterija grala i gibelinska tradicija carstva, naglašava delovanje inicijacijskih (zapravo pseudoinicijacijskih) društava: 
„Počevši od XVIII veka javljaju se grupe, pored takozvanih societes de pensee, koje ističu upravo svoj inicijacijski karakter, dok se manje ili više direktno upuštaju u revolucionarna ili reformistička dela iluminizma i racionalizma. Pojedine od tih grupa zapravo su predstavljale nastavak prethodnih organizacija regularnog i tradicionalnog tipa. Sa ovim u vezi mora se pomisliti na proces involucije koji se nastavio sve do tačke u kojoj je, zbog povlačenja prvobitnog pokretačkog principa ovih organizacija, mogla da se realizuje inverzija polarnosti: uticaji sasvim drugačijeg reda krenuli su da se ubacuju i da deluju o organizmima koji su manje-više predstavljali leš ili automatsko preživljavanje onoga što su prethodno bili, koristeći i usmeravajući njihove sile u suprotnom smeru od onog koje su oni uobičajeno i tradicionalno imali.“ (Utopija, Beograd, 2007, str 176). „Dvostruka kontradiktornost dva motiva – odnosno sa jedne strane preživljavanje simboličkog i inicijacijskog hijerarhijskog ritualizma, a sa druge praktikovanje ideologija koje su potpuno suprotne onima koje bi se mogle izvući iz bilo koje autentične inicijacijske doktrine – postaje očigledna prvenstveno u modernoj masoneriji.“ (isto, str 177). 
U fusnoti na istoj strani, izdvojio bih indikativno Evolino zapažanje na simboličkoj ravni: 
„Potrebno je istaći da se kod masonerije, još u njenom delotvornom i početnom periodu, može ustanoviti određena uzurpacija kada ona sebi pripisuje „Ars Regia“. Inicijacija koja je vezana za zanat je zapravo ona koja odgovara drevnoj Trećoj državi (hindu kasta vaysha), odnosno hijerarhijski nižim slojevima u odnosu na ratničku kastu, kojoj spravom odgovara „Ars Regia“. Takođe, treba istaći da je revolucionarna akcija moderne spekulativne masonerije upravo ona ista koja je minirala civilizaciju Druge države i pripremila, sa demokratijama, nastupanje Treće države. Prema prvoj tački, čak i spolja gledano, ne može a da se ne stvori utisak komičnosti pri pogledu na fotografije engleskih kraljeva koji, kao masonski dostojanstvenici, nose pregače i druge oznake zanatskih cehova.“ 
King George VI
I zaista, kakav je to kralj koji nosi pregaču zanatlije? Jeste da „kralj može birati svoju odeću po volji“ (Alister Kroli, Knjiga zakona, II:58), ali, da se poslužim citatom iz iste knjige: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ Ako su kraljevske ličnosti dostojanstvenici masonskih organizacija, koje tvrde da su nosioci kraljevske veštine, zašto je onda njihova ikonografija zanatska a ne kraljevska? I zašto onda oni u svoje redove primaju osobe niskog roda, nekraljevske i nearistokratske krvi? Kako je došlo do toga da se u ambijentu inicijacijskog bratstva, u odnosu jednakosti, kao braća, zajedno nađu i kraljevi i sluge?

Revolucionisani pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju deformisana shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti:
a) nadmeno odbacivanje (rani moderni pristup);
b) interesovanje u vidu analitičkog, naučnog, empirijskog proučavanja folklora, običaja i verovanja (moderni pristup);
c) konceptualno, sinkretizovano stilsko prihvatanje, odnosno duhovna moda, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, etno, New Age itd (postmoderni pristup). 

U Pobuni protiv modernog sveta, Julius Evola kaže da unutra, kao i spolja, više ništa neće biti život, nego će sve biti konstrukcija. Ugaslo biće zameniće htenje i Ja u svim domenima, kako to Evola kaže, u zlokobnom racionalističkom i mehanicističkom podupiranju mrtvog tela.” On govori dalje o pojavi hiljada postignuća, savladanih prepreka i ostvarenja novog čoveka, poredeći tu aktivnost sa vrvljenjem crva u procesu truljenja. On vidi kako se otvara put svim paroksizmima, novatorskim i ikonoklastičkim manijama, čitavom svetu jedne fundamentalne retorike gde, zamenivši duh slikom duha, incestuozna bludničenja čoveka u vidu religije, filozofije, umetnosti, nauke i politike više neće znati za granice. (vidi: Demon racionalizma)
Julius Evola
Pomenute opcije pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije, a to je zloupotreba. Kao prvo, setimo se čudovišne upotrebe drevnog simbola kukastog krsta od strane nacista, koji su smerali da specijalnom genocidnom eugenikom unište postojeće i kreiraju novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam iz istorijske perspektive jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat sa dvema drugim alternativama. Revolucionarni princip bratstva odgovara ovoj varijanti. Mislim pre svega na arijevsko bratstvo, posmatrano iz nacističke perspektive, ako stvari postavimo kroz prizmu tri principa Francuske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo. 

Druga pseudocivilizacijska varijanta koja nije baš u potpunosti izgubila rat oličena je u zloupotrebi starog okultnog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno pentagram, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta: svetska proleterska revolucija, svetska diktatura proleterijata, putem odumiranja suverene države sve do stvaranja svetske komunističke superdržave. Poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku i metafizičku orijentaciju već milenarističku projekciju boljeg sutra, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima gradili socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu, kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to Kraj Istorije oličen u komunističkom svečovečanskom proleterskom raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip jednakosti.
Treću varijantu pseudocivilizacijskog novog svetskog poretka predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu, ali i beli (američki), odnosno žuti (evropski) pentagram. Taj staroegipatski motiv ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: In God We Trust. Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na kvaziimperijalističkoj, genocidnoj i eksploatatorskoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. O izgledima ove treće piramidalne varijante pseudocivilizacije možemo raspravljati, mada bi svakako trebalo uzeti u obzir buđenje novih (pseudo)civilizacijskih alternativa, što zlokobno nagoveštava nove hantingtonovske sukobe. Ova pseudocivilizacijska forma analogna je principu slobode kao jednom od tri revolucionarnih načela. U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)slobode. Tu mislim na načela bratstva (na delu je mržnja) i jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima). Govoreći o dekadenciji i inverziji misterijskih i inicijatičkih organizacija na Zapadu te o fatamorgani ideološki koncipiranog individualizma, Julius Evola piše: 
„Natprirodno je prognano i zamenjeno sa prirodom. Sloboda, ravnopravnost i jednakost postaju na prevaru povraćene jednim „svestan sopstvenog dostojanstva” – a pri tome nesvestan ropstva pred samim sobom – da bi se uzdigao protiv svakog oblika autoriteta i iluzorno postavio kao krajnja svest sebi samom; kažemo iluzorno, jer je u neiscrpnoj lančanoj vezi raznih faza savremene dekadencije individualizam trajao poput kratke fatamorgane i varljivog zanosa, kolektivni i iracionalni element u epohi masa i tehnike odmah je nadjačao „emancipovanog”, odnosno iskorenjenog pojedinca bez tradicije.” Misterija grala i gibelinska tradicija carstvaEpilog, str. 176.
Dakle, možemo sumirati te povući paralele između simbola i ideološkog pseudocivilizacijskog poretka: a) kukasti krst, odnosno svastika je nacizam; b) crveni pentagram je socijalizam, odnosno komunizam; c) piramida, tj trougao podržan belim i žutim pentagramima je liberalizam, odnosno kapitalizam. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli glede zaključka koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu strana sukobljenih u poslednjem svetskom ratu. Bio je to obračun tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri eugenička pristupa projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Njihov zajednički izvor takođe može biti izražen simbolom, a to je iluminatski krug sa tačkom u središtu. Taj krug je podržan krstom, odnosno kvadratom. Neke okultne sile su iz tog solarnog kruga apstrahovale potencije ovaploćene uz pomoć krsta, tj kvadrata. (vidi: Revolucionarno šabatajstvo i iluminizamCrno bratstvo i solarni simbolizam)

Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti još gori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nakon koncentracionih logora, ljudi i dalje ne veruju kako je sve moguće, jer pod određenim uslovima priroda dozvoljava da se sve i desi. Kada zli čarobnjaci ispune te uslove, zatvoriće nebo, u nameri da zauvek oteraju Sunce, Mesec, zvezde, plavetnilo, život... Nije svaka monolitnost loša, niti je svaka raznolikost dobra. Vladavina ideja nije isto što i vladavina samo jedne ideje. Raznovrsnost ideja i njenih nosilaca jeste osnov za pravedniji poredak od aktuelne ohlokratije, odnosno vladavine gole moći bez ideja koja promoviše glupe u korist podlih. U vladavini podlih nema ideja! Ideje osvetljavaju umove ili se osvetljavaju umom. Ništavilo ne osvetljava niti se može osvetliti.

Da rekapituliram, u mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije, pojam galaksizacija odnosi se na naredni stupanj njenog neprekinutog tranzicionog dinamizma (inače, preuzeo sam ga iz romana Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Taj naredni stepen predstavlja korak dalje i dublje u procese započete aktuelnim procesom globalizacije. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i ništenje njegove raznolikosti. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova, međutim, njegova suštinska intencija jeste mir. To nije bilo kakav mir već svetski mir, jednom za svagda, kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih antagonizama. Ono što je izvesno jeste da će jedini gubitnik galaksizacije biti čovek. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na kosmičkim osnovama. Galaksizacijska opcija nudi savršeno uklopljene moduse i formule za ostvarenje svakolikih ciljeva, odnosno interesa. 
Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru, ka galaktičkim prostranstvima. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i zamisliti. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodnog prodiranja u beskrajna prostranstva prvenstveno znači kopernikanski obrt u ljudskoj svesti. I ne samo u svesti, nego i u onom što je manifestno, a to je ljudski oblik. Fizička struktura današnjih ljudi nije adekvatna za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu ili dalje, osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje negde u svemiru, nego tamo stvarati veštačkim putem uslove kakvi postoje na Zemlji. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije putem genetskog inženjeringa proizvesti ljude sasvim sposobne da funkcionišu u uslovima kakvi postoje recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove. Stvaranje i održavanje zemaljskih uslova na dalekoj crvenoj planeti mnogo puta je skuplje. Ukratko, da bi nam svemirske destinacije lakše bile dostupne, ili uopšte dostupne, moraćemo promeniti naša obličja, našu morfologiju i genetiku, a sa time i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već nešto drugo. To je ključni momenat transhumanizma.

Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska transformacija iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bi samo za trenutak mogli zaviriti u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bi videli jeste čudesna civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako bi mi našim precima ličili na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško je pretpostaviti, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može izgledati apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno. Mi smo u stanju razumeti nenormalnosti našeg svakodnevnog života, ali nam budućnost može izgledati strašno. Budućnost je strašna i to je činjenica, te je povodom toga taj sud sasvim opravdan. To je ljudski sud. Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, iskustvom, stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše perspektive. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo mi i naše vreme ograničeni jedno drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili naši neljudski potomci-naslednici, biće ograničeni drugačijim determinizmom i to na takav način da se naše ograničenosti međusobno nigde ne podudaraju. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi diskutovati. 
Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? Da su znali u šta su se izrodili plodovi njihove borbe i požrtvovanosti, možda bi sedeli kućama, a ne bi rizikovali živote zbog besmisla i kretenizma budućih generacija. A mi revolucionari katastrofe, mi unapred znamo da je cilj naše borbe nagonska i egocentrična sreća neljudskih nakaza. Iz navedenih razloga, pozicija revolucije za koju se zalažem, jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u poziciju da se sa rezignacijom pitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju revolucija katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spektakularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju, izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima revolucije katastrofe suštinski poželjne, u funkciji su progresa (vidi: Božanska revolucija katastrofe).

Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, manifestaciju volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces tranzicije ljudske vrste ka njenom osposobljavanju za „kolonizaciju vanzemaljskih destinacija“, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih originalnih svojstava psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i šoka budućnosti, opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke i estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti, pseudoprogresa, odnosno pseudocivilizacijskog napretka. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku. Odustajanje od antropocentričnog modela svesti znači prekid veze sa unutrašnjim genijem koji je imanentan čoveku kao mikrokosmosu i povezivanje sa nečim drugim, zastrašujućim. 

Suprotnost predočenoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih pojedinaca, koje će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihova estetska (morfološka) i psihološka transformacija bila bi akt njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti a ne prisilnog i represivnog ograničavanja i ukalupljivanja na nivou potpunog uranjanja svesti u materijalnost. U slučaju involucijske postistorije taj transformizam biće proizvod nametnute kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je pojedinac u svemu pasivan. Čak će pojedinac kao genetski modifikovan u neku posebnu svrhu i biti proizveden, a možda će na to samovoljno pristajati silom egzistencijalne nužnosti. Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog humanoidnog diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.