Sunday, May 15, 2016

Crno bratstvo i solarni simbolizam

Da bih započeo izlaganje o tome šta je crno bratstvo i kakve veze oni imaju sa solarnim simbolizmom, moramo prvo razmotriti osnovne pretpostavke ideje postepenog napretka. Napredak, društveni ili lični, pre svega znači stabilnost: stabilnost društva ili stabilnost ličnosti. Proces moralnog ili duhovnog usavršavanja je dugotrajan a ne skokovit preobražaj, budući da nagla promena otvara prostor svim mogućim subverzijama te navali anarhijskih i neprijateljskih magijskih, psihičkih i društveno-kulturnih sila. Ovaj stav predstavlja osnovnu postavku konzervativizma koji čuva tradicionalne, dugo uspostavljane ili jednom u prošlosti ustanovljene obrasce i norme, ali zato redukuje sposobnost korenitog preobražaja društva, zajednice ili ličnosti u slučaju kakvog iznenadnog spoljašnjeg izazova. U istorijskom smislu, glavni baštinik tzv reakcionarnih i konzervativnih sila jeste sveštenstvo, odnosno hijerokratija u bilo kom obliku, ne mislim samo na vidljivu crkvu nego i crkvu unutar crkve, kult unutar kulta. Mit o napretku izraz je stanja svesti okamenjenih društvenih, okultnih, istorijskih i uopšte psihičkih struktura - koji svoju statičnost, duhovnu tromost i utopljenost u tešku materijalnost elementa zemlje, kompenzuju iluzijom rasta i opšteg napretka bilo na principima vere ili razuma, odnosno kombinacijom oba. U praktičnom smislu za ovu vrstu mentaliteta stabilnost ima prioritet dok se napredak projektuje u nejasnu i neodređenu apstrakciju koja postaje predmet manipulacije (vidi: Vladavina razuma i transhumanizam). Tako se zapravo koči napredak, pod izgovorom održavanja stabilnosti. Na delu je svojevrsni pseudoprogres kao ideološko-psihološki mehanizam utehe, obmane i samoobmane nosilaca jednog patološkog stanja svesti. 

Međutim, imajmo na umu da aktuelni okamenjeni zagovornici tradicionalnog poretka (čak i ako im je govor revolucionaran) vode poreklo od nekadašnjih revolucionarnih snaga. Njihov poredak je zapravo anarhija, simulacija zemaljskog reda koji navodno stoji u saglasju sa metafizičkim izvorištima i uporištima, kako bi trebalo, a čija je jedina svrha očuvanje moći uzurpatora te pratećih (samo)obmana. Naravno, reakcionarne sile sežu znatno dublje u ezoterijsku sferu te nisu nužno skopčane sa egzoternom hijerokratijom, odnosno crkvom, tajnim društvima ili skrivenim klikama, već se u nekom trenutku mogu naći čak i samom jezgru revolucionarnog mesijanskog pokreta. Reč je, da se slikovito izrazim, o palim služiteljima mesijanske zmije, tvorcima lažne inicijacije i lažne tradicije. Termin koji je Alister Kroli upotrebio za takav tip jeste crna braća, koji se odnosi na adepte koji su se u svom napredovanju zaustavili do tačke prelaska ambisa ka apstraktnom. 
Dakle, crni brat je neko ko je visoko leteo i nisko pao, nije uspeo uraditi ključnu stvar - a to je potpuni preobražaj, pa je postao žrtva demonskih sila. I tu nije reč samo o incidentnim pojedincima, propalim posvećenicima inicijacija, nego o čitavim krvnim lozama, familijama kroz niz generacija koje prati nekakva zla kob ili krvava karma. Dakle, reč je o krvnom bratstvu, odnosno magijskom lancu koji formiraju krvni srodnici, bliži i dalji rođaci, bilo da su posvećeni u okultizam ili obavljaju visoke verske funkcije, ili su prosto instrumenti ili medijumi svojih moćnih izopačenih srodnika. Na vrhu te neformalne globalne i istorijske strukture stoje ljudi, odnosno adepti inicijacije koji su postali stožeri kontrainicijacije, budući da nisu uspeli da prođu inicijacijsko iskušenje na jednom apstraktnijem nivou. Pa šta je uzrok takve transformacije od mesijanskih revolucionara, nosilaca baklje tradicijskih posvećenja, do crne braće? O kakvoj je sili tu reč? Odgovor je jednostavan – vreme, odnosno delovanje Saturna / Hronosa. 

Saturn je astrološki vladar Vodolije i simbol prirode eona Horusa, ali je takođe izražena i marcijalna priroda Horusa kao ratničkog boga, čime se nagoveštava suštinska priroda duha vremena u koje smo uronjeni i koje će, po okultistima, vladati još barem dva milenijuma. To je nepojmljivo dug period, u smislu naših prekognitivnih moći da stvorimo sebi bilo kakav uvid u svet i stanje čovečanstva nakon tako velikog vremenskog razdoblja. Nama je teško da zamislimo i narednih sto, pa i desetak godina. Teško da možemo imati nekakvo efikasno oružje protiv budućnosti. Preostaju nam spekulacije, analize i prognoze na osnovu dosadašnjih trendova, ali mi ne znamo hoće li se, kada i kako ukazati kakav crni labud i kakav će biti njegov efekat. Osim toga, imamo samo religijska i mitološka proročanstva, te mnoštvo sumnjivih čenelinga i divinacijskih tumačenja. U suštini nemamo ništa jer su sva mitološka i religijska proročanstva zapravo zaključane šifre za čije je odgonetanje potrebno posedovanje tajnih ključeva koji se dobijaju inicijacijom. Pa i tada, dveri budućnosti ostaju zatvorene, ali kroz ključaonicu možemo videti opšte koordinate, nešto poput zacrtanih ciljeva. Međutim, nevolja je što svi zacrtani ciljevi prolaze kroz period vladavine nasilja, haosa, mraka i bezumlja, ne bi li nakon svih tih krvavih porođajnih muka i abortusa svetla budućnost (novog?) čovečanstva na (novoj?) Zemlji konačno bila rođena u svoj njenoj veličanstvenosti (ili bizarnosti), zavisno od toga ko gleda i kako gleda (vidi: Abortusi novog eona i mesijansko dete). Naravno, neko bi se mogao zapitati, a zašto je naša budućnost vezana za Zemlju a ne za neku drugu planetu i sl., odgovor na to je očigledan, ali ću ga dati u nekom drugom tekstu, da ne bih ovde pravio preopširnu digresiju. Dovoljno je reći to kako će ljudska prikovanost za Zemlju potrajati još dosta dugo, uzevši u obzir aktuelno stanje ljudske svesti i mogućnosti daljih izvođenja sudbine iz tog stanja.
Pošto je po svim parametrima doba mraka pred nama, odavde vode dva puta: hrabro se probijati napred noseći sa sobom baklje slobode; ili hrabro se ispreprečiti protagonistima destruktivnih promena i preusmeriti točak istorije afirmisanjem tradicionalnih puteva i načina. Usvojiti revolucionarne premise lurijanske kabale koja ubrzava kraj istorije ili se vratiti prvobitnim postavkama koje duh vraćaju ka početku (vidi: Revolucionarno šabatajstvo i iluminizam i Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale)? Odabrati put povratka ili put napretka? Put kraja ili put reaktuelizacije (novog) početka? Imajmo na umu da oba puta stvaraju sopstvene senke, dajući doprinos kumulaciji konfuzije i mraka (i stvaranju novih pokoljenja crne braće) taman onoliko koliko i osvetljavaju. Predložio bih treći put, odnosno put radikalnog nihilizma kao elitističku i opštu negaciju svega u cilju transformacije samih aktera radi prevazilaženja nametnutih ograničenja (vidi: Božanska revolucija katastrofe). To je put namenjen onima koji ne pripadaju nigde, odnosno put oslobađanja od svih aktuelnih zacrtanih ciljeva za budućnost. Valja imati na umu da svaki proces i svaka akcija na opštekulturnom i istorijskom planu, izaziva dovoljno različitih posledičnih mehanizama među kojima neka genijalna iluminacija može pronaći i odabrati onaj put koji ima kapacitet da omogući dalji kvalitativni pomak – bez obzira na svu destrukciju koju dato delovanje izaziva ili može izazvati na drugoj strani. Revolucija, pre kvantiteta, vrednuje načelo kvaliteta.

Formula crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo (vidi: Moć i transhumanizam). Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga instrumentom mračnih sila. Dakle, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Sunca, crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg - Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi jeste skriveno crno Sunce podzemlja. Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč Ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova, Hadit u sredini kruga stvaranja i Nuit koja je obod (sparmatozoid i jajna ćelija). 
Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je pre svega služio kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijatičkim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. O tom simbolu Kenet Grant kaže: 
„Tačka u Krugu, simbol Iluminata, nije samo hijerogram Sunca i boga Horusa, već u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja Nuit i Hadita, oznaka Svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti.” (Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 21.)
Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: „Konx Om Pax“, a što ima uzor u egipatskom „Khabs Am Pekht“. To je dakle svetlost koja se sliva u jedan zrak. 

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređe. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući kralju, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i dominantan solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer kako Elijade naglašava: 
"Solarna teologija je oduvek nalazila veliki odjek u višim slojevima društva, gde solarne hijerofanije obično postaju povlastica zatvorenih krugova, manjine izabranih, što za ishod ima podsticaj i ubrzavanje procesa njihove racionalizacije.“ (Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 190.
Solarne hijerofanije, između ostalog, kako to navodi Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka, a recimo u Mikroneziji i Polineziji, ta dva aspekta se podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava. 
„Kult predaka (=mrtvih), tajna društva (dakle inicijacije koje treba da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti), te solarni kult jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Oni su ipak u ponečem bliski – zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.” (Elijade, isto, str 176.)
Ovde se uočava jasna paralela sa modernom masonerijom koja je udarna sila novog poretka civilizacije (prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki, te civilizacijski projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, na primer legenda o Hiramu itd). Jasno je i otkud toliko egipatske ikonografije i simbolizma u masoneriji i iluminizmu, jer je, kako kaže Elijade: 
„Egipatskom religijom je, više nego ijednom drugom, vladao kult Sunca. Smatra se da su učvršćenju prevlasti boga Ra najviše doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa i mistika vrhovne vlasti, gde se sam vladar poistovećuje sa suncem.“ (Elijade, isto, str 177-178.
I samo srce Krolijevog kulta Teleme takođe predstavlja solarni princip budući da su Zver i Skerletna Žena oblik solarne manifestacije sa htonskim svojstvima (legitimitet dobijaju od boginje noćnog neba Nuit). 
Sunce je oko Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke. Elijade navodi da solarni bog nije tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko koje pogledom projektuje, odnosno zida, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a vernici se u isto vreme obraćaju lunarno-htonično-agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije (i pseudocivilizacije), koja je u neku ruku ozirizovana, odnosno poprimila svojstva karakterističnih za boga Ozirisa. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade: 
„Oziris je uostalom samo dovršavao „humanističku“ revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Videli smo zapravo kako se junačko, inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Oziris je to duboko izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijao u „demokratskom“ smeru: sada je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi „iskušenje“. Ozirijanska teologija ponovo preuzima i proširuje pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa (borba s Bikom) zamenjuje moralnim i verskim iskušenjima (npr dobra dela). Arhaična teorija besmrtnosti ustupa mesto čovečnom shvatanju.“(Elijade, str 180.)
Upravo je to humano shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz doktrinu Adama Vajshaupta. Navešću Keneta Granta: 
Izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu je „Čovek“. Povratak te Reči nametao je čoveku da ponovo pronađe sebe. Spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka, čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Jednom rečju, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa.“ (Kenet Grant, isto, str 19.)
Ovo je apsolutno na liniji proklamovanih rozenkrojcerskih doktrina i načela, i kao što Grant ističe i sa Krolijevom naukom: 
„Ideja o „čoveku-kralju“ kasnije je postala vodilja u Krolijevom sistemu. Ona je sinonim za Telemitu, tj onog koji je otkrio Istinsku Volju i sposoban je da prema njoj dela.“(Grant, str 19.)
Osim toga, ono što od tog vremena ozirizacije ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog junačkog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli eon Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik „pliva“ u crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, jeste vreme Madone i njenog malog Sina. Da Dete ne bi bilo kopile, moralisti su mu izmislili očuha. Tu ulogu je u Novom Zavetu odigrao Josif. Jedino je u tome razlika između Hrista i Antihrista. Da bi novi eon uspešno nastupio neophodno je da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja, što nije jednostavan proces jer dobra dela su svakako niži oblik pozitivnog karmičkog poticaja nego junačka iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta ljudi te jačanjem sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska crnog bratstva. Krolijev čovek-kralj je pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, junak, onaj koji je pobedio strašnog Seta, Tifona! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.
Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Reč je o svojevrsnim crnim iluminatima, čije je delovanje i suštinska intencija kontrainicijacijsko jer vrši kvarenje solarnih inicijacijskih načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je indikator suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja crnog bratstva. Njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti, jer kako kaže Elijade:
„Za razliku od Meseca, Sunce može da prolazi kroz podzemlje, a da samo nije umrlo… ono može da vodi duše kroz podzemne oblasti i sutradan da ih vraća na svetlo dana. Dakle, Sunce poseduje dve funkcije: funkciju psihopompa „koji donosi smrt“, kao i funkciju inicijacijskog hijerofanta.“ (Elijade, str 174.
U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na Istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena pošto na veštački način izbegavaju smrt. Da bi večno živeli oni moraju umreti, a to je upravo ono što oni očajnički izbegavaju da urade. Tu je jasna analogija sa izazivačima smrti iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje je opisivao Karlos Kastaneda. Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija. Kako su u pretkolumbovskom Meksiku na neki način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi potrošenu energiju samog Sunca, taj krvavi solarni refleks vidljiv je u imperijalnom i pseudoimperijalnom stavu koji gazi preko leševa i ne pita za cenu u ljudskom materijalu kada su u pitanju tzv viši interesi ili možda čak pitanja pojedinačne ili grupne sujete. 
Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. (vidi Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, poglavlje Bratstvo Ružinog Krsta, Metaphysica, Beograd, 2011, str 625.U biblijskom smislu, to su potomci Tubal-Kajina, kovača i alhemičara, odnosno potomci Kajina, sina Zmije i Eve. Svi ti koje je smrt zaboravila nalaze se u međusobnom krvnom srodstvu. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ (Tajna učenja svih epoha, poglavlje Rozenkrojcerske doktrine i načela, str 639.I dalje, na istom mestu, Hol kaže: 
„Nakon određenog vremena, filozof bi (adept rozenkrojcerskog bratstva – primedba autora), razbivši ljusku svog jajeta, izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj oklop od stakla.“
Ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima - crno bratstvo!