Thursday, May 26, 2016

Abortusi novog eona i mesijansko Dete

U prvoj polovini XX veka, u komentarima Knjige zakona, odnoseći se na vladavinu boga-deteta Horusa u novom eonu, Alister Kroli je, između ostalog, zapisao
„Svuda njegova vladavina pušta koren. Uočite samo nestajanje osećaja greha, porast nevinosti i neodgovornosti, čudne promene reproduktivnog instinkta, sa tendencijom biseksualnosti ili dvopolnosti, detinjasto poverenje u progres kombinovano sa velikim strahom od katastrofe, protiv koje smo tek dopola voljni da preduzmemo mere predostrožnosti. Razmotrite uzdizanje diktatura, jedino mogućih onda kada je razvoj morala u samom začetku, i prevladavanje infantilnih kultova, kao što su komunizam, fašizam, pacifizam, manija zdravlja, okultizam u skoro svim svojim oblicima, religije sentimentalizovane praktično do tačke izumiranja. Razmotrite popularnost bioskopa, radija, sportske prognoze i igara na sreću, sve sama sredstva za umirivanje svadljive dece, bez trunke smisla u njima. Razmotrite sport, detinjasta oduševljenja i bes koje pobuđuje, dok su čitave nacije uznemirene zbog svađa među igračima. Razmotrite rat, zverstva koja se svakodnevno događaju i koja nas ostavljaju bez daha i silno zabrinutim. Mi smo deca.“ Isto tako: „Surovi fašizam, kokodakajući komunizam, podjednake obmane, mahnito skaču širom zemaljske kugle. Oni nas ograničavaju. Oni su abortusi Deteta, Novog Eona Horusa… Krdo će biti masovno uništavano.“
Sada bi na to mogli mnogo toga dodati, ali to ne bi promenilo osnovni pravac kretanja svetskog krda.

Ako stanje pred začećem, odnosno pre sjedinjenja muške i ženske polne ćelije, dakle period strastvenog predrođenja, označimo brojem Jedan, odnosno prvom sefirom kabalističkog Drveta života - Keter, tada bi se devet meseci trudnoće, odnosno transformacije embriona preko fetusa do novorođenčeta, moglo označiti svakom od devet sefira. Malkut bi, kao broj Deset i poslednja sfera Drveta, u tom slučaju predstavljao stadijum devetog meseca trudnoće i rođenje, odnosno izlazak u svet. Sada vidimo da je sefira Tifaret ključna tačka dokle je moguće manje-više bezbedno izvršiti abortus. U XX veku raširena praksa abortusa i kontracepcije (koja sprečava formiranje zametka, odnosno prelazak iz stanja Keter u Hokmah, iz broja Jedan u Dva), povezana je sa dekadentnošću naše civilizacije. Tako recimo Arnold Tojnbi ukazuje i na raširenu praksu abortusa u vreme dekadencije Rima. Raširena praksa prekida trudnoće nije uzrok nego posledica stanja u društvu, čiji način života i vrednosti destimulišu rađanje novih ljudi. Nije mi ovde cilj da držim moralističke pridike, niti ih po ovom pitanju uopšte imam, već želim da ukažem na dublje uzroke i šire posledice takvog stanja stvari, a da pritom izbegnem moralizatorski za i protiv kontekst. Dakle, aktom namernog pobačaja prirodni tok prizvanih duša u inkarnaciju biva prekinut te one groteskno ostaju da „lebde“ tu negde u našoj astralnoj atmosferi gde se u agoniji raspadaju trujući tu istu atmosferu. Zanimljivo je da se masovna praksa pobačaja poklapa sa vazdušnim zagađenjem i emisijama štetnih gasova koje ljudi na Zemlji stalno emituju od vremena prve industrijske revolucije. U oba slučaja reč je o trovanju, odnosno o aspektima jednog sveopšteg trovanja i kvarenja mikrokosmosa i makrokosmosa.
Mirča Elijade ukazujući na drevna verovanja koja prethode alhemiji, ističe da su rudnici, pećine, izvori, poistovećivani sa utrobom Majke Zemlje, odnosno njenom matericom, pa je otud sve što je prebivalo u njoj na neki način bilo živo, ali u stanju sazrevanja: 
„Minerali iskopani iz rudnika u neku ruku su embrioni. Oni rastu sporo kao da se pokoravaju nekom drugom vremenskom ritmu nego što ga zahteva život biljnih i životinjskih organizama – ali ipak rastu, „dozrevaju“ u telurskoj, zemaljskoj, tmini. Dakle, vađenje ruda iz utrobe Zemlja neka je vrsta prevremene porođajne operacije.“ (Mirča Elijade, Kovači i alkemičari, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983, str 42.)
I pogledajte, u moderno vreme, čovečanstvo sve više i dublje kopa po Zemlji, buši, prodire, vadi veće količine, odnosno masovno abortira te plodove Zemlje, čime na neki način potvrđuje analogijsku vezu prakse vršenja abortusa i utiskuje pečat u tekuću epohu kao doba pobačaja. Ovo jeste doba pobačaja i bacanja, jer većinu stvari i hrane koje proizvedemo odlazi na đubrište, a da ipak ne stigne do onih koji su zaista gladni. Sama ta činjenica ukazuje na izopačeni ekonomski i moralni sistem koji je ustanovljen na svetskom nivou. I dalje, Elijade piše: 
„Ali već sada možemo odmeriti odgovornost koju su preuzeli rudari i metalurzi uplićući se u tajnovit proces rasta minerala. Trebalo im je da po svaku cenu „opravdaju“ svoju intervenciju, i zato su nastojali da putem metalurških postupaka zamene Prirodu u njenom radu. Ubrzavajući proces rasta metala, metalurg je pospešio vremenski ritam: geološki tempo pretvorio je u tempo živih bića.“ (Kovači i alkemičari, isto)
Tako se došlo do istorijskog ubrzanja vremena koje je u naše vreme poprimilo neverovatne razmere. I tu dolazimo do suštinskog trenutka koji je Elijade istakao, da čovek podstičući i ubrzavajući ritam tih sporih podzemnih sazrevanja, on na neki način preuzima ulogu vremena.
Vidimo da su svi oblici trovanja komplementarni u njihovom zajedničkom nastupu. Time se menja sastav i svih komplementarnih atmosfera koje okružuju čoveka, stvarajući preduslove za pojavu podudarnih oblika života ili ne-života. Da li će se, nakon serije abortusa, ipak na kraju eona roditi normalno i zdravo Dete i šta konkretno ono predstavlja? Pre nego što pokušam odgovoriti na ovo pitanje, osvrnuo bih se na pojam slobode kao opšti izgovor za pandemijsku neodgovornost ljudi našeg vremena. Sloboda je stvar pojedinca, jakog pojedinca, nikako individue unutar krda. Možemo govoriti o slobodi nekog naroda, kao kolektivnoj slobodi, ali to je češće opsena nego ostvariva izvesnost (vidi: Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam). Svakako ima smisla boriti se protiv stranog ugnjetača, ali obično represivnu ulogu nakon oslobođenja preuzme domaća tiranija. S druge strane, veza između slobodnih pojedinaca nije krdo, nije društvo, nego oblik ljudske zajednice kakav odavno ne postoji, prevaziđen i prezren od strane današnjeg tipičnog mentaliteta. Da bi to uopšte bilo moguće, zar je zaista verovatno da bi urbana prenaseljenost bila okvir takvog razvoja? Podsetimo se da duh Knjige zakona jasno ukazuje šta se iza brda valja – Rat i Osveta, mrvljenje naroda. 

Kenet Grant kaže da je Alister Kroli verovao kako će se Feniks Teleme uzdići iz krhotina nama poznate civilizacije. Tu se dakle očituje srž iluminatskih doktrina: uništiti ne samo istorijsko hrišćanstvo kao organizovanu religiju, uništiti ne samo poznatu nam civilizaciju i sve oblike umirućih civilizacijskih survivala tzv Trećeg sveta, nego uništiti i čovečanstvo kakvo jeste te ga zameniti novim Čovekom kao osnovnom ćelijom novog čovečanstva. Taj novi Čovek je Dete koje će biti rođeno u eonu Vodolije. Sve ostalo spada u abortus, čak i porodica, jer kako to ističe Kroli u komentaru na Knjigu zakona: „Sadašnje doba uključuje prepoznavanje pojedinca kao jedinice društva.“ Takav čovek može biti samo slobodan čovek, ali ne redukovano slobodan u skladu sa iluminatskom vladavinom Razuma (vidi: Demon racionalizma), nego kao ostvareni genije (vidi: Borba za genijalnost). Značajna je razlika. Dolazi neko strašno vreme, s obzirom da su izopačenja atomizacije društva već vidljiva, a Sunce slobode još nije na vidiku. Hana Arent ističe da teror može apsolutno vladati jedino ljudima koji su međusobno izolovani, pa je jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izolaciju. Pojedinac kao jedinica društva je prvenstveno izolovan pojedinac. Da se to ne bi desilo u negativnom vidu, potrebno je osloboditi svest svih ljudi, a kako to nije moguće učiniti u odnosu prema masi čovečanstva, potrebno je znatno smanjiti tu masu (vidi: Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam). Jednačina je prosta.
Kroli je tvrdio da je Mesija došao kao Reč, poput evanđeoskog Hrista (budući da je Reč sin Boga) – tiho kao lopov u noći, te je to propraćeno adekvatnom katastrofom dva svetska rata i velikim krizama. On te istorijske pojave objašnjava kao „abortuse novog eona“ te kao poslednje drhtaje vladajućih duhovnih sila starog eona u grčevitom pokušaju da zaustave pobedonosno nastupanje novog eona i uzdizanje novih stožera moći. Sile starog eona vide da polako gube svoje pozicije pa stoga nastoje da iza sebe ostave pustoš kao krajnju opciju, prethodno ne prezajući ni od čega kako bi zaustavili nove revolucionarne sile. Kroli je rekao da početak novog eona, što je aktivan magijski čin, podrazumeva izgovaranje Reči nakon čega će se cela planeta okupati u krvi. Krv je u formuli umirućeg boga, odnosno eona Ozirisa, igrala ulogu glavnog prenosioca magijske energije. U eonu Horusa to je seme. Pomenuću ovde iranski mit o svetlosnom semenu (hvarna) trojice budućih Spasitelja (Saošjanta) zoroastrizma, koje se čuva u mitskoj metafizičkoj nebeskoj zemlji, a koji će putem kosmičke liturgije, dakle, vibracijom – izvršiti preobražaj sveta. Grant kaže kako je eon Ozirisa bio je fokusiran na promenu u materiji, te otud čudesa transmutacije koje je izvodio Isus Hrist. Sa druge strane, eon Horusa ima za cilj promene u duhu, pa se otud dešavaju promene u psihi. Više o mesijanskom fenomenu vidi: Merkur-Mesija, Hrist i sveti duhO mesijanstvu Šabataja CvijaO mesijinom prestoluPretpostavke mesijanstva II i Pretpostavke mesijanstva

Na malo suptilnijem nivou vidimo da je mesijanska manifestacija zapravo metafizički događaj. Tako je Hrist govorio da carstvo njegovo nije od ovoga sveta, da je ono tu ali ljudi nemaju taj duhovni vid da bi ga opazili. To zvuči kao jeftin izgovor, naročito ukoliko se uzme u obzir da svetina vazda očekuje nekakva čuda i spektakularna događanja. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, kumulativni uticaj protoka vremena je zapanjujuć i reklo bi se čudesan, a svetina ne vidi i pored toga što ima oči. Ipak, dubok je jaz između nevidljivog Mesije i kratkovidosti vulgarne dioptrije. Setimo se da je pojava Isusa Hrista zapravo bila nevidljiva. Pojavio se Sin Božji a da to niko nije primetio, izuzev trojice istočnih maga koji su sledili znamenje manifestovano kao Zvezda. Sin Božji je rođen, odrastao, zatim je propovedao, delovao, činio čuda te bio razapet, a da se to uopšte nije ticalo velike većine čovečanstva, čak ni jevrejstva u čijem se okrilju on i pojavio. Dakle, posledice njegove pojave su kumulativne, jer je na kraju reč o njemu, ime njegovo, doprlo među sve narode, na svaki kontinent i u jednom trenutku njegova je religija gotovo zavladala svetom, a zapravo suštinski uticala na istoriju. Sama ta činjenica je dokaz one tvrdnje da Bog deluje na tajanstven način. U skladu s tim, možemo li u ovom trenutku prepoznati seme procesa od kojeg će kroz pet ili deset vekova niknuti ogromno stablo od svetskog značaja? 
U Novom zavetu su kao predstavnici antimesijanskih sila prokazane dve jevrejske verske struje – fariseji i sadukeji. Oni su se zdušno borili da potisnu Isusov mesijanski pokret, prepoznavši u njemu opasnu klicu revolucionarnih promena koje bi u krajnjoj liniji potkopale njihovu moć te tradicionalni način života jevrejskog naroda, a što bi čak moglo ugroziti i sam opstanak Jevreja imajući u vidu univerzalističku i gotovo komunističku prirodu Isusovog poslanja. Isus je delovao protiv elite i egalitaristički, mobilišući pre svega donje i izopštene slojeve. Možemo zamisliti šokantnost pojave verskog pokreta prosjaka, gubavaca i kljakavih, čiji vođa prkosi autoritetu etabliranih verskih struktura, remeti ustavljene tokove novca i prihoda vladajuće kaste – isterujući, kako bi se to danas reklo, licencirane dilere i tržišne špekulante iz kruga hramova, sprečavajući kamenovanje kurvi, izvodeći magijske radnje na verski praznik itd. Pre fariseja i sadukeja, ulogu nosioca antihrišćanskog delovanja imao je marionetski kralj Judeje – Irod, koji je saznavši da su magi prorekli rođenje božanskog jevrejskog kralja, naredio pogubljenje muške dece stare do godinu dana. I izopačeni kralj Irod, i fariseji / sadukeji, radili su Mesiji o glavi, te na kraju i uspeli da isposluju od rimskih vlasti pogubljenje opasne smetnje njihovom versko-tradicionalnom poretku. 

Delovanje Boga posredstvom odabranih ljudi jeste oblik medijumstva. Bog bi nekom odabranom smrtniku nešto naložio ili ga opseo, doneo mu neki znak, san ili skriveno znanje i dao mu određenu zapovest, misiju koju ovaj mora izvršiti, bez obzira dopada li mu se to i šta povodom toga on misli i oseća. Upravo je ta pokornost čoveka Bogu, ta prijemčivost za uticaj i opsednutost, u suštini žensko svojstvo duše. Zato je Žena, poput Zmije, jedan od suštinskih simbola mesijanstva. Setimo se lika Marijan iz Francuske revolucije, koja predstavlja simbol Republike, boginju slobode i razuma. To je jedna od varijanti Skerletne Žene. Republika je Grad, a Grad je u bibliji jedan od simbola Žene. Boginja Revolucije je prosvetiteljka, ali i ratnica. Ona nosi barjak Revolucije i Pobede. Ovde pojam Pobede možemo posmatrati i kabalistički, jer Pobeda je ime sefire koja na dijagramu kabalističkog Drveta Života ima broj Sedam i povezana je sa planetom Venerom. To je žena-ratnica i pobednica. Božje ime pridodato toj sefiri je Jehova Savaot, odnosno Gospod nad vojskama. Boginja Ištar bila je boginja rata i ljubavi. U Knjizi Zakona ima jedan stih kojim je predstavljeno to načelo: „Obožavaj me ognjem i krvlju; obožavaj me mačevima i kopljima. Neka žena bude opasana mačem preda mnom...“ (III:11). Tako je rekao bog rata i osvete, bog Revolucije. Naposletku, lik sličan Marijan, sa bakljom u rukama, stoji i na ulazu u njujoršku luku, simboličke kapije novog sveta: „I žena koju si video jeste varoš velika, koja ima kraljevstvo nad kraljevima zemlje.“ (Jovanovo otkrivenje 17:18)
Boginja Francuske revolucije Marijan imala je svoje otelovljenje u radikalnoj verziji jevrejskog otpadničko mesijanskog pokreta šabatajstva koju je vodio Jakov Frank (1726–1791), čovek koji je imao viziju/san Boginje kao prelepe device (vidi: O mesijanstvu Šabataja Cvija). Otelovljenje ženskog božanskog principa predstavljala je ćerka Jakova Franka – Eva Frank (1754–1816), obožavana kao „Matronita“, sveta majka, Šehina (prisustvo Božje shvaćeno kao žensko), poređena sa Devicom Marijom. Upravo to poređenje baca svetlo na staru ideju Bogorodice kao Mesije, a ne samo kao Mesijine majke. Refleksija takvog shvatanja jeste katolički kult Bogorodice. Mesija kao muškarac jeste Sin svoje mesijanske Majke, u neku ruku kopile jer je otac Njegov zapravo Duh, apstraktni muški princip a ne konkretan muškarac od krvi i mesa. Ono što svom Sinu taj apstraktni Otac daje jeste metafizički koren duše, a što je u bibliji označeno mesijanskom krvnom lozom. U jevanđelju po Mateju (Matej 1:17), čija je polovina prve glave nabrajanje linije porekla Isusa Hrista, sumira se na sledeći način: 
„Svega ima dakle: četrnaest kolena od Avrama do Davida, četrnaest kolena od Davida do preseljenja u Vavilon i četrnaest kolena od preseljenja u Vavilon do Hrista.“  
To je funkcija Oca – da obezbedi kontinuitet identiteta. Majka obezbeđuje kontinuitet egzistencije. Zato je u suštini Mesija – Sin Majke, a što je i predstavljeno figurama i slikama Bogorodice koja drži malog Isusa ili Izide koja doji dete Horusa. Tu nigde nema Oca, jer je Otac apstraktan. Era Vodolije, odnosno eon Horusa kako ga proriče Krolijeva Knjiga Zakona, jeste upravo eon Deteta, eon mesijanstva i pojave Mesije. Bog rata i osvete u Knjizi Zakona, govoreći o Skerletnoj Ženi, između ostalog kaže: „Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ (III:45) To dete je inkarnacija mesijanskog principa, odnosno najava rođenja Mesije. U malo apstraktnijem smislu Horus je Eon. Eon Deteta je u neku ruku pleonazam, jer Eon je Dete – moćnije od svih kraljeva zemlje – dete vremena, koje prolazi kroz solarnu vratnicu. Majka Vreme rađa Dete Horusa. Ljudsko biće koje će biti nosilac tog principa je u tehničkom smislu Mesija. Mesijansko dete najavljuje i starozavetni prorok Isaija (Isaija 11:6 i dalje) kad kaže: 
„Vuk će sa jagnjetom zajedno boraviti i panter će s jaretom ležati, tele, lavić i gojna stoka zajedno će biti, i malo će dete njih voditi... Dete koje sisa kod rupe će zmijine igrati, dete tek odbijeno u rupu će ruku svoju zmije vasilinske pružiti.“
Reč je, dakle, o opisu nekog neodređenog eshatološkog vremena preporoda nevinosti i bezazlenosti te nadolazeće infantilizacije, ali i nečeg mnogo dubljeg. Predstava o malom detetu koje se druži ili čak predvodi zveri i opasne životinje je drevna i često se vezuje za pojam božanskog avatara ili inkarnacije nekog boga ili heroja. Životinjska komponenta ukazuje na dvostruku ili skrivenu prirodu Detetovog, odnosno Mesijinog bića. Kenet Grant, govoreći o sledu eona kroz likove egipatskih bogova (Izida / majka; Oziris / otac; Horus / dete – kaže da to dete u sebi skriva svoje tamno svojstvo čiji je simbol bog Set:
„Horus – soko, solarno spiritualna duša Svetlosti, predstavlja moć transcendiranja Zemlje. Njegovu zemaljsku senku simbolizuje zmaj ili krokodil, zver koja proždire solarno božanstvo kada svake noći i svake godine uranja u vode na zapadnom horizontu.“ (Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bogEsotheria, Beograd, 1997, str. 59)
Bog Horus, koji predstavlja – uslovno rečeno – duh novog eona, jeste između ostalog, simbol oslobođene svesti, a koji je označen pridevima krunisano i osvajačko Dete, što ukazuje na njegov apsolutni suverenitet. Upravo je to krunisano i osvajačko Dete ideal postignuća adepta akvarijanskog doba, a čija se mogućnost rođenja na Zemlji najavljuje u Knjizi Zakona„Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ (III:45) Naravno, opet možemo rađanje deteta posmatrati čisto metafizički, kao odraz promene u modalitetu duha i točkova magijske moći, ali takva promena na suptilnom nivou svakako nije bez posledica i na fizičkom. Inkarnirani Horus biće iznad mitskih kraljeva Zemlje, čiji se izlazak iz anonimnosti i ulazak u centralnu arenu istorije najavljuje kao: „Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.“ (II:24). Ta radost je viši nivo svesti što je posledica podizanja kundaliniTakvo stanje će trajati sve do trenutka rascepa u vrsti homo sapiens, kada će velika masa ljudstva involuirati u podljudske kiborgizovane demono-životinjske forme: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ (II:58)
Pomenuti robovi su sledbenici ropskih religija i oni koji su samo tehnički ljudska bića, budući da nisu mikrokosmos, odnosno nemaju unutrašnjeg genija koji bi probudio njihovu istinsku volju, jer su to duše elementala ili životinja, rođene u ljudskim telima. Na kraju eona Horusa oni će se vratiti tamo gde i prirodno pripadaju – u životinjski svet, čime će ovaj biti obnovljen nakon velikog izumiranja u našem vremenu, uz pojavu novih životinjskih vrsta od kojih će neke biti veoma bliske čoveku, podljudske, pa i nadljudske. Pojaviće se novi nefilimi, jer, kako kaže Grant, seksualne metode uspostavljanja kontakta sa entitetima razvijenijim od čoveka biće usavršene i već postoje znaci njihovog širenja. Rezultat će biti nova raznovrsnost ljudskog elementa. Stih Knjige Zakona u kome se pominju robovi koji služe, ukazuje na još jednu stvar, a to je ponovno uspostavljanje hijerarhijskog poretka u budućnosti nakon milenarnog haosa i istorijskog opadanja. Novovekovnim revolucijama proglašena društvena jednakost svih ljudi biće ukinuta, budući da predstavlja abortus te samo oni ostvareni kao mikrokosmos mogu međusobno biti jednaki. Ovim se najavljuje povratak stvari na svoje mesto u skladu sa metafizičkim principima. Naše vreme, u neku ruku jeste oličenje vladavine robova, ropskog mentaliteta, vladavina onih koji bi u poretku sakralne hijerarhije bili robovi. O vladavini robova Bela Hamvaš kaže: 

„Ako vladaju robovi, ljudska sudbina je prepuštena nesvesnim silama i ove sile samovoljno utiču na čoveka, oblik države je despotizam; vladajući moral je mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.“ (Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 215) 

Ti robovi su, kako to naglašava Hamvaš, opisujući principe indijske kastinske hijerarhije, a što možemo primeniti na taj danas preovlađujući tip čoveka – samo jednom rođeni, u materiji, dakle bez duhovnog posvećenja, bez duhovnog rođenja. Takvima je u drevnoj Indiji određen simbol psa, kao nečiste i besramne životinje. Ta činjenica neodoljivo podseća na stih Knjige Zakona koji kaže: „Zar Bog da živi u psu?“ (II:19) I zaista, kako će Bog živeti u neposvećenima, u onima koji su poput životinja? Kraljevi Zemlje su privremeno nestali sa vidika, ali ne i suštinski, budući da su oni kraljevi zauvek, te na neki način inkarnirani geniji planete na kojoj živimo, a Dete je onaj-koji-dolazi...

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.