Saturday, April 23, 2016

Žena opasana mačem

Vidi prethodno:
Androgin i ženska moć

U Krolijevoj  Knjizi zakona (III:11), kaže se: „Neka žena bude opasana mačem preda mnom: neka krv teče u moje ime.“ Tumačeći doktrinu tarot karte V Prvosveštenik, na kojoj se, između ostalog, nalazi prikazana i žena sa mačem, Alister Kroli kaže: „Ta žena predstavlja Veneru onakvom kakva je sada u ovom novom eonu; ne više kao puko oruđe svog muškog pandana, već kao naoružanu ratnicu.“[1] Podsetimo se da je sumerska boginja Inana, a kasnije kod Akađana boginja Ištar, bila boginja ljubavi, ali i rata, takođe povezana sa Venerom. Dakle, era Vodolije, podrazumeva žensko ovladavanje mačem, što se u smislu njegovog magijskog simbolizma odnosi na element Vazduha, na analitičku moć, na razum i znanje. Žena će dakle, ovladati znanjem. Žena od znanja je, tradicionalno uzev, čarobnica. Ona je mudrost, čime se povlači paralela sa drugim izrazito ženskim likovima u tarotu, a to su II Prvosveštenica i III Carica, koje predstavljaju Mesec i Veneru, mudrost i moć kao prerogative Boginje. 

Sve rečeno naravno ne znači kako će okončanjem doba Vodolije to biti prerogativi svake žene, jer u uslovima masovnog prisustva ljudskog elementa na Zemlji, nije moguće ostvariti napredak u svesti i drugim performansama ljudskog bića. Da bi imao znanje i moć, čovek mora obezbediti podršku prirode. Da bi obezbedio podršku prirode, čovek mora biti prirodan, mora poštovati prirodu. U uslovima neprirodnog i protivprirodnog masovnog društva svojevrsne idiokratije i mediokritetstva, jedino šta je moguće ostvariti jeste dalja dekadencija i otupljivanje ljudske intuicije te magijskih, stvaralačkih i spoznajnih moći.

Oto Vajninger je rekao kako apsolutna žena nema Ja. Ta apsolutna žena je boginja Nuit koja se objavljuje u Knjizi zakona. Ona je beskrajni ambis prostora i vremena u kojoj biva aktuelizovan muški element oličen u principu krilate kugle Hadit. Ona je bezlična i nadlična, oličenje pluribus (mnoštva), on je Ja, oličenje unus (jedno). Ona je beskonačni obod kruga, on je centar u krugu. To je idealna perspektiva formule inicijacije nakon Zlatnog doba, jer predstavlja okvir aktuelizacije solarnog, muškog principa. Tek tada čovek postaje mikrokosmos, odnosno aktuelizuje sopstvenu mikrokosmičku potenciju, bivajući genije. Svetlost dolazi od Nuit, koja je, osim što je bila poznata kao Raova ćerka, istovremeno je i majka Sunca.
Stvari možemo posmatrati i kabalistički pa je tako svetlost na latinskom lux, a što se piše kao LVX, odnosno: L = 50, V = 5 a X = 10, čiji je zbir 65. Broj 65 je inverzija Nuit, koja u Knjizi zakona (I:24) izjavljuje: „Ja sam Nuit, i moja reč je šest i pedeset.“ Nuit je 56: nun (50) + vav (6), dok je Had – 9: he (5) + dalet (4). Zajedno, oni daju broj 65, što je broj Adonaja, odnosno alef (1) + dalet (4) + nun (50) + jod (10). Brojevi 65 i 56 sastoje se od pentagrama i heksagrama, tvoreći broj 11, koji je takođe broj Nuit (I:60 – „Moj broj je 11, kao i brojevi svih koji su naši.“), ali i broj slova mistične reči kojoj se daje na značaju u Knjizi zakona, a to je ABRAHADABRA (III:75: „Završetak reči je Reč Abrahadabra“).[2] Kada saberemo 56 i 65 dobijemo 121 čiji je kvadratni koren upravo broj 11.

Muškarci su prinuđeni da se oslone na volju i razum, a žene raspolažu matericom koja je izvor velike moći. Zato je žena veštica, ona je šakti. Žena intenzivnije oseća, njeno telo je bolji senzor i bolje skladište moći nego telo muškarca. U knjizi Prelazak čarobnjaka od Taiše Abelar, ističe se da je osnovna svrha i sudbina žena u tradicionalnom istorijskom poretku da hrane, štite i služe muškarcu. Primarna funkcija seksualnog čina je razmnožavanje, a po navodima Taiše Abelar, postoji i sekundarna, skrivena funkcija, koja obezbeđuje neprestani upliv energije iz žena u muškarce, čime se održava u suštini inhibitoran sistem čovečanstva. Žene predstavljaju osnovu održanja ljudske vrste, kao i svake pojedinačne kulture, zajednice, etničke grupe ili rase. Kako to objašnjava Abelar, veliki deo njihove vitalne energije odlazi od njih, ne samo da bi nosile plod, rađale i hranile svoje potomke, nego da bi takođe osigurale da muškarac igra svoju ulogu u celom ovom procesu. Ona uzrok tog stanja žena vidi u onome šta se na energetskom nivou dešava prilikom seksualnog odnosa i zaključuje da su žene vaspitane tako da muškarci mogu lako da ih zavedu, a da one i ne pomisle kako za njih polni odnos može da ima kao posledicu odliv energije, a ne samo neželjenu trudnoću ili veneričnu infekciju. Osim biološkog imperativa, da stupa u seksualne odnose, ženi nalaže i društvena norma. Ta društvena norma žene gura u seks kojim one bivaju potčinjene a ne njihova biologija.
Na ovom mestu bih parafrazirao bih nekoliko indikativnih iskaza iz knjige Taiše Abelar, koji bi mogli činiti okosnicu jednog veoma radikalnog feminizma, ali koji nagone na zanimljive misaone tokove. Abelar kaže da današnje žene u svom revnosnom nastojanju da budu ravnopravne, imitiraju muškarce. One poistovećuju seks i slobodu i ne pomišljajući na to kako seks utiče na njihovo psihičko i emotivno stanje. To što ona sama bira partnera nikako ne menja činjenicu da je ona jebana. Poistovećivanje seksa i slobode je najveća ironija. Otupljivanje žena od strane muškaraca je tako kompletno, tako potpuno da su žene lišene energije i mašte koje su im potrebne da se usmere ka istinskom uzroku njihovog ropstva. Želeti muškarca seksualno ili se zaljubiti u muškarca, to su jedina dva izbora pružena robovima. A sve što je ženama rečeno o ta dva izbora su samo izgovori koji ih uvlače u saučesništvo i neznanje. Žena mora početi time što će sagoreti svoju matericu, tvrdi Taiša Abelar. Žena ne sme biti plodno zemljište koje mora biti oplođeno od strane muškarca, po božjoj zapovesti. U skladu sa rečenim žene su još uvek robovi. Put njihovog oslobađanja nije politički i ideološki, čak ni religijski, nego je magijski, ali to znači kako je taj put istovremeno ekskluzivan. Naime, njime ne mogu biti oslobođene sve žene, ali neke mogu.
Alister Kroli, u komentaru na stih Knjige zakona: "Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.", između ostalog kaže da je muška zvezda izgrađena od sredine prema spolja, a ženska od obima prema unutra te da je to ono što se podrazumeva pod onim da žena nema dušu. Tako se, po Kroliju, objašnjava razlika između polova. Priznajem da mi je ova misao prilično nejasna, ali ono što je očigledno jeste nepostojanje pretpostavke androginosti u temeljima njegove doktrine, već imamo potpunu ontološku podvojenost muškog i ženskog bića. Androgin bi u tom smislu mogao biti pre simbol nameravanog stanja svesti a ne nekakve morfološke činjenice. Povodom tematike seksualnosti i seksualne konverzije, za ovu priliku vredi naglasiti stav Juliusa Evole iznet u knjizi Metafizika seksa, u poglavlju Fizički pol i unutrašnji pol. Tamo on kaže kako pol, pre nego, i osim u telu, postoji u duši. U određenoj meri, postoji i u samom duhu. Muškarac i žena su to prvenstveno u nutrini, a tek onda po spoljašnosti. Primordijalno muško i žensko svojstvo prožima i upija čitavo biće, vidljivo ili nevidljivo. Po Evoli, ako postoje međunivoi polarizacije, to znači da spomenuto osnovno svojstvo ispoljava čas veći čas manji intenzitet u zavisnosti od pojedinaca. On kaže da bi trebalo posmatrati muškost i ženskost pre svega kao činjenice unutrašnjeg reda, sve do tačke gde spoljni pol može da ne odgovara onom fizičkom. Dobro je poznato da se muškarcem može biti u telu a da se to isto ne bude u duši i suprotno. Po Evoli, polnost koja se javlja samo u fizičkim terminima, koliko god razvijena ona bila, na neki način je nedovršena i prazna polnost. Ko nije muškarac u duhu i duši, nije uistinu muškarac, a isto važi i za ženu.
Kako sam već pomenuo na početku ovog teksta, sumerska boginja Inana, odnosno akadska Ištar, bila je boginja ljubavi i rata, upravljala je životom i smrću. Mirča Elijade kaže da je ona kao Ištar barbata, prikazivana kao hermafrodit (bradata Venera), čime su u punoj meri bile iskazane njene moći. Tako vidimo povezanost ljubavi, tj srca i mača sa planetarnom prirodom Venere. Dakle, to je ta žena opasana mačem koja se pominje u Knjizi zakona i koja je predstavljena na karti V Prvosveštenik Krolijevog tarot špila. Ljubav se ističe kao jedan od osnovnih zakona ne samo Krolijeve doktrine, nego i hrišćanskog učenja. Sama ta činjenica ukazuje na određeni kontinuitet, bez obzira na vidljive razlike. Osnovne premise Knjige zakona su: „Čini što ti je volja neka bude sav Zakon.“ (I:40); i „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ (I:57). Dakle imamo trojstvo: Volja-Ljubav-Zakon. Temeljne hrišćanske zapovesti su „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom.“; „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Luka 10:27). Isus Hrist svojim učenicima poručuje: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga.“ (Jovan 13:34). Ta ljubav potiče iz obožavanja bogova, odnosno Boga. To je pre svega božanska ljubav, ljubav prema božanskom i ljubav prema drugom ljudskom biću zbog božanskog u tom biću. Ta ljubav je put oboženja i obožavanja čoveka. To je put čovekoljublja. 
U vreme boginje Inane/Ištar stvari su stajale drugačije. Boginja je bila ta koja je poklanjala ljubav svom odabraniku među smrtnicima, te istu bezuslovno očekivala. O tome govori legenda o ljubavi između boginje Inane i pastira Dumuzija. Ta apstraktna ljubav prema apstraktnom i nevidljivom Bogu, potiče od ljubavi prema veoma konkretnoj Boginji koja se mogla manifestovati u svakoj ženi ili je mogla manifestovati sebe kao ženu. Elijade kaže da se „u suštini može čak govoriti o „androginizaciji“ čoveka ljubavlju, jer u ljubavi svaki pol stiče, usvaja „odlike“ suprotnog pola.“[3] Ta androginizacija u odnosu prema božanskom, zapravo vodi ka oboženju onoga ko ljubi Boga. „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“ (Jovan 14:23). Dakle, ko voli Hrista (Ljubav) i drži njegovu reč (Zakon), Otac i Sin će se nastaniti kod njega, kada će ovaj spoznati svoju istinsku Volju. I tu otkrivamo trojstvo Ljubav – Zakon – Volja, koje se u Krolijevom kultu izmestila u drugu tačku gledišta, a izvor je zapravo isti.

U prvom poglavlju Knjige zakona, boginja Nuit kaže: „Izađite, o deco, pod zvezde, i prihvatite svoje ispunjenje u ljubavi.“ I:12; „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti sjedinjenja.“ I:29; „Nema veze koja može sjediniti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo“ I:41. Dakle, sve mora biti utopljeno u ljubav, prožeto ljubavlju, pošto je izvan ljubavi prokletstvo. Upravo svet u našem dobu prepunom mržnje i prokletstva, kliče ljubavi. Slavi se ljubav, priziva, poziva se, peva joj se, a ljubavi nigde nema. Ljubav našega sveta je izmaštana, svedena na biološko i materijalno. Ako je ljubav zakon, onda je naš svet prožet bezakonjem, jer volje nigde nema. Bezvoljnost ljudskih bića stvorila je zastrašujuće institucije i pretvorila ljudski svet u živi pakao: u stanje stalnog rata. Rat je kapital i kapital je rat. Masa je rat i rat je masa. Nema ljubavi bez volje, niti zakona bez ljubavi.

Po legendi Inana/Ištar je kao boginja ljubavi i plodnosti, ali i kao ratnica, imala nameru da uništi smrt, što i jeste osnovna intencija ljubavi da poništi ili nadiđe smrt. Ona je uradila slično što i Hrist, spustivši se u Podzemlje, odnosno svet mrtvih, u nameri da pobedi i osvoji kraljevstvo boginje smrti Ereškigal. Nije uspela u tome jer je izgubila sve svoje moći koje su bile oličene u njenim predmetima koje je tom prilikom imala na sebi. Ti predmeti su joj bili oduzimani od strane stražara svakog nivoa podzemnog sveta na čija bi vrata ona zakucala, tako da je pred svojom suparnicom izašla potpuno gola. Ti predmeti, odnosno Inanini velovi su: kruna, plašt, minđuše, ogrlica, grudni nakit, pojas, narukvice i nanožnice. To je, dakle, sumerska predstava ljubavi, plodnosti i vojevanja u liku boginje koja ponekad ima hermafroditska svojstva. Kao muško ona daje, kao žensko prima. Demonska Ereškigal, kao njena suprotnost, zapravo je drugi kraj iste stvari. Put do svetlosti, put do Inane, vodi kroz katakombe kraljevstva smrti, što doba Vodolije u dobrom delu svog trajanja uistinu jeste.






[1] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, BIGZ, Beograd, 1991, str 59.
[2] O smislu i značenju mistične reči Abrakadabra ima mnogo spekulacija. Pomenuću jednu koju navodi E. A. Volis Badž. On drži kao najverovatnije objašnjenje koje ovu formulu izvodi iz haldejskog oblika „abada ke davra“, a što znači „nestani kao reč“. Na hebrejskom pisanju bi to imalo sledeće latinične ekvivalente: ABDA KDBRA, odnosno alef-bet-dalet-alef  za prvu i kaf-dalet-bet-reš-alef za drugu reč. E. A. Volis Badž, Amajlije i talismani, poglavlje Hebrejske amajlije, str 218.
[3] Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 493.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.