Sunday, April 10, 2016

O mesijanstvu Šabataja Cvija - deo I

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene, kako se to navodi u novozavetnoj knjizi Otkrovenja i u Krolijevoj Knjizi Zakona, ima svoju refleksiju i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u XVII veku, poznatom pod nazivom šabatajci, čija je ključna figura kontroverzni Šabataj Cvi (1625-1676), samoproglašeni jevrejski mesija. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Još ako uzmemo u obzir da se pojam kurve odnosi na ljušture, tj. klipote kao poseban kabalistički pojam, tim pre biva očiglednija ezoterijska srodnost šabatajskog koncepta mesijanstva sa likom Skerletne Žene. Ta nečistoća ukazuje na drevno poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

O tome Kenet Grant piše na sledeći način: 
„U vezi s tim, jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bio je božanski oblik svinje, žrtvovane Tifonu, mračnom gospodaru Drakonijanske Tradicije. U kasnijim kultovima svinja je smatrana nečistom životinjom, zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je da su je Jevreji odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Ali izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one, uistinu, i jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Međutim, kada se očiste i za služenje Boginji posvete, pronađeno je da predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije (kundalini).“[1]
Šabataj Cvi
Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka: 
„Konstitucija mu je bila manično-depresivna, što znači da je pripadao tipu čiji se manjak mentalne uravnoteženosti ispoljava kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke potištenosti i melanholije kod njega su se stalno smenjivali s grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali intervali normalnijeg stanja duha.“[2] 
Njegov revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila u ime pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i interpretacijama. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije: 
„U svojoj mesijanskoj slobodi on ostvaruje jedan nov zakon, koji je sa stanovišta starog poretka čisto podrivački. On potkopava stari poredak i, prema tome, svi postupci koji su u skladu s njim otvoreno protivreče tradicionalnim vrednostima.“[3] 
U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći predstavljaju izraz ženskog principa, budući da deluju ka preobražaju, prosvećenju i prosvetljenju.
Natan od Gaze
Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to reklo – propagandista, Natan iz Gaze, genijalni vidovnjak, čovek koji je „pronašao“ Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze[4], Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana.[5] Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva projektuje svoje još uvek nesavršeno prisustvo. 

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota.[6] Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim kontroverzama. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza „osnaženog entuzijazma“. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom En-Sofu koje u prikazima Drveta Života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta poviše sefire Keter. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa En-Sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao[7]: 
„Onaj iskonski prostor u središtu En-Sofa u kojem se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor je ispunjen bezobličnim, materijalnim silama, kelipama (klipotima). Svetski proces se sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov niži deo, biće tvrđava tame i zla. U „dubini velikog bezdana“ nalazi se boravište demonskih sila.“[8]
Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi knjige Postanja 1:1-2: 
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ (Bakotić) 
Tu su ključne reči tohu i khošek. Tohu se piše tau-he-vav (ThHV), označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav: V-BHV). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Khošek označava tamu i piše se kao het-šin-kap (ChShK). Termin khošek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj – Izlazak 10:22, što je Bakotić preveo kao:[9] 
„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 
O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost – da iz nje nastane svetlo (crna svetlost), ali i da večno ostane tama.

Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana. Dalje, Šolem navodi da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu: 
„Zajedno s tom najsvetijom dušom na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Tu je, na milost i nemilost „zmijama“ i „sveta zmija“, koja je mesija – jer, nema li hebrejska reč za zmiju, nahaš, istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah? Duša mesije se oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces tikuna[10] odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem ta duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa „zmijama“ ili „zmajevima“ – što će se, međutim, dogoditi tek s krajem opšteg tikuna – duša mesije će izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju.“[11] 
O zmijama Šolem dalje citira Natana: 
„Jer te zmije su oduvek želele da ga zavedu, a kad god se on trudio da iz kelipa izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su pokazivale da im je moć jednaka moći sefire „Lepota“[12] kojom je, po njegovom (Šabataja Cvija) verovanju, predstavljen istinski Bog.“[13] 
Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a po ugledu na nju: 
„Mesija s konca vekova kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kad on stigne na odredište... Otpadništvo mesije je ispunjenje najtežeg dela njegove misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek na kraju, kada se dogodi u stvarnosti.“[14]
Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa zmijama-klipotima. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga – pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija.[15] Na prvi pogled paradoksalna situacija, ali takav je taj Bog. Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske Zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina ispiti čašu otrovnog vina i da nam ništa ne bude jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. Možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer „unošenje otrova dovodi čoveka u direktnu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima.“[16] To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije i rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. 
simboli Cauda Draconis
Nasuprot tome postoji i drugi aspekt zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar, a to je priroda Vodolije. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. 
simboli Caput Draconis
Povodom toga, ukazao bih na dva stiha iz Krolijeve Knjige Zakona
„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (II:22); 
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (II:26). 
Kenet Grant navodi Džeralda Mesija (1828–1907), predavanje Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao[17]: 
„Afrika je prapostojbina zmijske mudrosti, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Afrikanci kažu za žensko biće da u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost. U stvari, gmizavac fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njegovog dodira i korišćenjem jezika baca medijume u stanje transa koji se naziva zmijska obamrlost. Oni u tom stanju postaju vidoviti, predskazuju i proriču, a kako su ove pojave objašnjavane, na taj način postaju božanski inspirisani... a zmija je sama birala svog proroka i tumača i postajala preko njega/nje otkrovitelj natprirodnog Znanja.“[18] 
Pošto je Zmija simbol istovetan sa Falusom, a Falus je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.
Na jednom mestu Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. Pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima – solarnim životinjama.[19] Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Jovanovog otkrivenja: 
„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon,[20] a grčki Apolion.“[21] 
Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana. 
Pred budućim jevrejskim Mesijom, bio on pravi ili lažni, stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija.

Vidi dalje:
Mesijanski demijurg istorije I
Revolucionarno šabatajstvo i iluminizam

Fusnote
[1] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 99.
[2] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 263.
[3] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, str. 282.
[4] Natan Benjamin ben Eliša Halevi Gazati (1643–1680).
[5] „Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7 (Bakotić).
[6] Pojam koji će biti objašnjen malo dalje u ovom odeljku.
[7] To je ideja velikog kabaliste Isaka Lurije (1534-1572), poznata kao povlačenje Boga, tj. cimcum.
[8] Šolem, isto, str. 269.
[9] U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness.
[10] Mističan pojam Isaka Lurije kojim se označava proces popravljanja ili ispravljanja, podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota.
[11] Šolem, isto, str. 270.
[12] Sefira Lepota, odnosno Tifaret (broj 6) centralna je sfera na dijagramu Drveta Života i povezana je sa osam drugih sefira, odnosno sa svima osim sa Malkutom, koja predstavlja svet četiri elementa, u čijem se podnožju nalazi koren klipota, odnosno zmija. Atribut sefire Tifaret, po kabali je Sunce.
[13] Šolem, isto, str. 270.
[14] Šolem, isto, str. 282.
[15] Brojevi 21:6-9 (Bakotić).
[16] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 34.
[17] Pioneer Press, London, 1921
[18] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 47.
[19] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 261.
[20] Ime izvedeno iz hebrejskog korena alef-bet-dalet (ABD), što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (knjiga o Jovu, 31:12). 
[21] Jovanovo otkrivenje, 9:7-11. (prevod Bakotić).