Monday, April 18, 2016

Mesijanski demijurg istorije II


Vidi takođe:
Mesijanski demijurg istorije I
O mesijanstvu Šabataja Cvija

Geršom Šolem ističe da radikalni sledbenici samozvanog jevrejskog mesije iz XVII veka Šabataja Cvija, nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve Knjige Zakona: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom.[1] 

Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu. Takvo delovanje priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika koje će razumni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu (što su mnogi francuski i ruski revolucionari na svojoj koži spoznali), ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe. 
Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena. Eto, došlo je naše vreme, sazrelo je, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarna i mesijanska generacija sebe stavlja u položaj ruke Božje ili instrumenta duha vremena, čime na sebe zaogrće mističan veo višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje novo doba. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd.

Tako je Alister Kroli, ali sa mnogo više kompetencije, kredibiliteta i sa dakako dubljeg nivoa od sekularnih ideoloških revolucionara, negirao (kontra)inicijacijske pretpostavke prethodnog eona Ozirisa (umrlog i vaskrslog boga) u korist pretpostavki eona Horusa (mladog i ratničkog božanstva), čiju je doktrinu on izneo u svojim spisima. Jednostavno, dolaskom eona Horusa, koji je nastupio diktiranjem Knjige Zakona 1904. godine u Kairu, počelo je važenje nove formule inicijacije dok je stara prestala da važi ili u novim okolnostima više nije imala efekat kao pre. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili reflektuju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.
Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju – ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom formiran poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo predstavio: „Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa – ritual i vernost (fides) – povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“[2] Dakle, opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. 

Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i ujedinitelja svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njeno živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa. 
Ako se vratimo na biblijsku priču, vidimo kako je jevrejski narod otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom Iskupitelja – Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, on nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile. Svoj legitimitet je crpeo iz sile Jahveove, iz reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, ta mojsijevska intencija je bila pravedna, oslobađanje i afirmacija naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je stvorila pretpostavke za sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. 

Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavamo od ove niti. Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali bogovi-carevi, pa ni status Mojsija. Njihov položaj je uveliko zavisio od poštovanja Božjih zapovesti kako ih je preneo Mojsije. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije – knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije – koja je procesom kolonijalizma i globalizacije univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejstvo bitno. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.
Solomon
Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se: „Osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti... jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi.“ Otud je, kako to kaže Berđajev: „Jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom i ona predstavlja njeno središte... Mesijanska ideja uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda... postoji onaj isti neprestani i uporni zahtev upućen budućnosti da donese načelo koje će sve razrešiti, da donese nekakvu sverazrešujuću istinu i pravičnost na zemlji.“[3] Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije. Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam/socijalizam,[4] ali i ideologija tržišta,[5] u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer: „U taj istorijski život na zemlji Jevreji su uneli najgrandiozniju aktivnost, uneli su u njega religiozni smisao.“[6] „Vezivanje monoteističke ideje ili ideje jednog Boga s nacionalnom sudbinom izabranog Božjeg naroda izgradilo je svu osobitost i specifičnost religiozne sudbine jevrejskog naroda.“[7] Taj se narod sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa jevrejskim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki individualni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Otud Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. On kaže: „Ova povezanost jevrejskog duha sa sudbinom naroda, ova nemogućnost da se individualna sudbina zamisli izvan postojanja naroda, izvan sudbine Izrailja, ovo prenošenje središta teže na istorijski nadlični narodni život i čini kolektivističkim jevrejski narod. Jevrejskom duhu nije bila poznata ideja individualne slobode, nije mu bilo poznato osećanje individualne krivice. Ideja slobode u jevrejstvu nije bila individualna, to je bila sloboda naroda. Sloboda je građena kolektivistički zbog čega ni krivica nije bila individualna, nije bila krivica čoveka-pojedinca već krivica naroda pred licem Božjim.“[8] 
Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Mesija koji oslobađa pojedince i ograničava se na one koji veruju u njega, sa tog stajališta i ne može biti Mesija u punom smislu reči. Jedini primer apsolutnog mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije (ne ulazeći u to ko je zapravo Mojsije i da li je on uopšte postojao, što je u ovoj raspravi nebitno). Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se manifestuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njima i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla. 

Dalja razrada:
Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale i Revolucionarno šabatajstvo i iluminizam




[1] Parafraza iz knjige Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006.
[2] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56.
[3] Nikolaj Berđajev, Smisao istorije, Novo srednjovekovlje, Kraj renesanse, Brimo, Beograd, 2002, str. 70-71.
[4] Nikolaj Berđajev je bio uveren da socijalizam ima svoj izvor u judaizmu.
[5] Uključujući i onu čuvenu veberovsku protestantsku etiku i duh kapitalizma.
[6] Nikolaj Berđajev, Smisao istorije..., str. 75.
[7] Nikolaj Berđajev, isto, str. 72.
[8] Berđajev, isto, str. 77.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.