Saturday, April 16, 2016

Mesijanski demijurg istorije I (mistično ludilo i prosvetiteljski razum)


Prethodno vidi:
O mesijanstvu Šabataja Cvija deo I

Hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. A šta je novi poredak nego novo tumačenje starog Zakona! Čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer taj novi ključ je formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija. Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe, a Zmija je ta koja će spojiti pentagram sa heksagramom. 
Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je XXI Univerzum, odnosno Svet. Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dalje: 
„Na karti o kojoj je reč ona je predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost.“[1] 
Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja ima apsolutnu kontrolu nad Zmijom je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, najčistija, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Njena atribucija je hebrejsko slovo tau koje znači krst, planetarna priroda Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte 0 Luda, sa XXI Univerzumom, tj slovom tau – u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“.[2] Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj Ain-Sofa.
Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri asocira i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik Kajin koji je ubivši svoga brata Avelja, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice i pobeda nad zmijama-klipotima jeste eshatološka obnova Izraela pod Mesijom o čemu govore starozavetni proroci. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Šolem kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju, da ne kažem političku. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i šabatajstva, s tom razlikom što su obojica umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili – Isus: eshatološke parabole, a Šabataj: antinominalizam – u cilju čije su razmere univerzalne. Objašnjavajući taj mesijanski univerzalizam, Šolem kaže: 
„Iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. Ono se poima kao proces koji se odvija kroz sve vidljive i skrivene svetove, jer upravo je to tikun, obnova one velike harmonije... Iskupljenje povlači korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj mu nije najpre u tome što će okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već u tome što će obeležiti završetak unutarnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je otac ljudskog roda isteran iz raja. Kabalisti su duhovnu prirodu iskupljenja naglašavali daleko više od njegovih istorijskih i političkih aspekata.“[3] 
Teodor Hercl
Kad smo kod istorijskih i političkih aspekata, mala digresija, pade mi napamet da je u smislu težnji jevrejskog naroda, veći mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma i formiranja države Izrael, nego pobornici mističnog mesijanstva. To jeste bio čin obnove, ali je po formi bio sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu sledeće: 
„Činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma XVIII veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata... Na primer, već je gotovo opšte mesto da radikalni pijetisti, anabaptisti i kvekeri spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako pothranjivan čisto verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i da se razvija, tako da su na koncu delovali u istom pravcu. Mutatis mutandis, isto važi za judaizam... nastojanje jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u sazvučju s novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima i ruženjima, olakšalo je prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.“[4]
Šabataj Cvi, Natan od Gaze, Jakov Frank
U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka, kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost.[5] Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, izgleda groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu za sebe – slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Ta vrsta uronjenosti za razumne, sekularne i ateističke ljude ne može biti ništa manje ludilo od pobornika klerikalnih dogmi kojima se podupiru autoritarni vlastodršci protiv kojih su bila usmerena revolucionarna delovanja buržoaske emancipacije.
Lav Trocki
Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan nekog konkretnog revolucionarnog vremena te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Otud ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce i frankiste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako pervertirana kabala oslobođenja, u trockističkoj i voluntarističko-ideološkoj redukovanoj formi jeste formula za stvaranje svetskog haosa. Dakle, to su sve sekularne refleksije mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Poput mistika, tako i savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom ili zloupotrebom iste. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. 
Adam Vajshaupt
Isto se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima piše Kenet Grant na sledeći  način: 
„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ – drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata – kao i Blavatska Teozofsko društvo – sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše. Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati – kako ih je svrstao Vajshaupt – bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ (Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd)
Istog je porekla i učenje Ogista Konta (1798–1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760–1825) formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743–1794) koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma, s tom razlikom što je vreme njihove pojave bilo doba revolucija i modernosti, dok je Platon delovao iz još uvek snažnog okrilja mitologije. Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija teško je razumeti ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili mističnom zanosu racionalnog utopizma. Razum je lažni Mesija, a ta lažnost očigledna je u stavu koji bi da popravlja prirodu, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke odakle se javlja rascep u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i da malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor – i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki bi bili lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom buržoaskom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva koje je obeleženo pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja? Šolem tu dilemu opisuje ovako: 

„Smatrali su (umerenjaci) da je paradoks novog religijskog života ograničen na mesijinu ličnost. Mesija usamljen stoji na raskrsnici gde stare vrednosti više ne obavezuju i sam mora prokrčiti tegobni put kroz svet zla i to je znak njegovog poslanja. Njegovi postupci nisu primeri koje je trebalo slediti; naprotiv u prirodi im je da sablažnjavaju.“[6]
I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da ga imitiraju sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela birokratska struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Šolem dalje navodi Natana iz Gaze koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 
„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“[7] 
Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, umerenjaštvo se odlikuje stavom da: 
„U životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu.“[8] 
Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer formiranjem jevrejske države tamo gde je nekada bila ona stara, biblijska, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje...




[1] Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 121.
[2] Kroli, Knjiga Tota, str. 119.
[3] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006 str. 276-277.
[4] Šolem, isto, str. 273.
[5] Šolem takođe pominje duhovnog vođu jevrejskih mistika iz Praga Jonasa Velea (kraj XVIII – početak XIX veka) čiji spisi sadrže „zapanjujuću mešavinu mistike i racionalizma.“
[6] Šolem, isto, str. 284.
[7] Šolem, isto, str. 285
[8] Šolem, isto.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.