Tuesday, April 12, 2016

Merkur-Mesija-Hrist i Sveti Duh




Čudo bi bilo da se na kraju ispostavi, ako to bude ikad, da dugo očekivani Mesija bude žensko ili – još čudesnije – androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura, mada sam lično uveren da Mesija u užem smislu mora biti muškarac, ali da taj muškarac poseduje izraženi ženski pandan koji je neophodan radi ostvarenja mesijanske uloge. 

Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok Jovan Krstitelj, kao binarni fenomen, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Isus je Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv standardnoj ortodoksiji bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome biblija kaže: 
„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“[1]
Danijel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus II Pariskih Radova: 
„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maia sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“[2]
Hrist je, (poput jevrejskog samozvanog mesije iz XVII veka Šabataja Cvija) Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu i actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva.[3] Upravo je to onaj element čiji je beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.
Kecalkoatl
U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je: „kao bog-kukuruz, i ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao postati kosti, to jest morao je umreti.“[4] Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena Knjigom Zakona negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja. Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture, bog znanja te, kako kaže Nojman, božanski zastupnik principa svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom![5] Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, princip coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju, a što ukazuje na dublji simbolizam Goluba i Zmije. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te poput Horusa – bog dva horizonta čiji je simbol Venera, kao Večernjača i kao Danica. Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualnog sagrešenja Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).


Sveti Duh kao agens mesijanske revolucije

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno ruah hakodeš jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša.[6] Kabalista Arjeh Kaplan na jednom mestu govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut – božansku ravan – posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, recimo prorok Jezekilj – vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekirven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan kaže da: 
„Posle ovoga, svetla aciluta i brijaha se više uopšte nisu otkrivala. To je značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.“[7] 
golub - simbol Svetog Duha
Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom Zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260[8]) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode – od 1260 godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati direktan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od tog vremena pojavili Džon Di i Edvard Keli, Imanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi. Mirča Elijade, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile: 
„U suprotnosti s teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se dostigne savršenstvo na Zemlji putem Crkve, nema više mesta za renovatio u budućnosti. Jedini će odlučujući događaj biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Jasno, ne radi se o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. Nije manje istinito ni da je treće doba Joahim zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što implicira prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao poslednju konsekvencu, rušenje postojećih pravila i institucija.“[9]
Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije. Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda – iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru – ona ga i ne želi. Time crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene.


Mesijanski paradoks

Nije li upravo ovde izrečena suštinska intencija evolutivnog pravca ljudskih bića, usuđujem se reći prosvetljene manjine? U tom smislu moja je misao elitistička i suprotstavljena je univerzalističkim i mesijanskim pogledima koji obuhvataju većinu čovečanstva ili pak nekog odabranog naroda, ali prihvatam mesijanske formule. Nije li to paradoks? Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je apsolutno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom. Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom koja se reflektuje u masu putem opčinjavajuće harizme. Tako i Šabataj Cvi. On kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti elokvenciju, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i jednom istorijskom trenutku.  Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane XI Strast. To je suštinska priroda mesijanske Zmije.
Mesija nije mudrac, nije avatar. Pre će biti da je budala (karta 0 Luda). Budala nije sve vreme prosvetljen. Zapravo više vremena provede u tami, a onda naprasno zasija. Zato je njegova sudbina tragična, a sudbina pokreta koji oko njih nastanu krvava. Zato je potrebno da svaki Mesija ima pri sebi nekog čija prosvetljenost ne dostiže takve ekstatične visine, ali zato ne pada u najdublje ponore. Banalno govoreći, ludaku je potreban neko normalan, nego stabilan i učen, neopterećen mesijanskom harizmom i ludilom, ne bi li uravnotežio ili artikulisao mesijansku energiju koju isijava njen nosilac. Zato su kartama XI Strast i 0 Luda neophodni IX Pustinjak i I Mag. Šabataju je bio potreban Natan iz Gaze, Isusu apostol Pavle (ne njemu lično, ali je za rađanje hrišćanstva Pavlova uloga bila od suštinskog značaja), Kroliju Viktor Nojburg u njegovoj pustinjskoj avanturi, a Edvardu Keliju – Džon Di. Ovo poslednje poređenje možda nije baš sasvim prikladno, jer niti je Keli - Mesija, niti je Džon Di nešto slično apostolu, ali ovaj primer uzimam radi naglašavanja proročke prirode Mesije. On jeste uzvišeni medijum, prorok i avatar, ali sve to zajedno uzev a ne pojedinačno. Mesija može delovati i poput proroka, ali nije samo prorok, nego je osim toga i prvosveštenik i kralj te je često predmet proročkih objava. Starozavetni proroci su grmeli protiv skretanja elite ili masa odabranog naroda, i na njih izlivali gnev Božji, bacajući strašne kletve, ali su i najavljivali mesijansko delovanje Boga posredstvom određenih ličnosti i manifestacija, a ta delovanja su neretko bila destruktivna, svakako u službi Božje kazne za moralna i verska nepočinstva izabranog naroda ili nekog drugog naroda koji se našao na Jahveovom nišanu.




[1] Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).
[2] Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.
[3] Vidi Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada,  Metaphysica, Beograd, 2002, str. 106-107.
[4] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 243.
[5] „Ako podignem glavu ja i moja Nuit smo jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ Knjiga Zakona, II:26.
[6] Po učenjima zapadnog ezoterizma i kabalizma svet postoji kroz deset sefira, posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira reflektuje na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah – voda, zatim jecirah – vazduh te naposletku asijah – zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti asijaha i klipota. Klipoti egzistiraju na materijalnoj ravni, ali imaju i svoj poseban svet.
[7] Arjeh Kaplan, Meditacija i biblija, Esotheria, Beograd, 2007, str. 61.
[8] Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6 u kojima se pominje broj od 1260 dana.
[9] Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, 1970, str. 161-162.