Saturday, April 2, 2016

Egiptozofija u službi afrikanizacije


nastavak teksta sa stranice:Egiptozofija


Po Rudolfu Štajneru na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom shemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera.

Afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo kulminaciju u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi Kultovi senke, u poglavlju Afro-tantrički kult kala, tvrdi da su se u zapadno-afričkim „fetiškim“ kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 
„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“[1]
Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno manifestovanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Paralelno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu itd. 

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji, aktiviranoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje, jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom prenosnom (egiptozofskom) značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, bog kao čovek i čovek kao bog. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije.

Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju.[2] To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju današnje žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon... i to ne bilo kakav i ne bilo ko.

Na ovom mestu bih istakao razliku između vere i religije. Nije vera u Boga nužno i vera u religijske dogme. Vera ne mora biti vezana za neki konkretan oblik religije, ali je vezana za duh. Vera je manifestacija duha u ljudskom karakteru. Ona je ovaploćenje egregora u čoveku. Vera je bitan preduslov za uspravljanje volje, za sleđenje prave linije etičke vertikale. Bez vere, koja je utemeljena u tzv putu srca, čovek nema mogućnost da crpi snagu niti da razvija svoje kapacitete. Uvek sam imao problem sa pitanjem verovanja u Boga. Nikada nisam mogao da nađem pravi odgovor na tu vrstu nadasve konvencionalnih pitanja čija je svrha da se ljudi smeste u neki okvir, da se stave u jedno tačno određeno korito očekivanja i znanja. Nikada nisam mogao da imenujem tog boga, te bogove ili to nešto. Artikulacija bi uvek na neki način bivala pogrešno shvaćena jer iako su reči precizne formule, one tvore beskrajne mogućnosti značenja. Izgovorite bilo koju reč. Izgovorite je na nekoliko različitih načina, u različitim intonacijama, različitog intenziteta, na kraju otpevajte tu reč, pritom urlajte ili šapućite. Osetite kvalitet i energetski naboj u načinu iskaza, a onda na to nakačite vašu svest u pokušaju da zaokružite spoznaju. Šta je to nekada neko video, osetio i spoznao pa je na osnovu toga iznedrio tako moćnu i sveobuhvatnu reč, na prvi pogled običnu reč. Tom kontemplacijom uočavamo skrivene strukture i slike koje te strukture izazivaju u umu. Tako dolazimo do poezije, do mimesisa poiesisa, do mimikrije stvaranja, do moći koja emanira sve i reflektuje se u beskraj. Zaludan je svaki pokušaj da se načini jedan savršeni popis sveta. Ono što ima smisla jesu pristojna privremena rešenja. Moje dogme su praktične i privremene, promenljive i krajnje relativne, iako pokušavaju da barataju sa apsolutnim pojmovima. Tako Ra može biti Atum-Ra, ali i Amon-Ra, Heru-Ra... Bogovi su formule.


Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom Knjigom zakona, koja je zapravo ključ razumevanja prirode epohe koja je pred nama, bez obzira što čitava fama oko te knjige predstavlja upravo jedan oblik egiptozofsko-kabalističke nekromantije. Ipak, ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud najbolji pokazatelj prilikom mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha kolektivnog razvoja i progresa čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma. U idealnom smislu ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo vreme za delovanje sudbinom odabranih. Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno telo. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko te fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd. U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u doba Vodolije.


U doba Vodolije, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je namera održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci, adepti, reflektovati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija, kao neka vrsta astralnog implanta u potpunosti kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali to je intencija duha vremena. Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećati materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik totalne kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta mineralizacije većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća.



[1] Kenet Grant, Magijski preporod, poglavlje Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd, 1997, str 25.
[2] Više o tome u Doktrina satanizma, poglavlje Politička antropologija.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.