Tri dela duše (dvojnik, Lilit, magija)

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Platon govori o trodelnoj duši koju čine umni, voljni (ili emotivni) i požudni deo. Zdravorazumska orijentacija bi svakako uvažila ovakvu podelu, jer i bez neke naročite metodološke tačnosti, možemo ustanoviti da svako od nas ima određene težnje ili osobine za koje se može reći da su umne, voljno-emotivne i požudne. Zapravo ima četiri određenja, ali mnoge tradicije voljni i emotivni aspekt ljudskog bića često lokalizuju na istom ili približnom mestu – u predelu srca, odnosno solarnog pleksusa. Požudni deo duše odgovara oblasti donjeg stomaka, dok je za glavu određen umni aspekt. U toj trodelnoj podeli prepoznajemo tri gune iz hinduizma: satvas, radžas i tamas, zatim tri alhemijska načela: sumpor, živu i so, i tri majčinska slova hebrejskog alfabeta: šin, alef i mim.

Ukoliko bismo hteli da proniknemo kako se desila ta duševna dinamika koja je prouzrokovala mitski pad, odnosno uzdizanje čoveka (u zavisnosti kako gledamo na ljudsko bitisanje na zemlji, involutivno ili evolutivno), našli bismo se u dilemi. U uslovima mitskog, rajskog ili zlatnog doba, pretpostavljene životne situacije ljudi toga vremena nije rešavalo apstraktno umovanje, već su se ljudi često oslanjali na posmatranje, intuiciju, kao i na vodiče iz oblasti izmenjenih stanja svesti. Deo duše koji odgovara intuitivnom nemom znanju nazvaćemo „nemim delom duše“. Stanje svesti osobeno za prevlast nemog dela duše simbolički bi najbolje predstavljala drevna figura uroborosa – zmije koja držeći svoj rep u ustima tvori krug. Nemo znanje može biti smešteno u „najdubljem kutku srca“, kako to kaže Menli Palmer Hol, ali povrh toga, to ono korespondira sa čitavim telom, te je zbog toga sveobuhvatno i mobiliše čitavo biće onda kada se ispolji.

Pomenuti Menli P. Hol, u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže da su sve inicijacijske misterije priznavale srce kao središte duhovne svesti. Međutim, one su često namerno ignorisale taj koncept i koristile srce, u njegovom egzoteričnom smislu, kao simbol emotivne prirode. U takvom rasporedu genitalna oblast predstavlja celokupno fizičko telo, srce emocionalno telo, a mozak mentalno telo. Mozak je predstavnik nadređene sfere, ali nakon što bi posvećenici prošli kroz niže stupnjeve, upućivani su da je mozak zastupnik duhovnog plamena koji prebiva u najdubljem kutku srca.

by Soren Zaragoza

Neodlučnost je pokazatelj duhovne nemoći i nesposobnosti. Neodlučnost nije samo stvar racionalne nemoći, već nesposobnosti donošenja odluka. Uzrok toj nesposobnosti je nedostatak prirodne mudrosti, odnosno intuicije. U knjizi „Vizija i glas“, Alister Kroli je pomenuo bolesti u skladu sa svojstvom ljudskog bića. Kao bolest uma naveo je ludilo. Bolest duše je očaj, a neodlučnost je simptom bolesti volje. Prirodno, bolest tela bila bi smrt. Ako je kod nekoga intuicija izražena onda neće biti problema da se razumevanje osloni na nju. Razumevanje se izvodi iz nemog znanja. Razumevanje je kalup za uobličavanje nemog znanja. Nemo znanje je intuicija, intuicija je deo mudrosti. Mudrost je kao takva iznad mogućnosti da načini grešku. Zato je mudar čovek bezgrešan jer ne greši.

Uticaj neprijateljskih neljudskih sila oličen je u sužavanju ljudske svesti i u zaglupljivanju čoveka, jer izazivanjem neobuzdanih osećanja ometaju prenos intuicije ka razumu. Šta su te tzv neprijateljski usmerene neljudske sile? To su apstraktni oblici energije, svesti i entiteti koji se hrane svešću ili suptilnim sjajem ljudskih bića. Zamislimo ih kao nekakve mentalno-energetske vrtloge koji opsedaju umove i ometaju stvaranje prirodnih misli koje dolaze od nemog znanja. Karlos Kastaneda je u tom smislu opisivao tzv letače. U kabali postoji nešto drugo, ali sa prilično sličnom ulogom, a to su klipoti, odnosno ljušture. Kako kažu rečnici, klipot na hebrejskom označava kurvu. Na kosmičkom nivou, u skladu sa lurijanskom kabalom, klipoti su nekanalisani višak energije božanskog stvaranja. To je u tradiciji prepoznato kao zlo u metafizičkom smislu, kao božanski abortus, odbačeno dete koje je otprhnulo u noć, na šta ukazuju legende o demonskoj ženi Lilit. Od vremena mitskog praskozorja čovečanstva ona uznemirava potomstvo Adama i Eve. Navodno, Lilit nije mogla biti majka, pa su zato Evina deca njena meta, budući da je upravo Eva majka svih. Za Lilit je uvrežena ideja kao o „crnoj duši sveta“. Vezuju je za tamnu stranu Meseca ili nekakav fantomski i nama nevidljivi drugi mesec ili sličan objekat. Ono što odgovara tamnoj strani Meseca u ljudskom telu jeste dvojnik. Lilit je otud neka vrsta potisnute dvojnosti, odnosno vid energije koju je kultura i život u zajednici uspavao i ostavio na ivici, odakle ona povremeno izbije na površinu i poremeti ustaljenu svakodnevnicu. 

Kod Kastanede je fenomen dvojnika dosta obrađivan, a deo tela koji na neki način odgovara ispoljavanju dvojnika, ili koji je uključen u svesnost o dvojniku, jeste koren vrata ispod potiljka. Kenet Grant pominje tačku „kof“ (po hebrejskom slovu) i smešta je u potiljak, vezujući je za pojam dvojnika. Dakle, ta zadnja i nikada vidljiva strana Meseca, baš poput naše svesnosti o dvojniku, i doslovno odgovara stražnjoj strani našeg fizičkog tela. Po mitovima, Adam je napravljen od blata i Duha Božjeg, Eva od Adamovog rebra i blata, ali od čega je Lilit napravljena? Stvorena je od viška energije od koje je sačinjeno ljudsko biće, odnosno od onog dela energije svojstvene ljudima, ali koje je inercija života pretežnog čovečanstva zapostavila i odvojila u zapećak, potiljak, u ono nešto pozadinsko, zastrašujuće i atavističko. Možda je to posledica pojave Kastanedinih „letača“, odnosno bezlične sile poreklom iz „naguala“ koja ulazi u „tonal“ (nama poznat svet) stvoren energijom zajedničkog i generacijskog učvršćivanja položaja skupne tačke (suptilni organ opažanja) na jednom mestu u ljudskom energetskom jajetu.

U knjigama Karlosa Kastanede pravo ljudsko obličje očitava se kada vidovnjak konačno prikupi dovoljno moći da svet opaža kao energiju, odnosno u obliku kakav zaista jeste. Energetsko obličje ljudi je ovalno, što vidovnjak opaža kao svetleće jaje. Na površini svetlećeg jajeta vidovnjaci su opazili mesto kroz koje svetleća vlakna, koja se nalaze svuda unaokolo, ulaze u energetsko jaje. To mesto nazvali su „skupnom tačkom“ jer ona prikuplja pažnju prikupljanjem tih vlakana. Mi opažamo jer je položaj naše skupne tačke prikovan na određeno mesto na površini našeg svetlećeg jajeta. U snu se menja položaj skupne tačke, ona šeta u jednom određenom opsegu i to se u ljudskoj svesti očituje kao san. Što je san dublji to je položaj skupne tačke dalji od onog osobenog za budno stanje. Sva je magija, po Kastanedi, u voljnom pomeranju položaja skupne tačke, a što izaziva promenu percepcije čarobnjaka, pa čak i neverovatne stvari poput odlaska u drugu stvarnost prikupljanjem svetlećih niti te druge stvarnosti. 

Po Kastanedi, položaji skupne tačke velike većine ljudi je već hiljadama godina mahom istovetan. Dakle, ljudska pažnja je odavno zakovana na jednom nivou. Razlog tome je prisustvo letača za koje je teško reći da su bića uopšte, već predstavljaju deo sistema sveta. Takođe, ljudsko obličje je pre dolaska „letača“ bilo okruglo. Ljudi su imali više energije, bili su moćniji, mogli su po volji pomerati položaj skupne tačke. Desilo se to da je ljudsko obličje postalo jajasto, da je položaj skupne tačke manje-više zakovan. Posledično, ljudi su izgubili sposobnost stvaranja sopstvenih misli, budući da pretežne misli koje koristimo u našem unutrašnjem dijalogu dolaze upravo od letača, čija je svrha boravka u našem domenu konzumacija naše svesti. I ne samo naše, već svesti u njenoj ukupnosti. Posledica toga je smrt jer letači odnose svest preminulog u „orlov kljun“ kako bi ova konačno bila poništena. Orao u ovom smislu jeste asocijativna slika za silu / entitet koja stvara svest i pušta je u arenu sveta, da se ova napuni slikama iskustva, da bi je na kraju proždrala.

Letači, kao i orao, jeste nešto van opsega našeg opažanja, budući da te pojave bivaju vidljive tek u trenucima smrti – i dvojniku. Sav užas koji nastanjuje naše umove, strah, osećanja i stanja svesti koje bismo mogli nazvati klipotičnim, imaju svoj izvor u tamnoj svesti letača. Ovo je jedna fantastična i fatalna slika sveta, toliko neverovatna da je praktično nemoguće da bude potpuno neistinita. Pred takvom perspektivom ideje poput zagrobnog života, reinkarnacije, karme, greha, razvoja, Božjeg plana, spasenja, pakla, raja itd, otpadaju poput ljuštura sa opsene zvane kultura. Čitav manevar čarobnjaka povodom toga nije da utekne letačima nego da vodi takav način života koji će ga učiniti nekako nezanimljivim za njih. Sloboda koju čarobnjak naposletku osvaja, kod Kastanede je nazvan „orlovim darom“. Ta sloboda je nepojmljiva jer nema nikakve veze sa nama poznatim svetom niti sa bilo kakvim oblikom tonala, već sa nagualom koji predstavlja neprevodiv koncept beskraja svih mogućnosti.

Taiša Abelar, pripadnica čarobnjačkog kruga Karlosa Kastanede, u knjizi „Prelazak čarobnjaka“, ističe suštinu podeljenosti ljudskih bića u energetskom smislu. Mnoge tradicionalne doktrine nas uče kako u nama postoji dualitet, duh, kao nematerijalni deo i materijalno telo. Ovakva podela, po Abelarovoj, održava našu energiju u stanju haotične podvojenosti i sprečava je da se objedini. To stanje podeljenosti je stanje čovečanstva uopšte, ali ta podeljenost, kako ističe Taiša Abelar, nije između našeg duha i tela, nego između tela, koje je boravište duha ili bića – i drugog ja, koje je utočište naše osnovne energije. Ljudska bića, po tome, imaju dva velika energetska bloka, koja bivaju razdvojena od trenutka rođenja namerom odraslih, odnosno silama socijalizacije. Jedan deo se razvija prema spoljašnjosti i postaje fizičko telo, dok se drugi okreće ka unutrašnjosti i postaje dvojnik. 

Abelar kaže da kada ljudsko biće umre, telo se vraća zemlji, dok se dvojnik oslobađa. Međutim, pošto dvojnik nije imao prilike da se usavrši, on biva slobodan samo na jedan trenutak pre nego što biva raspršen. Dakle, po doktrini koju prenosi Abelar, prava podela nije između duha/duše i tela, nego između fizičkog tela i eteričnog dvojnika. Dvojnik je, po rečima Taiše Abelar, na neki način beskrajan. Kao što fizičko telo opšti sa drugim fizičkim telima, dvojnik komunicira sa univerzalnom životnom silom. Suština šamanskog rada, po tome, jeste izbrisati lažnu dvojnost tela i duha kako ne bismo umrli običnom smrću. To se postiže sprovođenjem eteričnog dela naše ličnosti, tj. dvojnika, u svakodnevnu svest. Po Taiši Abelar, to podrazumeva dovođenje dvojnika u vezu sa svakodnevnim životom, čime naše telo postaje svesno svog energetskog eteričnog pandana. Fizičko telo je nerazdvojivo vezano za svog etarskog blizanca, ali vremenom ta veza slabi zahvaljujući pre svega osećanjima i mislima, koja su mahom fokusirana na fizičko telo. Da bismo preusmerili svest sa fizičkog tela na njegovog fluidnog blizanca, neophodno je otkloniti prepreke koje razdvajaju ova dva vida našeg bića.

Mistične tehnike Indije imaju za cilj ujedinjenje dva načela u ljudskom biću koja su obično predstavljena Suncem i Mesecom (metafiziološki nervi, nadiji: ida i pingala, stapaju svoje energije kroz središni kanal – sušumnu). Cilj tih tehnika nije prevlast jednog od pomenuta dva načela, nego upravo ujedinjenje leve i desne strane ljudske svesti. U mitologijama razni solarni junaci uvek imaju nekakvu tamnu stranu koja je povezana sa tajnama posvećenja, sa svetom mrtvih, plodnošću itd. Ta tamna strana je aspekt dvojnika u celini ljudskog bića. Kako je njegova priroda skrivena i često zastrašujuća za dnevnu svest, otud nije ni čudo što je dvojnik ogrnut velom tame. Dvojnik je zapravo skriveni blizanac svakog čoveka.

U simboličkom smislu, fenomen dvojnika skriven je u mitovima o blizancima, uopšte u simbolici blizanaca. Pojava blizanaca podseća na postojanje skrivenog blizanca svakog ljudskog bića. Kako sam malo pre naglasio, za dvojnika se vezuje tačka obeležena hebrejskim slovom kof, (što znači potiljak, a čiji je latinični pandan slovo Q). To je lunarna tačka, a Mesec je suštinski povezan sa dvojnikom. Kof je moguće povezati i sa iglenom ušicom, a što asocira na novozavetnu parabolu: „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije“. U suštini je rečeno da kamila, odnosno hebrejski glif gimel, u ovom slučaju lakše prolazi kroz kof nego „bogataš“ koji je u analogiji sa Jupiterom (glif kaf, preveden kao dlan, čiji je latinični pandan slovo K). Kof i gimel imaju veze sa Mesecom. Takođe, Mesec je povezan i sa seksualnošću jer simbolika Meseca na Drvetu života obuhvata seksualne funkcije. Lunarni sefirotski fokus je Jesod, preveden kao temelj, što ukazuje na to da je pojavni svet utemeljen na seksualnosti. Zapadni okultizam glifu kof dodeljuje tarot kartu Mesec koja skriva doktrinu tamne strane. Mesec je univerzalna planeta te ima udela i u onom što je najviše, kao i u onom što je najniže, o čemu svedoče i dve lunarne geomantijske figure (koje zapravo označavaju apstraktne mesečeve čvorove) – Caput Draconis i Cauda Draconis.

U periodu koje možemo nazvati zlatnim dobom, kad je čovek bio jedinstveno biće, dvojnik nije postojao. Rascepljenost je došla kao suštinski iskorak involucije ljudske vrste. Uronjenost u materijalni i materijalistički život i prateći mentalni sklop, naročito u naše vreme, ima i tek će imati za posledicu produbljenje tog jaza između solarne i lunarne svesti, te podvojenosti aspekata unutar ljudskog bića. Takav razvoj događaja podrazumeva nekakvu reakciju ljudi, u zaludnom polusvesnom pokušaju da se predupredi dalja podvojenost čoveka i njegovog dvojnika. Taj pokušaj ide u pogrešnom pravcu, kroz udaljavanje od prirodnih načela bitisanja ka zagrljaju u iskonstruisanom, izveštačenom, virtuelnom i izmaštanom. To je put u hibernaciju, odnosno put u svojevrsnu mumifikaciju o čijim modalitetima i posledicama tek treba razmišljati.

Istorijski čovek je tokom razvoja, menjao fokus normalnog i prirodnog, što ne znači kako smo zbog toga u obavezi da stavljamo znak jednakosti između normalnog i prirodnog. Kao sferična svetlosna bića mi smo prirodno mogli mnogo toga, pa i da letimo, a bez da su nam za to uopšte bila potrebna krila. Pretpostavljam da je mit o padu ili mit o prvobitnom Zlatnom dobu deo jednog opšteg iskustva čovečanstva čija je posledica naša deformacija, da ne kažem involucija. Otud je pitanje šta smo zapravo to u međuvremenu mi razvili i kakav je zaista značaj svega toga što sa naše tačke gledišta smatramo razvojem? Čovečanstvu je danas nedostižan prvobitni sferičan oblik. U međuvremenu možemo da burgijamo načine za izlazak iz stanja ograničenosti tako što ćemo promeniti svoj energetski oblik kakav sada jeste. Jajasta energetska forma jeste danas normalna, ali nije prirodna, iako se tako čini s obzirom da se ponavlja već duži niz pokoljenja.

Joseph Apoux

Kenet Grant je u knjizi „Kultovi senke“, pišući o  njenim svojstvima, izvršio sledeću podelu: apsara je oblik senke vidljiv kao blještavi purpur koji stvara bludne slike i koju prate tzv vlažni snovi. Rambha je oblik senke opisan kao tkanje odjekujućih snova koji se pretapaju jedan u drugi. Urvaši ili kurvaši (kurveštije ili hurije) jesu hurije pohote, odnosno podsvesne seksualne želje. Menaka predstavlja seksualne sanjarije. To su sve vidovi Lilit.

Rehabilitacija Lilit i ponovno zanimanje za nju i njeno otkrivanje, istorijski se poklapa sa masovno rasprostranjenom praksom vršenja pobačaja, čije magijske posledice još nisu dovoljno rasvetljene. Ono što je, između ostalog, prouzrokovalo stvaranje pretpostavki kako za evolutivne, tako i za involutivne pomake i promene kod ljudi, jeste buđenje umnog dela duše i uzdizanje tog dela nad prvobitnim stanjem uroborosa. Međutim, gde je god na delu neki razvoj i evolutivni pomak, gde god nešto kreće napred, tu nešto krene i nazad. Kusajući plod sa Drveta poznavanja dobra i zla, čovek je (muškarac i žena) izbačen iz rajskog vrta.

Buđenje, ili uzdizanje umnog dela duše na mikrokosmički tron ljudskog bića, podudara se sa iniciranjem simbola, rađanjem magije, jezika, kulture. Ljudsko biće postalo je homo magicus. Takođe, može se reći kako je magija posledica ili rezultat involucije prvobitnog, predmagijskog stanja svesti. Magijsko delovanje zasnovano je na idejama. Zbog toga je magijski um prvenstveno racionalan um, ma koliko magija kroz mutne vizire današnjice može delovati kao neka petparačka, opskurna ili iracionalna delatnost. Imaginacija i sposobnost simboličke komunikacije, predstavlja suštinu racionalnosti, osnovu magije. Stvaranje simbola i njihova upotreba, mišljenje i delovanje na osnovu pojmova i analogija jesu radnje razumnog bića. Magija može da čini sve što je kadra da zamisli, uključujući zvuke, osećaje, osete, ukuse, mirise, a ne samo vizuelne oblike. Ako je nečija imaginacija bezgranična, bezgranični su i domeni njegove magije.

Elifas Levi kaže da je imaginacija to što uzdiže volju i daje joj snagu nad univerzalnim agensom, odnosno astralnim svetlom. Posledice magijskog delovanja jesu odrazi imaginacijskih mentalnih projekcija magijskog operatora. Svako mentalno projektovanje, tj napor usmeren ka stvaranju imaginacijskih oblika i sadržaja, u osnovi jeste magijsko delovanje. Pritom je drugo pitanje da li te projekcije bivaju uopšte ostvarene? Većina ljudi, budući stalno imaginacijski aktivna, u manjoj ili većoj meri, zapravo magijski deluje. Zaključak je da se svi mi, manje ili više, hteli mi to ili ne, uspešno ili bez nekog većeg uspeha, bavimo magijom, tačnije magijski delujemo. Mi smo magijska bića. Čovek je magijsko biće (uključujući i one ljude koji se snebivaju, užasavaju od magije ili joj se podsmevaju).

Magijska imaginacija je u velikoj meri određena analogijskim i simboličkim tvorevinama i odnosima, čije je ustanovljavanje, podsetimo se, racionalan napor, odnosno plod racionalnog delovanja. Te tvorevine i odnosi sa osnovnom idejom u središtu (idejom vodiljom), predstavljaju logičko-etičko-imaginacijsku, dakle racionalnu podlogu za magijsku praksu i mišljenje. Tako ustrojena racionalna podloga predstavlja okvir u kojem biva izgrađen religijsko-magijski pogled na svet. Izgradnja pogleda na svet jeste takođe magijski napor. Smisao ustanovljavanja pogleda na svet, tj mentalno-idejnog poretka, jeste da posluži kao oruđe koje određuje opseg magijskog i uopšte bilo kakvog delovanja u uslovima kulture. Magija je skup metoda, da kažem „operativni sistem“, koji može sadržati i svoju dogmatsko-teorijsku komponentu, ali ona je pre svega iskustvena i eksperimentalna delatnost. Problem je u tome što su ljudi sve mistifikovali.

Kastaneda je, opisujući neke stare izopačene vidovnjake Meksika, rekao kako su oni voleli da ugađaju sebi. To je možda glavni razlog zašto se magija počela ogrtati velovima tajne dovodeći sebe do izopačenja, tj izopačenja mnogih koji su hodajući putevima magije. To je tako bilo u drevnoj prošlosti, ali istorija modernog okultizma svedoči da je tako i danas. Zavist, ljubomora, ambicija, uobraženost, pohlepa, požuda, egoizam, halapljivost, ali i strah, učinili su da ne samo magija, već i sve što čovek stvori i čega se dotakne, postane takvo kakvo jeste. Možda sudim prestrogo, ali mislim da bismo danas i te kako trebalo biti zadovoljni kao vrsta jer nas priroda još uvek nije zbrisala sa lica Zemlje.

Došli smo do zaključka da sistem analogija i asocijacija, poredak ideja i koloplet odnosa između njih, predstavljaju osnovnu građu magijskog softvera, delatnog sistema i pogleda na svet, koji u znatnoj meri traje i danas. To trajanje takođe svedoči i o magijskoj osnovi kulture i civilizacije, te o magijskoj prirodi razuma i o racionalnoj prirodi magije. Razum je čista magijska tvorevina, magija po sebi, funkcionalna matrica povezivanja i razlikovanja pojava. Mag praktično ne može da dela ukoliko za neku pojavu nema izgrađen odgovarajući pandan, ako nema simbol, reč, misao, ako ono što je opazio nije pretvorio u činjenicu. Elifas Levi, u „Transcendentalnoj magiji“ kaže da svaki znak odgovara ideji i posebnom obliku ideje, te svaki čin izražava htenje koje odgovara misli, i izražava analogije te misli i volje. Ravnoteža u idejama je razum, a u silama moć. Po njemu, razum i vera se uzajamno isključuju i ujedno povezuju analogijom. Analogija je jedini mogući posrednik između konačnosti i beskonačnosti. Ona je ključ svih tajni prirode i osnovni uzrok svih otkrovenja, tvrdi Levi.

Načela razuma, od trenutka njihovog nastanka pa do naših dana suštinski nisu promenjena. Zadatak magije kao metoda jeste sticanje moći da bi se ostvarila određena namera. Ciljevi pritom mogu biti različiti i kojekakvi i zavise od motiva te osobenosti magijskog operatora. Težeći da stekne ili kontroliše moć (u krajnjem slučaju samoga sebe, tačnije potencijale i instinkte sopstvenog bića), mag, vrač, otkriva činjenicu kako je on svestan da istu nema, da je ne poseduje ili je ne kontroliše, u potpunosti ili u meri koja je njemu neophodna. On je primoran da sledi određenu disciplinu i izvršava određene postupke isključivo sa zadatkom sticanja znanja, moći ili prikupljanja energije. Njegova lista prioriteta je sasvim jasna i nedvosmislena. Njegovo ponašanje je tome podređeno. Takođe, mag mora uložiti određeni napor kako bi uopšte doveo sebe u stanje da sprovodi svoju volju. On mora da stekne jasan i nedvosmislen osećaj moći ne bi li ostvario svoju nameru. Uz pomoć magijske delatnosti, magijske discipline, mag teži da sebe dovede do nameravanog htenja – čime on tvori svoju volju. U tom smislu Krolijeva maksima objavljena u Knjizi Zakona: „Čini kako ti Volja i neka ti to bude jedini Zakon”, jeste moderni jezički odraz te drevne činjenice.

Čovek predmagijskog doba je posedovao magijsku moć u znatno većoj meri nego čovek magijske. Bio je oslobođen balasta magijskih tehnika, rituala i doktrinarne discipline. Korišćenje moći uklapalo se u njegov način života. Predmagijski čovek nije svoju moć poimao kao moć – u smislu nečeg tajanstvenog. Da li mi našu sposobnost upravljanja automobilom tretiramo kao neku posebnu mističnu moć ili je to nešto što bespogovorno prihvatamo kao normalno i neophodno za uslove života u savremenoj civilizaciji? Ta moć je nešto što se svakako podrazumeva. U tome nije bilo nikakve tajne, ničeg ritualnog, okultnog, svetog, simboličnog. S obzirom da je sve to – opskurna, tajanstvena, opčinjavajuća, sveta, zavetna, magija (uz neke izuzetke) pruža sliku nekakve dekadentne mistagogije. Ona poseduje tajnu, po čemu je slična religiji i politici (državne i službene tajne, vojne tajne, svete tajne), a poseduje baš kao i ove dve, neku vrstu ekskluzivnosti. Sve tri sestre, kao rečna korita kulture i društvene supstance, imaju svoje, istovetne ili veoma slične simbole, dogme, načela, obrede, posvećenja, hijerarhiju, zatim duhove, božanstva i fetiše, sveštenstvo, crnu i belu varijantu, sujeverja i veru, mitologiju, demagogiju, spiritističke i nekromantijske momente, mađioničarstvo i šarlatanstvo, podvižništvo i podložništvo, autoritete, hramove, doktrinu, sveta mesta i mesta moći, neprijateljske sile i saveznike. Magičnost i religioznost politike usko je skopčana sa magičnošću i politikanstvom religije. Ono što obe vezuje sa magijom jesu ritualnost i volja za moći. Religija bez magijskih oruđa ne može biti ispoljena a da ne završi kao priča, kao teologija, odnosno filozofija. Jedna od očiglednih magijskih trenutaka religije je egzorcizam. Religija, da bi bila delotvorna, mora posedovati i neke magijske vidove, kao što je politika bespomoćna bez religijskih elemenata koji u sebi opet sadrže magijske komponente.

Jednostavnost načina života predmagijskog čoveka, usmeravala ga je na usredsređenost ka bićima i pojavama od kojih zavisi njegov opstanak i njegovo bezbedno bitisanje u svetu takvom kakav jeste. Predmagijskom čoveku nisu bili potrebni simboli, apstraktno umovanje, rituali, mitovi, pojmovi, kultura uopšte. On poput životinje, zna da neki njegov postupak izaziva određenu posledicu. Sledeći tu zakonitost, on dela bez da ulazi u proučavanje i razmišljanje zbog čega je to tako. Predmagijski ljudi nemaju prošlost, tradiciju, ne poznaju sveto i profano, duhovno i materijalno, ne razlikuju dobro od zla, ne bave se metafizikom i moralisanjem, već za razliku od nas žive u sopstvenom središtu. Mi živimo na obodu naših vlastitih bića zaokupljeni nebitnim stvarima, pojavama i odnosima. Od efemernosti zidamo palate našeg spokojstva, sreće ili briga, da bismo na kraju bili istrgnuti iz svega toga, eto tek tako.

Prelaz čoveka iz predmagijske u magijsku fazu znači da je umni deo duše, lagano ali sigurno, uspešno kretao u pohod na suverenski vrh kojim je do tada, kao vrhovno načelo ljudskog bića, neprikosnoveno vladao njegov nemi deo. Sledeći stadijum, nakon dosezanja preovlađujućeg položaja umnog dela duše nauštrb nemog dela, u hijerarhiji delova duše dovodi u pitanje uverenje o sveopštem razvoju čovečanstva. Zaista je bespredmetno i uzaludno truditi se ustanoviti kada je sve to počelo da se dešava (da li je svugde, tj globalno i završeno), te kako i kojim se putevima taj proces kretao. Naposletku, sve što sam rekao o periodima prevlasti nekog posebnog dela duše nad drugim delovima ne važi baš u svakom slučaju kod svake jedinke ljudske vrste. Naime, kod nekih izuzetaka to ne važi, ali za većinu i te kako važi. U skladu sa rečenim, što se tiče ljudske vrste, pre bi se reklo da je na delu involucija nego evolucija, što ne znači da to važi za sve ljude. Upravo povodom toga, ljudski element pred sobom istovremeno ima tri sudbonosne mogućnosti:

1) da bude proždran od strane ništećih sila (ljudi u proseku nemaju načina da to izbegnu);

2) da nastavi bitisanje u novom, involucijskom obliku, neprirodno te naposletku uzaludno odlažući smrt razvijenim tehnologijama budućnosti ili morbidnim okultnim načinima;

3) da prebaci svoje prisustvo u pravolinijske metasvetske ravni, bivajući tako nepostojeći iz perspektive univerzuma haosa, a što predstavlja čin ontološke evolucije.