Tuesday, April 26, 2016

Demon racionalizma

Vidi sličan tekst:
Dominacija senke na svetskom nivou

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni stožer demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Dakle, to ne može svako da radi već jedino Merkur, odnosno onaj ko je upućen u merkurovsku tajnu nauku. Sledbenici Velikog Hermesa, učenici arhanđela Rafaela, biće oni koji će transformisati klipotičnu lunarnu energetsku koprenu u blagotvorni srebrni sjaj uz pomoć kojeg će ljudi ponovo moći da obožavaju zvezde i pronalaze svoje zvezdano-magnitudne puteve ili put ka solarnom središtu. 
Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok – biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će: „...uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno da se sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo očiste, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.“[1]

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti – mora biti pročišćeno. Ipak, da se razumemo, ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu spadaju i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv nju ejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost. Knjiga Zakona to slikovito opisuje na sledeći način: „Udaram krilima u lice Muhamedovo i zaslepljujem ga. Svojim kandžama kidam meso Indijca i Budiste, Mongola i Dina. Bahlasti! Ompehda! Pljujem na vaše kvarne veroispovesti.“[2] 
Kenet Grant je genezu mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života prvenstveno u Egiptu odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Grant kaže: 
„Međutim, u samom Egiptu patrijarhalna tradicija, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je apsolutni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o totalno muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi.“[3]
Grant ovde preteruje jer hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno, zapravo manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju
„Mistička bliskost s kosmičkim ritmovima koju su snažno napadali Proroci Starog Zaveta, a Crkva jedva tolerisala, u srži je religioznog života seoskog stanovništva, nadasve u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, Priroda nije svet greha, nego Božje delo.“[4]
Nasilna redukcija ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih intencija monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u Antihristu i Volji za moć, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila.“[5] Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića, a za čije održavanje lunarna oligarhija i te kako ima interes: 
„Čovek učinjen bezopasnim, za se i za druge, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik – to je taj najpoželjniji tip, taj koji se može i proizvesti kakvom hirurgijom duše.“[6] 
Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača.

Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori u Knjiga Zakona: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“[7] „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“[8] Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao: „Hrišćanstvo međutim, kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla.“[9]
Međutim, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. Knjiga Zakona pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“[10] Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što religija razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje. Rene Genon govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i: 
„Zaista bi se moglo reći da – što je jedna koncepcija ograničenija – na nju se više gleda kao na striktno racionalnu; uostalom, dovoljno je poznato da su, počev od „enciklopedista“ XVIII veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne realnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima... Racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje; posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski...“[11] „Već sada možemo primetiti koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju; ovo pojednostavljivanje, koje, prirodno, uvek predstavlja posledicu svođenja stvari na njihove najinferiornije elemente, potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.“[12]
Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“, a čiji je posao da upravo taj intelekt odražava. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Genon kaže: 
„Time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju s nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, drugim rečima ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“; u istoj meri on, malo-pomalo, gubi sve čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje, u čemu nalazi trenutno zadovoljstvo samom činjenicom svoje težnje nadole, jer ga ona vodi u smeru pojednostavljivanja i izjednačavanja svih stvari.“[13]
Tu leži koren shvatanja izjednačavanja svih ljudskih bića na osnovu nekoliko osnovnih parametara, ne uzimajući u obzir suštinske osobine svakog pojedinca ili određene ljudske grupe. To je izraz težnje ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže Knjiga Zakona: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“[14] Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirot. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao era vulgaris, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u Knjizi Zakona. Kabalistički, ograničenje je jedno od svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje principa Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona, novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.




[1] Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 161.
[2] Knjiga Zakona III:52-54. U komentarima Knjige Zakona, Kroli ističe da se ovi stihovi odnose na islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam, judaizam i hrišćanstvo. Vidi: Aleister Crowley, The Law Is For All, Llewellyn Publications, St. Paul, USA, 1975, str. 302-303.
[3] Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 61-62.
[4] Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, str. 155.
[5] Fridrih Niče, Volja za moć, Mladost, Zagreb, 1988, str. 127.
[6] Niče, Volja za moć, str. 129.
[7] Knjiga Zakona II:17-18.
[8] Knjiga Zakona II:21.
[9] Fridrih Niče, Volja za moć, str. 129.
[10] Knjiga Zakona, II:32.
[11] Rene Genon, Mračno doba, Gradac, Čačak-Beograd, 2008, str. 46.
[12] Rene Genon, Mračno doba, str. 47.
[13] Rene Genon, isto, str. 50-51.
[14] Knjiga Zakona, I:4.