Saturday, April 30, 2016

Božanska revolucija katastrofe (ideološki pamflet)

„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na „jednaka“ prava.“
Fridrih Niče, Antihrist

Ovo što sledi za mnoge će delovati neprihvatljivo, iluminatski, komunistički ili fašistički, totalitarno, u krajnjoj liniji nerazumljivo, ali ako steknu takav utisak neka odustanu od daljeg čitanja. U pitanju je ogled i promišljanje jedne svetske revolucionarne perspektive koja je apsolutno kontrainicijacijska, ali koja polazi sa stajališta neophodnosti sredstava svesno sprovedene tzv šok terapije u civilizacijskom smislu, čiji je cilj svojevrsno resetovanje čovečanstva. Nakon tog resetovanja moguće je izvoditi nove oblike civilizacijskog i kulturnog grupisanja i usmeravanja reafirmacijom drevnih načela (u novim ključevima) utemeljenih pre svega na poštovanju prirodnih tokova. 

Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do tranzicija ka antivrednosti, u odnosu na dominantne društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva. Reč je o tranziciji koja još uvek traje – iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije ništa više od puke negacije. Polet revolucionarnog ciklusa, pasioniranost aktera revolucije, nije ništa manja od pasioniranosti dekadenata predrevolucionarne situacije, pasioniranosti kojim su se poslednji odavali opojnoj demenciji dekadencije. Da nije tako nijedna revolucija ne bi uspela. Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari lakše moći  delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sledeći tu logiku, neki budući islamistički revolucionari u Francuskoj mogu bez imalo problema da ukinu sekularne tekovine Velike Francuske revolucije te izvrše kontrarevolucionarni preokret u pravcu povratka na monoteistički, univerzalistički poredak, doduše u islamskoj interpretaciji, pa čak i da vrate kralja, šaha, sultana ili kalifa. Naposletku, svako može sve da uradi i da se, pozivajući na pomenuti diskontinuitet, legalizuje i legitimiše svoje akcije. Otud, radikalni muslimani imaju sasvim legitimno pravo da zahtevaju, ili da se oružjem bore, za uspostavljanje šerijatskog zakona, ne samo u Francuskoj, nego i na prostoru čitave tzv Zapadne civilizacije.
Sa stanovišta stvarne promene sve što je protiv i što svoje osnovne principe temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva.

Pitanje slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na principijelnu opštost slobode i bez obzira na to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je to, bez obzira na krizu, najosnovniji oblik zajednice - porodica. Da ne ulazim u definiciju pojma porodice, samo ću istaknuti da porodicu smatram oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju je utopija, ali društvo/zajednica koju predvode adepti je sasvim moguće i dodao bih - poželjno! Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. 

Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koja individua na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana isključivo za mali broj pojedinaca koji su se maksimalno potrudili da je dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od neslobodnih. 
Pseudorevolucionarni prevrat (a što istorijske revolucije u okviru hrišćanske civilizacije jesu) iz nekog sistema vrednosti ka njegovoj suprotnosti, nije ništa više do puč, te otud u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava, sveobuhvatna, tada sigurno ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Antiteza definitivnoj i totalnoj revoluciji više se ne tiče čovečanstva i civilizacije, niti ljudskog bića kakvog ga poznajemo. Tu je reč o posve drugačijoj perspektivi koju je teško zamisliti. Četvrta idejna opcija, uopšte nije u opoziciji spram treće koja je, putem revolucionarne devastacije, nadišla antagonizujuću društvenu bipolarnost oličenu u drugoj (pseudorevolucionarnoj) i prvoj (početnoj) opciji. Četvrta opcija je opcija sukcesor. Ona je kreativna, a ne destruktivna opcija. Njena kreativnost je totalna, baš kao što je totalna destruktivnost prave revolucije.

Iz paranoičnog straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije), rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast – konspiracijom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti. 
Pošto čovek, ipak vapi za duhovnošću, za beskrajnim horizontima perspektive, povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je grandiozan napredak u sferi spiritualnog pseudoprogresa: vulgaran povratak tradiciji, političke religije, stvaranje plejade novokomponovanih kvazireligijskih i kvaziezoterijskih oblika duhovnosti snobizma pseudocivilizacijskog društva itd. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog shvatanja revolucionarnih principa Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru hrišćanske civilizacije zaista bile revolucije katastrofe, čija se progresivnost ogleda u zaboravu, sentimentalizaciji, desakralizaciji i vulgarizaciji svega onoga na čijem su temelju, u odnosu suprotstavljenosti, ideologije datih revolucija i nikle.

O nedostatku volje za odricanjem od želje za privatnim interesom (to je ključni motiv pomenutih pseudorevolucija) te za rešavanjem ključnih problema ljudskih bića, nema potrebe govoriti. Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, već sive eminencije” koji agendu svojih interesa ostvaruju podsticanjem, finansiranjem i strateškim usmeravanjem. Njihovi interesi nisu vezani za njih same u personalnom smislu, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene stratege i finansijere cilj je društveni inženjering u pravcu koji je generalno unapred definisan. Ipak, imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka.
Esencijalno Dobro i esencijalno Zlo nikako se ne mogu manifestovati u čistoj formi, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i tamo učini i nešto pozitivno. Isto tako vlast makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili da okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla tolerisao počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti infuzija kosmičkog jedinstva.

Prava revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao Božanskom Revolucijom Katastrofe. To iz razloga što počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja, apstraktnog nasilja. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog, ideološkog, pravno-političkog, vrednosno-moralnog poretka, a što ima biti zalog novog revolucionarnog kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon krvavog čina na najvišem nivou, ono što sledi nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste nekromantijaoživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske Revolucije Katastrofe jeste u transformaciji, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Ta transformacija, shodno revolucionarnoj doktrini, mora biti inicirana odozgo, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj revolucionara je infiltrirati se u vlast, u moć, pa onda sa te pozicije revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslov infiltracije bude ostvaren, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne autsajderi, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti reflektovana na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka. Ne mora značiti kako je vrhovni adept istovremeno i prvosveštenik religijskog i institucionalnog manifestovanja tog kulta.
Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju Katastrofe, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne bi mogli biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti i proroci, sveštenici kako globalizacije, tako i njene napredne varijante: galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od kategorije posebnih ljudi arkanskog tipa, intergeneracijski posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske Revolucije Katastrofe, početak scenarija galaksizacije – konspirativna infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. To je suštinska intencija totalnog revolucionarnog delovanja koje može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske prirode.

vidi dalje: Vladavina razuma i transhumanizam

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.