Tuesday, April 19, 2016

Borba za genijalnost

Vidi povezan tekst:
Dominacija senke na svetskom nivou

Alister Kroli je smatrao kako njegov duhovni sistem razvoja čoveka, između ostalog, ima za cilj i podsticanje razvijanja genijalnosti kod ljudi, odnosno da svako nauči kako da se poveže sa sopstvenim unutrašnjim genijem. Taj bi se genije onda ispoljio na način da čovek bude kadar spoznati šta je njegova volja te da besprekorno postupa u skladu sa tom spoznajom. Kenet Grant kaže da osoba koja nije svesna toga da poseduje istinsku volju neće biti u stanju videti bilo kakav razlog zašto bi i na koji način tu volju ispunila. Zamislite ljudski svet sačinjen od genijalnih naučnika, umetnika, stvaralaca, bardova, mudraca, proroka... To je svet u kome se talenti i genijalnosti slobodno razvijaju, u kome ljudi tvore svoju volju, manifestuju svoju genijalnost, pritom se ne sudarajući sa voljom i genijalnošću drugih, budući da je – kako to uči Krolijeva Knjiga Zakona – svaki muškarac i svaka žena zvezda. Shodno tome svako ima jedinstvenu putanju poput zvezde na nebeskom svodu tako da se nikada ne sudare, ili je taj sudar zaista retka pojava. 

Po Grantu, Kroli je smatrao da bi genijalnost trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak i da se sistematskim vežbanjem može razotkriti ili prizvati genijalnost svakog pojedinca. Naravno, dodao bih, pod uslovom da je svaki čovek mikrokosmos, u šta lično ne verujem, jer mnogi su ljudska bića samo u tehničkom smislu. Grant genijalnost povezuje sa božanskim zoomorfnim atavizmima, ukazujući da njihovo pojavljivanje u svesti magičara, nadahnutog umetnika ili kakvog genija, može dolaziti kako iz prošlosti, tako i iz budućnosti. Grant kaže da je stanje poznato kao genijalnost: „posledica opsednutosti uslužnim duhovima,[1] jer kreativan umetnik, podjednako kao i naučnik, prima određene nagoveštaje budućih atavizama. Ovo znači da se budućnost može stvarati, postulirati pomoću buđenja određenih atavizama u svesti ljudi na način pomalo paradoksalan: da se buduća stanja svesti prizivaju iz davno prošlih stanja, a što bi na neki način potvrdilo cikličan način proticanja vremena. Svako otkriće ili inovacija je atavistički dar, odnosno atavistička obdarenost, oni su gotovo uvek, rezultat inspiracije koja se javlja u stanju praznine, odsustva misli ili psihosomatske iscrpljenosti. Velika otkrića nastaju slučajno ili nastupom nadahnuća. U slučaju svakog genija u istoriji vidljiv je duboki emocionalni, intelektualni ili duhovni potres, a iz tako nastalog haosa uzdiže se atavizam u obliku inspiracije.“[2] Inspiracija je oblik opsesije, a čovek koji je uspostavio vezu sa svojim genijem, u stanju je da tu opsesiju opredmeti, a ne samo da je posmatra.

Ipak, najviši od svih genija su tzv verski geniji budući da je reč o najvećim prosvetiteljima. Naravno, svestan sam kako ovo može zvučati uhu današnjeg sekularizovanog čoveka. Verski genij je mogao biti to što jeste jer njegova sudbina određena uplivom božanske sile, često posredstvom kakvog anđeoskog prisustva. Podsetimo se, ne reče li Jahve Mojsiju: „Gle, ja šaljem anđela svoga pred tobom da te čuva na putu i da te izvede na mesto koje sam ti spremio. Čuvaj se i slušaj ga, nemoj mu se protiviti, jer on neće grehe vaše oprostiti, jer je ime moje u njemu. Ali ako slušaš glas njegov i uradiš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj neprijatelja tvojih i protivnik protivnika tvojih.“[3] Kako je Božje ime u anđelu, kad govori anđeo kao da sam Bog govori, jer upravo zbog prisustva Božjeg imena anđeo jeste Bog bez obzira što je samo anđeo.

A sada pitajmo se radi li svetska oligarhija, vrla te navodno prosvećena vladajuća kasta današnjice koja uobličava globalističku civilizaciju, na sistematskom podsticanju razvoja genijalnosti, na prirodnoj suverenosti čoveka u skladu sa elementarnim hermetičkim doktrinama? Odgovor je sam po sebi jasan. U spisu Nova Atlantida renesansni duh Engleske, Fransis Bekon (1561-1626), opisivao je utopijsko ostrvo Bensalem na Pacifiku kao ovaploćenje visoko moralne i razvijene zajednice očito rozenkrojcerskog uređenja, kojim je vladalo Društvo doma Solomonova za koje se u spisu kaže: „Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“[4] Čitav sistem Bensalema je izgrađen na načelima Društva koje je potpuno okrenuto nauci. Zajednica ustanovljena u Bensalemu ima misiju, ona je izuzetna i podređena je cilju postizanja svega što je mogućno. Bekon u tom spisu navodi čitav niz tehničkih i tehnoloških dostignuća koji u njegovo vreme nisu postojali, a mnogi još uvek ne postoje. Ukratko, ovo je utopijska projekcija Nove Atlantide kojom je protestantska kolonija na tlu Severne Amerike trebalo da postane. Umesto visoko moralne rozenkrojcerske sakralne države, severnoamerička federalna republika postala je svetski hegemon vršeći volju finansijskog kapitala globalne oligarhije u ime vulgarnog materijalističkog monoteizma tržišta i novca. 
Premostiti ambis vremena i prostora oduvek je bio san vodećih duhova čovečanstva. U osvit novog doba, nauka je trebalo biti ta koja će to omogućiti. Međutim, umesto jednostavnosti, nauka je izgradila skupu i nezgrapnu mašineriju, koja je refleksija vladajuće tehnologije moći. To što danas imamo na delu nije prava nauka, nego pseudonauka velikog novca čiji je cilj ugnjetavanje čoveka od strane čoveka, tlačenje čovečanstva, ograničavanje i satiranje njegovih stvaralačkih moći u ime izopačene dominacije i pseudomesijanskog sna o prosvećenom liderstvu svetske oligarhije. Povodom takve nauke, prirodnjak Konrad Lorenc (1903-1989) kaže: „Big Science nipošto, recimo, nije nauka o najvećim i najvišim stvarima na našoj planeti, nipošto nije nauka o ljudskoj duši i ljudskom duhu, nego je pre isključivo ono što donosi mnogo novaca ili velike količine energije, ili daje veliku moć, pa bilo to i samo moć da se uništi sve istinski veliko i lepo.“[5] Osim toga, dodao bih, današnja nauka je ograničena ideološkim fatamorganama, jer, kako to Lorenc kaže, i naučnici takođe pate od kulturnih bolesti, odnosno bolesti kulture.

Pomenuta oligarhija je savremeni ljudski i istorijski izraz klipotične koprene koja je vekovima prekrivala Zemlju, a poslednjih stotinu godina sve jače i jače, menjajući oblike ispoljavanja. Manipulišući marcijalnim energijama[6], oni su (da parafraziram jedno opšte shvatanje) ljudsku želju za životom blokirali strahom; manipulišući energijama Merkura zadovoljstvo su blokirali krivicom; solarnu volju blokirali su sumnjama i stidom; venuzijansku ljubav blokirali su depresijom i seksualnom izopačenošću; jovialnu istinu natkrili su lažima; lunarnu viziju zamaglili su opsenom; saturnalnu kosmičku energiju zaprečili su prokletstvom nužnosti zemaljskog tereta. Upravo taj teret, povećanjem volumena čovečanstva i civilizacijskog prostiranja, iziskuje više napora od svake generacije da, kako to primećuje Konrad Lorenc, zadovolji potrebu za prilagođavanjem i preoblikovanjem prenetog kulturnog nasleđa prethodnih pokoljenja. Otud pojava sumanute ideje prosvetiteljskog mentaliteta da se racionalnim putem, društvenim inženjeringom, može stvoriti nova kultura ni iz čega! Povodom toga Lorenc kaže da bi za ostvarenje takvog cilja bilo potrebno totalno uništiti roditeljsku kulturu, a što bi u krajnjoj liniji vodilo ka nekulturi, s obzirom da kultura nije proizvod racionalnog planiranja. Uostalom, kako se ljudsko biće uopšte može poistovetiti sa takvom projektovanom kulturom? Tu nije reč o kulturi nego o parakulturnom supstratu. Iz tog razloga ljudi projektovane kulture završavaju u subkulturnim grupacijama i nekulturi. 
Oligarhija insistira na trendovima, na zakonitostima vremena čiji su oni nepogrešivi tumači i demijurzi, te otud zahtevi za poštovanjem standarda modernosti, savremenosti, trenutka koji je već prošao, promenivši modalitete koje smo tek naučili i usvojili. I tako u beskraj, uvek kaskamo za progresom, a zapravo ne idemo nikuda, jer modernost ima bezbroj lica, iako u suštini reciklira jedan neprirodan status quo u funkciji održanja klipotične moći oligarhije. Ta moć i njeni nosioci jesu pervertirani izraz principa Babalon - kao bezdušne trgovačke svetske varoši. Na jednom mestu, govoreći o boginji Kali, Mirča Elijade ističe da onaj ko živi pod vlašću vremena žrtva je svakojakih patnji, a oslobođenje je zapravo ukidanje vremena, izbegavanje sveopšte promene. To je standard istočnih škola, dok škola objavljena Knjigom Zakona ukazuje na izazivanje promena i gospodarenjem nad procesom koji iz toga sledi. Oligarhija prividno pokazuje tu osobinu i intenciju upravljanja vremenom, odnosno istorijom, ali ona suštinski nije sposobna da prihvati zakon slobodne volje. U protivnom ne bi posledice njihovog delovanja bile tako destruktivne. Delujući u ime apstraktnog čoveka i na tom čoveku koncipiranog takođe apstraktnog, ideološkog čovečanstva, oni ispuštaju iz vida konkretne ljude i njihov prirodni ambijent. Njihov imperativ je konstantna promena, totalno pokoravanje vremenu. Oni istoriju stvaraju ex nihilo, stavljajući celokupan život na planeti u jednu jedinu ravan, u koncept pravolinijskog vremena koje ima eshatološku svrhu koja se gubi u milenarističkim maglama raznovrsnog mesijanskog voluntarizma. Rezultat svega toga je opšta zbunjenost i izgubljenost većine ljudi. U naše doba čovek sve teže razumeva šta se dešava i zbog čega, a nekada, u daljoj prošlosti, to nije bio slučaj, jer se nijedna pojava nije mogla razumeti a da to ne vodi razumevanju svega. Čoveku prošlosti je bio mnogo jasniji njegov položaj u univerzumu, a samim tim i u ljudskoj zajednici.
Govoreći o svrsi Knjige Zakona, Kenet Grant kaže da se ona može okarakterisati kao zapadnjačka tantra, koja je za razliku od indijske tantričke tradicije, univerzalna jer se odnosi na čitavo čovečanstvo. Zato nije slučajno da je diktirana jednom Britancu, upravo na engleskom jeziku u vreme kada je Britanska imperija bila na svom vrhuncu u kojoj Sunce nikada nije zalazilo, dok je zlatno doba svetske ekspanzije engleskog jezika tek predstojilo. Knjiga se manifestovala u Egiptu, reflektujući drevne egipatske bogove, dajući novi impuls opštoj renesansi staroegipatskih motiva u okultizmu na Zapadu. Grant kaže da ona sadrži univerzalne ključeve moći pomoću kojih će čovek moći da prodre u najdublje ćelije Vremena i Prostora te da istraži nepoznate dimenzije bez upotrebe nezgrapne mašinerije kakva je sada potrebna za naučne pristupe objektivnom univerzumu. Po Grantu je trenutno na delu pseudonaučni princip koji pretpostavlja da čovek može pobediti Prostor i Vreme samo ako je spreman da plati velike sume novca za opremu koja će se pokazati potpuno nepotrebnom. Očigledno je da oligarhija nema mentalnog kapaciteta za takav pristup nauci kojim se njoj iz ruku otima monopolska pozicija skopčana sa eksploatatorskim odnosima, koji čine glavnu prepreku suštinskom razvoju nauke. Setimo se sudbine legendarnog Nikole Tesle i stvari će biti kristalno jasne. Energija može biti gotovo besplatna i dostupna svima, ili će biti skupa i dostupna samo onima koji imaju novca. Očito je pobedio komercijalni lobi. Pri takvom stanju stvari, u tako skrojenom sistemu nečasne trgovine skopčane sa nasiljem, ljudske ambicije su bezvredne pa i štetne.

Konrad Lorenc je ukazivao da napredak nauke i sve što čovek čini da umanji ljudske patnje na paradoksalan način doprinose opadanju i propadanju čovečanstva. On ispravno primećuje da prve propadaju upravo one najplemenitije i uzvišene ljudske osobine i sposobnosti, one koje sa pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske. Velika gustina naseljenosti vodi ka redukciji vrednovanja društvenog kontakta, ka bagatelisanju međuljudskih odnosa i rađanju otuđenosti, apatije i ravnodušnosti prema drugim ljudima. To je jedna od ključnih psiholoških posledica demografske eksplozije čovečanstva praćene urbanizacijom bez presedana u poznatoj nam istoriji. Otud suštinski altruizam i nije moguć u velikom gradu. Lorenc kaže: „Našu ljubav prema bližnjima toliko razređuju mase bližnjih, suviše bliskih, da ona na kraju nestaje bez traga. Ko uopšte još želi da ispolji srdačna i topla osećanja za ljude, mora da ih susredi na malen broj prijatelja, jer nismo tako stvoreni da možemo da volimo sve ljude, ma kako pravilan i etičan bio zahtev da to činimo.“[7] U takvim uslovima života teško je nekakvim društvenim inženjeringom stvoriti nekakvog novog, humanog, prosvećenog čoveka. U suštini, reč je o velikoj laži, jer oligarhiji nije cilj stvarati humane ljude nego dehumanizovane podljudske zveri, idealne robove i potrošače, jer: „Samovrednovanje modernog čoveka sa punim pravom zahteva potvrđivanje njegove individualnosti. Čoveka njegova filogeneza nije tako konstruisala da bi, poput mrava ili termita, podneo da bude anoniman i posve zamenljiv element među milionima potpuno istovrsnih elemenata.“[8]

I zaista: "Let it be that state of manyhood bound and loathing." AL, I:42





[1] Tzv uslužni duhovi obuhvataju širok spektar apstraktnih psihičkih fenomena podsvesne prirode. Oni objektivno ne postoje, odnosno postoje na drugačiji način od tzv organskog sveta, te u objektivno postojanje – merljivo ljudskim čulima – mogu biti dovedeni određenim postupcima magijske prirode. Pokušaću da jedan tip uslužnog duha objasnim kroz primer zaklinjanja u praksi magijske evokacije karakterističnim za tzv grimoare i kabalističku magiju. Na primer, prizivač se prvo obraća Bogu, odnosno onome što je za njega vrhovni božanski princip i najviša sila koja postoji. U tom obraćanju on zapravo moli Boga, recimo Jahvea, da ga ovaj uputi na sledeći niži stupanj u božanskoj hijerarhiji – na arhanđela, ili da ovlasti taj niži stupanj za njegov slučaj, kojeg će prizivač, pozivajući se na Boga, zamoliti da mu dodeli anđela. On će od anđela zahtevati, pozivajući se na Boga, a potom i na arhanđela, da mu anđeo pošalje inteligenciju od koje će konkretno tražiti slanje uslužnog duha koji će prizivaču biti poslušan. Dakle, to je kao kada bi uputili molbu britanskoj kraljici da ona naredi premijeru da on ovlasti ministra, a ministar načelnika konkretnog odeljenja svog resora, da bi načelnik naposletku poslao službenika kome ću ja izneti svoj slučaj i od njega zahtevati da reaguje – pozivajući se na autoritet kraljice, premijera, ministra, načelnika službe. To sve ukazuje na postojanje metafizičke hijerarhije koja od kosmotvoračkog principa ide ka specijalizovanom opipljivom fenomenu u funkciji vrhovne sile.  
[2] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 147.
[3] Knjiga druga – Izlazak, 23:20-23.
[4] Fransis Bekon, Eseji, Nova Atlantida, Kultura, Beograd, 1967, str. 234.
[5] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 20.
[6] Mislim na psihičke energije ljudskog bića čiji je nebeski atribut planeta Mars, a ne doslovno nekakvim marsovskim energijama u materijalnom smislu.
[7] Konrad Lorenc, isto, str. 27.
[8] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, str. 82.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.