Saturday, March 5, 2016

Univerzalna tišina i kartezijanski sindrom

Neprestano vrenje uma svodi život na neprekidnu buku, monolog (ili dijalog sa drugima) te stalnu obuzetost i upregnutost tim mentalnim haosom. Kako je čovek sve civilizovaniji i kulturniji, buka (mentalna aktivnost) u njegovoj glavi i u ekološkom ambijentu sve je veća, a čovek sve uplašeniji od tišine. Tišina postaje vrhunski užas koji u podmukloj neizvesnosti ukazuje na jezovitu tišinu Univerzuma i nemerljivog beskraja zjapeće svemirske praznine. Mentalna i ambijentalna buka preuzimaju ulogu utočišta od straha i svih upozorenja od strane prirode. Funkcija mentalne buke, uključujući i onu spolja proizvedenu od strane elektronskih uređaja i drugih ljudi, jeste da čoveku ulije ili potvrdi predstavu o njegovoj sigurnosti u svetu u kome bitiše. Permanentna kakofonija učvršćuje okvir percepcije na jednom određenom, stabilnom, poznatom, normalnom i proverenom nivou. 


Čovek se rado prepušta haosu hiperaktivnosti mentalnih i kulturnih sadržaja, povišenim decibelima, simbolima, ekranu i zvučniku, ne bi li stekao sigurnost i moć da opstane i sačuva samokontrolu okružen tišinom i zlokobnim vrebanjem jednog tajanstvenog sveta. To je vrebanje koje uzdrmava bedeme spokoja i mentalne ravnoteže, temelje kontrole ili pobede nad stvarnošću. Bez te kakve-takve kontrole, stvarnost se izobličava baš kao kada netremice buljimo u neku stvar, ili kada se nađemo pod dejstvom narkotika. Tvrdnja kako je čovek pobedio Prirodu zapravo se odnosi na njegovo sigurnije i hrabrije (arogantnije) ponašanje i držanje na ovom svetu. Čovek je stekao veće samopouzdanje i veću sigurnost, a svet više ne izgleda tako strašno i nepoznato kao nekada. Grmljavina je danas pražnjenje elektriciteta u atmosferi, a ne gnev bogova. Naravno, veliki broj ljudi se i dalje plaši grmljavine ili strahuje od udara groma. Međutim, ta ljudska pobeda je krhka, ne zato što čoveka uvek može udariti grom, nego zato što ne znamo kako ćemo se ponašati ukoliko iznenada pred nama iskrsne neka nepoznata i zastrašujuća pojava pred kojom tzv racionalno objašnjenje zataji, s obzirom da se ova ne nalazi ni u jednoj od svih naših standardizovanih predstava o svetu. Svaki iole veći diskontinuitet u kontrolisanoj ili pobeđenoj stvarnosti srušiće kao kulu od karata ostvareni ljudski Napredak, odnosno kontrolu i pobedu.


Univerzum je sablasno tih. Njegova tišina teži poništavanju svake individualnosti, svakog egocentrizma, parcijalnosti, apsorbujući sve u monolitnu anonimnost, tišinu i bezličnost prirodnog toka, putevima nastajanja i nestajanja, do (bes)konačne entropije ka matricama Ništavila. U ambijentu totalne anonimnosti i bezličnosti tišine Univerzuma, niko ne može reći Ja a da pritom i čitav Univerzum ne kaže isto. Ljudska bića neprestano ističu i govore Ja, svakako sa skučenih pozicija delića jedne ogromne celine, delića koji smatra kako ima sopstveni integritet i identitet (dok je sa druge strane veoma problematično pitanje bilo kakvog individualiteta). Sa stanovišta totalne perspektive svaka parcijalnost, svaki poseban integritet, a kamo li identitet, jeste nešto posve bespredmetno. Kakav je smisao integriteta neke autonomne partikule (prividno samostalne celine) u gigantskom sklopu beskrajnosti Univerzuma (i metakosmičkog Ništavila)? Kakav je smisao, ako ne da bude šraf (ukoliko već nije ključni atom, ugaoni kamen, što je možda uloga Spasitelja), kockica u mozaiku, delić koji će u svakom slučaju ispuniti nekakvu svrhu i biti iskorišćen, odbačen, pretopljen u nešto drugo. Taj zakon je neumoljiv i nemilosrdan; zakon superiornosti beskrajno velikog nad beskrajno malim. Međutim, ta uloga čak ni pomenutom ključnom atomu ne potvrđuje integritet, već ga još elegantnije uklapa i utapa u totalni integritet sveukupnosti, tačnije u dez-integritet, s obzirom na dekadentnu prirodu Univerzuma. Ključni atom, ili pak svest kakvog genija-pokretača, Logosa, tada umesto vlastitog poseduje apsolutni, univerzalni, infinitivni identitet. On spoznaje da nikada i nije imao svoje Ja, već je njegovo Ja u suštini Ja samog Univerzuma, ako tako mogu da kažem. To znači da se njegov integritet ne završava na granicama njegovog majušnog prostiranja (ukoliko pretpostavimo da je Logos manifestovan kao Čovek), već se uopšte ne završava – gubi se u veličini, u beskraju, daleko iza samih granica Univerzuma. Iz perspektive zagraničnog beskraja, čitav Univerzum deluje kao neka udaljena svetla tačka. Kao da je reč o usamljenoj zvezdi na totalno tamnom i praznom beskrajnom horizontu. Onaj ko se probudio i postao Buda, samospoznavši se kao Jastvo Univerzuma, kao univerzalna svest, lako otkriva beskrajne magnitude svog integriteta čije je uporište metakosmičko Ništavilo, te otud govori o nirvani.


Vidimo, dakle, da je suština integriteta i identiteta usmerena ka infinitivnosti Ništavila. Takođe, pitanje identiteta bi dozvoljavalo tvrdnju po kojoj je svaki identitet proizvoljan, podložan promeni, te stoga istinit koliko i lažan, a što zavisi od količine energije uložene u njega. Dekartova tvrdnja – mislim, dakle postojim – (cogito ergo sum) – jeste, u najmanju ruku, groteskna izjava. Korpuskula koja se odaziva na Dekart i koja tvrdi da, misleći, ona postoji, ne potvrđuje time postojanje sebe kao korpuskule, već sebe kao Dekarta, kao identitet. Forma koja se odaziva na Dekart zaista je nekada postojala, sudeći po relevantnim istorijskim svedočanstvima, ali je sam Dekart naziv fikcije koja je opsedala tu formu (to je zapravo naziv formine ličnosti). Nikakav Dekart nikada nije postojao kao nešto realno. To biće (koje istorijska svedočanstva tako oslovljavaju i identifikuju) je samo umislilo kako je OnDekart. Izostanak procesa razmišljanja, toka misli, ne ukida korpuskulu zvanu Dekart, već ima za posledicu ukidanje fikcije, fantoma, odnosno Dekarta. Mentalna tišina razgrađuje identitet, odnosno iluziju identiteta. Identitet postoji samo dok teče misaoni proces. Zbog toga. – mislim, dakle postojim – važi samo za Dekarta, a ne i za biće koje je uz pomoć kulturnih sila proizvelo fikciju zvanu Dekart. Ako bi kojim slučajem čovek Dekart pao izgubivši svest, očevici bi rekli da se čovek koga znaju kao Dekart – onesvestio. Istina bi bila da je Dekart privremeno prestao da postoji. Očevici u tom slučaju mogu videti Dekarta, odnosno poznatog im čoveka, tj telo kako leži, ali Dekarta nigde ne bi bilo, jer budući onesvešćeno, biće ne razmišlja i ne dotira energiju u održavanje adaptiranog identiteta zvanog Dekart. Kada se Dekartovo biće probudi, probudiće se i Dekart, koji je u međuvremenu bio kompresovan. Međutim, ako se u Dekartovoj svesti odvija aktivan proces sanjanja, to znači da se Dekart povukao (dobro je pitanje gde se to povukao). U podeli između Dekarta i misli o njemu, Dekart se identifikuje sa nekim ko je posledica ili projekat, uzimajući ga za uzrok. Vidimo da je identitet običan energetski modus, manje ili veće vrednosti, nešto krhko i nesposobno za samostalno bitisanje, lutka, larva…


Ljubinka Radovanović, učenica R.A. Švalera de Ljubiča, u knjizi Velika jednačinaMit i simbolika starog Egipta,  povodom Dekartovog slučaja, kaže da njegova formulacija: ja mislim, već sama po sebi uključuje ja i mislim. Kako ona objašnjava, taj ja s kojim se identifikujemo, kao da je neko apsolutan, van-misleni, izvor od koga potiču misli. To je ličnost koja je izvan analize, uključena u filozofiju i kao sebe ne računajući, koja zaključuje. U ovoj podeli između subjekta i misli, subjekat se identifikuje sa nekim ko je efekat, uzimajući ga za uzrok. Taj neko, kaže ona, odnosno ličnost, istog je porekla kao i recimo Bog. Perspektive radi, ona nas poziva da obrnemo logiku i identifikujemo se ne sa nekim, nego sa nečim. To je misao, i to misao koja nas stvara, a ne koju mi stvaramo. Mišljen sam, znači jesam, bilo bi ispravnije reći, zaključuje Ljubinka Radovanović. Dalje, ona pita: mišljen od koga? Ni od koga: misao jeste misliti. Postojanje je, navodim, činilac bića. Mislilac i misao se identifikuju. Subjekat oseća sopstveni život kao afirmaciju svoje ličnosti i u takvoj samouverenosti biva poništen samim životom. Ona zaključuje da smo mi afirmacija, ali ne nas samih, pošto smo posledica, odnosno proporcija odnosa naših roditelja. Ova proporcija koja nas začinje stvara se, biva afirmisana našim postojanjem, kao misao čiji smo mi glagol. Kao glagol stvaralačke misli, naše biće jeste postojanje ove misli. Zato misao, po ovoj autorki, ne svedoči naše biće, već mi njega. U toj, na prvi pogled, maloj razlici, nalazi se jaz podele, dok je u toj podeli sakriven koren smrti.

Ne bi mnogo pogrešili ukoliko bi za sindrom Dekart (ljuštura Jastva) rekli kako potiče iz uverenja ljudi da imaju dušu te da se u njenom središtu nalazi njihov osećaj Jastva, osećaj koji, navodno, postoji i nakon smrti i čija stanja zavise od određenog religijsko-dogmatskog determinizma. Isto tako, ne bi mnogo pogrešili i ukoliko bi ustvrdili kako je Jastvo posledica i proizvod određenog načina i opsega percipiranja. Mi smo toliko vezani za vlastitu, ljudsku formu, da nam je praktično nemoguće da uopšte zamislimo sebe kao nešto drugo, a kamo li da to postanemo, odnosno da se voljno transformišemo u to što zamislimo (pritom bi bilo u redu ako tu mogućnost ostavimo retkim slučajevima poput šamana, vračeva, veštica, magova i sl., koji se pretvaraju u životinje itd.). Jastvo je uslovljeno upravo ljudskom formom, bez obzira što u suštini izvire iz bezličnosti i anonimnosti svesti kao takve. Taj osećaj je nerazvijen kod novorođenčadi, ali će rastom deteta i njegovim sazrevanjem trošiti i zahtevati sve više vitalne energije bića za procese razmišljanja, zamišljanja, bavljenja sobom i interakcije sa drugim individuama i okolinom. Prvi i najvažniji činilac u procesu generisanja Jastva, odnosno ličnosti, jeste svest, potom ljudska forma – korpuskula ili energetsko telo, a tek na trećem mestu dolazi uticaj kulturnih i socijalnih sila. Uticaji iz prirode su na četvrtom mestu. Ono što ljušturi ličnosti daje energiju i vitalnost jeste ljudska forma, energija, struktura, anatomija i snaga te forme.


Jastvo je emanacija svesti, uostalom kao i celokupno ljudsko biće – odgovor svesti na izazove sila koje vladaju Univerzumom, mada bi preciznije bilo reći kako je Jastvo – ljudsko Jastvo - emanacija same ljudske forme, koja je emanacija bezlične svesti, a koja je samim tim što je projektovala ljudsku formu postala ljudska svest. Međutim, Jastvo kakvo jeste, samo delimično ispunjava tu svrhu. Autonomija koju Jastvo ima često ume da bude nepraktična, a što ima za posledicu katastrofu svesti koja praktično biva pojedena od strane spoljnih sila. Da bi održalo samo sebe Jastvo vezuje ogromne količine vitalne energije bića te teži sticanju moći koja obezbeđuje kontrolisanje stvarnosti i sopstvenog integriteta, i to po strogo određenim standardima i obrascima koji potiču iz društvene i kulturne sfere. Podsticaj za sopstveno održanje Jastvo traži u unutrašnjoj i spoljašnjoj kakofoniji. Ono stalno podstiče inflaciju kakofonijskih i fantazmagorijskih sadržaja (kao sumu tog procesa imamo inflaciju kulturnih sadržaja). Takvo stanje ljudskog duha i ljudske percepcije čoveka čini lakim zalogajem smrti i dekadencijskih te destruktivnih sila, odnosno čini ga podložnim delovanju sila čije su posledice po tako utemeljen ljudski sklop destruktivne. Zato nas smrt uvek sustiže. Stvar nepogrešivo funkcioniše te se gotovo uvek sasvim neočekivano probije u samo središte našeg života, čak i onda kada je to sasvim za očekivati. Da bi se ispunila sudbina neophodno je dešavanje čitavog niza slučajnosti. Zaista je slučajno kako ćemo umreti (čak i da je ta smrt biblijski ili nostradamusovski prorokovana, tj da o tome postoji razrađen scenario), činjenica da smo umrli upravo po tom scenariju sasvim je slučajna. Ono što je deo sudbine jeste sama smrt. Povodom takve situacije velika većina ljudi ne može gotovo ništa da uradi.



No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.