Monday, March 28, 2016

Revolucija katastrofe i demon informacija


„Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (- čovek je kraj): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.“
Niče, Antihrist, paragraf 3.

vidi prethodno: Kultura kao sudbina

Julius Evola, u knjizi Pobuna protiv modernog sveta, kaže da se moderan čovek, koji se hvali da je konačno postao slobodan i prosvetljen, koji ismeva sve ono što je u davnini poticalo iz tog različitog odnosa između jastva i onog što nije ja, zavarava ako veruje da je siguran. Evola ističe da su te opasnosti samo uzele drugi oblik, takav da se više ne prepoznaju same po sebi. On dalje ističe da je moderni čovek sklon kompleksima tzv kolektivnog nesvesnog, podložan je emotivnim i iracionalnim strujanjima, masovnim sugestijama i ideologijama čije su posledice daleko razornije od onih koje se mogu prepoznati u drugim epohama i koje su nastale usled različitih uticaja. Evola ukazuje i na pojavu buđenja i prodiranja podljudskih elementarnih sila u strukture modernog sveta, a što se može uporediti sa osobom koja više ne podnosi napetost duha (prva kasta), a zatim ni napregnutost volje kao slobodne moći koja pokreće telo (ratnička kasta), i koja se stoga prepušta subpersonalnim silama telesnog sklopa, da bi se onda iznenada ponovo podigla pod magnetskim impulsom nekog drugog života koji zamenjuje njen. Na kraju, ideje i strasti demosa više ni ne pripadaju ljudima. One deluju kao da imaju autonomnu (i zastrašujuću) egzistenciju, te huškaju narode i zajednice jedne protiv drugih, u sukobe ili krize kakve istorija još nije upoznala.

Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i prilagođavati se tako drastičnim promenama? Prezasićena inflatorna masovna kultura (kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište apokaliptičkog kalibra, parazit koji crpi vitalne energije kolektivne psihosfere. Taj demon kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi, što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista deluje – opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije unazad, kada protok i rast informacija nije imao frekventnost, kompleksnost i kvantitet kakav sada ima, praktično nemoguć, barem ne bez katastrofe mitoloških razmera. To bi značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica, što možda i nije loše ukoliko se uzme u obzir ekologija i čistota življenja. U aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast svetskog stanovništva, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja, saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo se nalazi u jednoj velikoj i sveobuhvatnoj istorijskoj tranziciji. Svet kao da žuri negde, a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. Uviđamo da je u našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan.
Vidimo kako Demon Informacija guta, proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke gledišta, percepciju, način ponašanja, osećanja, i interpretacije, podložnim njegovoj dominaciji, autoritetu, i sili da ih oblikuje i usmerava. Reč je o jednom gigantskom usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijoj krajnjoj destinaciji možemo samo da slutimo. Takođe, sasvim je izlišno istaći kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah. Ljudi su stvorili civilizacijskog duha koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih, osetljivih, egocentričnih ljuštura Ličnosti. Istovremeno taj duh ima ulogu održavaoca iluzije postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog magijskog lanca[1] koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i davljenici svi mi. Kakva god bila formulacija tog procesa u terminima tradicionalne okultne nauke, ne može se odoleti utisku da je na delu “astralno prizemljenje” nekakvog ahrimanskog entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi i ognju, te čini da se zaludno proliva seme, komadaju fetusi, truju voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet.
Sa Demonom Informacija, kao kompanjoni, idu i demoni urbanizacije, tehnologizacije, ideologizacije te demon tzv demografske eksplozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu, masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu. Svako bežanje je iluzorno i smešno. Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih Demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. Moć Demona Informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Najgore od svega je to što nam se Demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni da prepoznamo i priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo fascinirani Njegovim bezbojnim trikovima i maskaradama, već i Njegovim destruktivnim karakterom. Delotvoran otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv Duha pseudocivilizacije, odnosno Demona Informacija, jeste revolucionarna borba, nikako retroaktivna, bazirana na tradicionalnim vrednostima, odnosno na vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće restaurirati. Zašto bi obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da opstane i zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo bi još više naše pozicije doveli u nepovoljniji položaj. Bio bi to apsurd. Naposletku, šta mi zapravo znamo o prošlosti? Struje su nepovratno promenile pravac. Sa druge strane, revolucija je instrument i projekat Progresa te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u sadašnjosti ili prošlosti. Revolucionar, akter revolucije koju prizivam, jeste onaj ko je u stanju da zahvati dublje u moć i da mobiliše veće količine astralnog svetla te preusmeri postojeće struje u pravcu projekcije po viziji. Što dublja vizija, to veća moć, to jača struja. Struja će inicirati nove revolucionare, a oni će ojačavati struju sve do trenutka potpune revolucije bogova. Tada će svet drugačije izgledati, a možda ga i neće biti…
Spasonosna formula od despotije kombinacije tehnologije, militarizma, urbane kasarnizacije, tzv globalne ekonomije, osiromašenja, korupcije i kriminalizacije, odnosno (pseudo)civilizacije, nije baš bezbolna, niti humana. Zamislite ponovo tragediju čuvenog prekookeanskog broda Titanik. Veliki brod pun putnika tone a vi se nalazite u poziciji da spasite određeni broj ljudi, mada ne i sve. Na raspolaganju vam stoje dve kvote putnika, za dve moguće opcije. Prvu kvotu čini 80% putnika, slučajno uzetih, dok preostalih 20% neće biti spašeno zbog ograničenosti spasilačkih kapaciteta. U drugoj varijanti možete spasiti samo 20% putnika, ali isključivo po vašem izboru. Ukoliko se opredelite za prvu varijantu, odnosno za spas 80% putnika, lako se može desiti da igra slučaja prepusti smrti mnogo dece, mladih i zdravih za koje neće biti mesta u vašim spasonosnim barkama, a da vi izvučete sve same starce, mentalne bolesnike, narkomane, ratne zločince, teroriste, psihopate, kriminalce, osrednje ličnosti, protagoniste onih političkih opcija koje su vam mrske ili neprihvatljive, te ličnosti sa nekim karakteristikama koje su iz nekih razloga vama odbojne. Zar nije onda bolje odabrati manjinu čije uništenje teže možemo podneti, nego spasiti većinu ma kakva ova bila? Takva dilema i nije prava dilema, bar ne sa stajališta Revolucije Katastrofe. Ukoliko se, u ovom misaonom eksperimentu, opredelite za spas manjine sastavljene isključivo po vašem nahođenju, to znači kako u vašem karakteru postoji početni impuls, ili pak osobina koja vas može učiniti simpatizerom ili poklonikom, ako ne i akterom Revolucije Katastrofe koju propagiram u mojim knjigama i na ovom blogu u pojedinim tekstovima.

[1] Ovde vredi citirati Juliusa Evolu, s tim što je njegov opis američkog sveta danas proširen skoro na čitav svet: „Stoga u zaslepljujućoj veličini američkih metropola pojedinac – „nomad asfalta“ – ostvaruje svoju ništavnost pred golemim kraljevstvom kvantiteta, pred grupama, svemoćnim trustovima i standardima, zavodljivim šumama nebodera i fabrika, dok su gospodari lancima okovani za stvari nad kojima gospodare; u svemu tome još više se ispoljava ono kolektivno, u obliku u kojem je još bezličnije nego u tiraniji koju je sproveo sovjetski režim nad često primitivnim i bezvoljnim elementima.“ Navod iz Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje Ciklus se zatvara, Gradac K, Čačak-Beograd, str 434.