Tuesday, March 22, 2016

Proces umiranja

Smrt je otkrovenje svemirskog užasa kome je pridodata spoznaja onog ko umire, o sopstvenoj neizmernoj ništavnosti, te o grandioznosti i sveobuhvatnosti svemirskih perspektiva, sila i procesa koji ukazuju na nekakvo ogromno svemirsko biće-silu-entitet-mašinu. Taj entitet sastavljen je od mnoštva velikih, malih ili minijaturnih energetskih-entitetskih konglomerata svesnosti, percepcija, subsistemskih komponenti itd. Iz te perspektive Univerzum liči na beskrajan i uređen Haos koji je na neki podmukao i zastrašujući način živ. Čak, to uopšte nije ni bitno, s obzirom da su u svetlu fundamentalnih spoznaja tokom procesa umiranja razlike između živog i neživog posve irelevantne. Zapravo tek u takvim situacijama uviđamo da tih granica zapravo nikada realno nije ni bilo. Podela na živu i neživu prirodu proizvod je ljudske ograničenosti i kulturne krutosti te zatupljujućeg efekta koji civilizacija ima nad ljudskim bićem, njegovim instinktima, spoznajnim moćima i istinskim težnjama.  Pravi uzrok smrti je van dometa prosečnih ljudskih analitičkih pa i nekih drugih moći. Nama se umiranje čini kao smrt, odnosno smrt kao umiranje, ali to izgleda tako samo iz naše, ljudske perspektive. Sa stajališta koje se temelji na percepciji Beskraja i Večnosti, smrt je tek jedna u nizu bezbrojnih fatalnosti koje čine univerzalnu transdimenzionalnu mašineriju Velikog Kosmičkog Tkača koji stvara i rastvara bezbroj mehurova svesti, mešajući sopstvenu i tvar Ništavila.


Sada bih se upustio u opisivanje slike smrti do koje sam postepeno, i uz određene napore, dolazio, koju smatram samo mojom, ali koja ima određeni šablon koji bi se teoretski, mogao odnositi i na slučajeve drugih ljudi. Smrt ima četiri faze - ukoliko izostavimo fizički determinizam, tj kako je smrt nastupila iz standardne, civilizacijske perspektive. Te faze su:  memorijski bljesak, fiziološki udar, čupanje duše i rastakanje svesti. Memorijski bljesak, fenomen poznat i pominjan u danas već standardnim predstavama doživljavanja procesa umiranja, podrazumeva odmotavanje, tj jednu ubrzanu retrospektivu memorijskih sadržaja. Drugim rečima, svi sadržaji memorije bivaju upotpunosti i sveobuhvatno osvetljeni. Stradalnik biva svestan svega čega se na bilo koji način dotakao ili što ga je dotaklo tokom čitavog njegovog života. U fazi odmotavanja životnog filma najduže sekvence zauzimaju oni trenuci koji su u najvećoj meri izazvali zarobljavanje velikih količina njegove energije za života. Tom prilikom, stradalnik je posve lišen kontrole nad onim što opaža. Te slike imaju svoj tok i dinamiku na koje ovaj nipošto ne može uticati. Onaj koji umire je pasivan posmatrač.

Memorija, budući da predstavlja modalitet vezivanja i ukalupljavanja ljudske energije u određene forme (slike), u tim dramatičnim trenucima posmrtne revizije nepovratno se briše, biva rasformirana i istopljena, čime se oslobađaju od forme velike snage koje je čovek tokom života inertizovao, vezao te sklonio u stranu, ne koristeći te potencijale, a što je u značajnoj meri uticalo na njegovu podložnost udarima sudbine. Ta energija se u ovoj fazi procesa umiranja oslobađa, a sva sećanja i impresije koje je ljudsko biće tokom celog svog života marljivo skupljalo i sortiralo, bivaju oduzeta, konfiskovana. Memorijske slike su poput ploda koji daju misleće biljke zvane ljudi. Taj plod neka sila uzima za sebe, čime poništava našu samobitnost, samoodređenje naše svesti, autonomiju delanja i postojanja, dok ljudi uglavnom nemaju nikakvu rezervnu varijantu. Tu tiransku, sebičnu, totalnu i fatalnu silu samo to i zanima. Ostatak ljudskog bića biva odbačen i prepušten strvinarima Univerzuma Haosa. Mi toj sili služimo samo da bi je nahranili plodovima naših života, našim najvrednijim i najsočnijim delovima – našom memorijom (energetskim formama koje je sintetisala naša svest u interakciji sa derivatskim energijama Univerzuma). Pomenuta sila uzima iskustvom života obogaćenu svest, ostavljajući prazne sudove, šuplje ljušture, larve, klipote, ono što ne može da svari ili što ne odgovara njenom istančanom ukusu.


Veliki Kosmički Tkač, ako tako silu o kojoj je reč mogu da nazovem i proizvoljno odredim (onako magijski, na osnovu analogije te kulturom, u moju psihu, umetnutog asocijativnog sklopa), jeste davalac i oduzimalac života, slobode bića i svesti. To je entitet koji izdvaja iz sebe delove vlastite tvari puštajući ih u arenu privida slobodnog ciklusa bitisanja, a koji predstavlja Univerzum. Takvo delovanje (tkanje) jeste suštinski element svega što postoji. Tvar tkanja jeste tvar svetlosti i svesti. Svest, dakle, ima jednu jedinu svrhu tokom privremenog autonomnog bitisanja (tj projekcije): da za celinu iz koje biva ekstrahovana, projektovana u prostor, prikupi što više jedinstvenih impresija i memorijskih formi, odnosno iskustva egzistencije. Pitanje zašto je to tako za mene predstavlja misteriju, ali kada je već tako, onda je to za mene činjenica kao što su noć i dan činjenice za većinu od nas.

Drugu fazu procesa umiranja nazvao sam fiziološkim udarom. Fiziološki udar jeste konfiskacija fizičkih i fizioloških elemenata memorije i telesnih sećanja. U toj fazi telo stradalnika se ubrzano i sveobuhvatno priseća svih fizičkih i fizioloških impresija koje je tokom života iskusilo: bol, glad, svrab, žeđ, dah, zadovoljstvo, hladnoća, vrućina, grč, tišina, buka, strah, gušenje, golicanje, mučnina, orgazam, mrak, svetlost, boje itd. Ova faza procesa umiranja po intenzitetu proživljavanja umnogome nadmašuje prethodnu iz razloga što su fizičke i fiziološke impresije primarnije od svih memorijskih sadržaja koje se tiču nas kao ličnosti. Naravno, baš poput memorijskih slika, tako i telesne impresije, telesna i čulna iskustva vezuju određenu energiju koja tada biva takođe oslobođena i oduzeta.

Čupanje duše, kao treća faza procesa umiranja jeste jedan snažan osećaj cepanja sopstvenog bića i podseća na nekakvo silovito katapultiranje iz tela. Onaj fundamentalniji deo čovekovog bića, nazovimo ga nosačem svesti, astralnim telom i sl., delovanjem neke jake sile biva jednostavno izbačen, dislociran iz okvira tzv grube energije, tj. tela, obrevši se u nekakvom intermundijarnom ambijentu. Taj ambijent karakteriše čitav niz kaleidoskopski veličanstvenih i zastrašujućih geometrijskih prizora i perspektiva u kome su orijentiri poput gore, dole, levo, desno, ispred, iza, privlačenje, odbijanje, mirovanje, kretanje, gravitacija i sl., zbrisani. Tada gubimo osnovne orijentire prostor-vremenskog kontinuuma. Prethodno izgubivši sposobnost sećanja, mišljenja, osećanja i samosvesnosti, sada bivamo lišeni i orijentacija u prostoru kao i orijentacije koja naše biće razdvaja od percipiranog ambijenta. U tom trenutku jedna istina zauzima sasvim jasnu i nedvosmislenu poziciju (uostalom, kao i niz drugih istina), a to je istina da je prostor zapravo tek svojstvo percepcije, svojstvo projekcije  svesti.                                                                                                                        

                                
Konačno, u četvrtoj fazi biva nam oduzeta i moć aktivne percepcije. Ulazimo u mirovanje, perceptivnu i delatnu nevinost. Tu fazu nazvao sam rastakanjem svesti, a što predstavlja najtragičnije i najbolnije iskustvo, kada svest, poput zvezde koja došavši do kraja svog života (nakon eksplozivne faze supernove), lagano počinje da se gasi i utapa u stud i tamu svemira. Nastupanjem te faze gubimo sebe i moć da opazimo bilo šta konkretno. To nije čak ni tama. Nema više ni onih spektakularnih vrtoglavih geometrijskih megaperspektiva. Ono što se tada javlja na mentalnom ekranu svesti jeste neartikulisani i neizdiferencirani melting pot. Stvarnost tada gubi svaki smisao. Sve gubi svaki smisao. Ono što tu besmislenost opaža i samo u tome učestvuje jeste besmislenost sama, beslovesna, tupa, bezvoljna, slepa, gluva... Nema više strasti, misli, osećanja, želja, volje niti ikakve namere. Svest biva kap u okeanu nedelatne primordijalnosti, spavač, tvar. Jedino čega realno ima jeste Veliki Kosmički Tkač koji stvara iluziju različitih vrsta i nivoa stvarnosti. Jedino šta možemo da učinimo jeste da igramo po pravilima te sile, čak i onda kada hoćemo da se istrgnemo iz totalnog polja njenog delovanja. Veliki Kosmički Tkač je ambivalentan. On istovremeno pomaže i odmaže. Iskoristimo to kada pomaže, sklonimo se i sačuvajmo onda kada odmaže (to je suštinska ideja Kastanedine knjige Orlov dar). Čeznimo, besprekorno čeznimo za slobodom, ali joj se ne nadajmo. Pustimo da stvari idu svojim tokom, a pritom uradimo sve kako najbolje umemo. Jedino to možemo.


Vidimo, dakle, kako je utisak prostora tek jedno od svojstava egzistencije. Shodno tome, kretanje je svojstvo egzistencije. Ako je percepcija svojstvo svesti, onda je egzistencija svojstvo projekcije svesti, projekcije u prostoru koji je i sam svojstvo percepcije, budući da je egzistencija nezamisliva bez prostora kao njenog fundamentalnog uslova. Jedino u stanju projekcije svest postoji, tj ako postoji onda postoji jedino kao svetlost i kao derivacije te svetlosti. U tzv henidnom stanju svest ne postoji. Paradoksalno, ali postojanje je pritvornost, nepostojanje je istina. Ništavilo je fundamentalno stanje svesti. Istina ne postoji, a ako postoji onda postoji kao Ništavilo. U svakom slučaju, istina je kontradiktorna jer nije logična. Logične su iluzije. Verovatno zbog toga i nasedamo na njih. Uostalom, objašnjenja su po prirodi manjkava. Objašnjenja nikako ne mogu da obuhvate realnost koja im uvek nekako izmiče. Tako nama izmiče istina. Objašnjenje je objašnjenje, a stvarnost je stvarnost. Kakve to veze ima jedno sa drugim? Objašnjenja se tiču nas, a stvarnost se tiče sama sebe; mi je se ne tičemo.

Budući da je primordijalno i najprirodnije stanje svesti henidno, tj besperceptivno, a samim tim i besprostorno, bezvremensko, mi smo u samoj svojoj suštini tačke, one čuvene Lajbnicove monade. Praktično stojimo u mestu za večnost. Naše mirovanje je nadrealno te ga zato i ne primećujemo. Mi mislimo, tačnije percipiramo, kako se krećemo po volji. Međutim, to u suštini nije tako, bez obzira što je očigledno tako. To su projekcije svetlosti, 3D projekcije, samo i tek projekcije. Istina je da se niko i ništa ne kreće. Mi smo poput atoma zarobljenih u rešetkastoj strukturi neke nulte dimenzije izvan Univerzuma (koji je tek pojavnost, tačnije sveukupnost pojavnosti i projekcija). Činjenica je da sve što je projektovano jednom biva de-projektovano, tj vraćeno u svoje prvobitno stanje. Pritom nema nikakve promene položaja jer nema nikakve veličine. Metakosmička rešetkasta struktura bezbrojnih monada je naš istinski ambijent, metafizički ambijent. Iz perspektive pomenute metakosmičke strukture i sam Veliki Kosmički Tkač jeste irelevantna vrednost. Ako mi večno mirujemo, ako ne idemo nikud, onda ono čemu težimo (ukoliko ne želimo da to čemu težimo ne bude tek projekcija, odnosno iluzija, pritvornost egzistencije) jeste nešto što od nekuda dolazi do nas. Mi ne idemo ka tome, ono dolazi, a mi čekamo. To znači da istinska težnja podrazumeva čežnju za nečim što u rešetkastom carstvu monada ima superiornu i rekao bih hipernadrealnu (nadrealnu u nadrealnom) konotaciju, ima superiorna svojstva: kreće se i nije monada. 


To nas polako dovodi na teren smisla postojanja, odnosno smisla projekcije. Za smislom se ne traga. Smisao se svakodnevno i mukotrpno gradi. Traga se za gradivnim komponentama smisla, koje se kriju u našoj svakodnevici. Kao čovek imam toliko mana da kao jedinu moju vrlinu mogu navesti samo taj mukotrpan svakodnevni rad na izgradnji mog životnog smisla. Smisao života ujedno je i smisao smrti, te je napor uložen ka izgradnji prvog takođe napor usmeren i ka drugom. Zato je pitanje nečijeg smisla istovremeno pitanje njegovog života i smrti. Iz perspektive smisla ili besmisla neke druge osobe, smisao mog života može delovati zaista besmisleno. Istovremeno, tuđi smisao me ne zanima, ali poštujem one koji svoj smisao predano grade i dograđuju, makar ovi bili monstrumi. Ako je monstruoznost rezultat nečijeg napora usmerenog ka izgradnji sopstvenog smisla, i to je činjenica dostojna poštovanja. Besmisao je gora stvar od smisla čiji je plod monstruoznost, pa čak i svesno odabrana monstruoznost. Ako bih kojim slučajem izgubio vlastiti smisao, ili ako bi mi se isti urušio, verovatno bih se, poput nesretnog Vajningera ubio, budući da ne bih mogao da podnesem život besmisla, te bih zaigrao na poslednju kartu građenja i/ili konačnog uobličavanja smisla u sopstvenoj smrti. Smrt predstavlja ispit životne, nikad dovršene građevine našeg smisla. Taj ispit prolazimo ili padamo.