Wednesday, March 16, 2016

Neki pogledi na zagrobnu egzistenciju i reainkarnaciju



Bela Hamvaš, u knjizi Velika riznica predaka, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku – Tlalokan itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika.“ Dalje, Hamvaš navodi: „Prema drevnoj baštini, pretežna većina duša živi u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno irealnih vizija koje su duše same zamislile – ali i ovde na zemlji. To je svet opsene (maja). To je Izidin veo – čista čarolija.“ 



Kako Hamvaš tumači, zadatak posvećivanja tradicije jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Kako Hamvaš kaže, to je usijano znanje dijamantske svetlosti. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija. Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi – vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon – a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, to je druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi, budući da je reč o gotovo beslovesnoj masi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sahu, što predstavlja cilj individualne evolucije ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu. 



U knjizi Velika jednačina, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak. 

Kako ona dalje piše, po nagoveštaju egipatskih spisa inicijacije, postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koga nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama identifikovana sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine: egipatske, indijske i druge, ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačne više forme svesti, o kojoj se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest, kako to Ljubinka kaže, izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Po njoj, ujedinjenje psihološke svesti sa ovom višom formom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti. Naravno, opciju permanentnog bitisanja nekakvog semena ljudskog bića više smatram izuzetkom nego zakonitošću. U pogledu toga, setimo se koliko spermatozoida umre da bi samo jedan izvršio oplodnju. Ako tu proporciju primenimo na brojnost ljudskih bića, možemo izvesti nekakvu proizvoljnu računicu. Ako je odnos umrlih spermatozoida i onih koji dođu do svog cilja, recimo 1 spram 5 miliona, onda ta proporcija za trenutno živih 7 milijardi ljudi iznosi 1.400 duša. Dakle, neki broj u osnovi sličan onom iz Apokalipse. Da bi u ovoj proporciji došli do biblijskog broja spašenih od 144.000, potrebno je da broj ljudi koji su ikada živeli na Zemlji dosegne 720 milijardi.



U Krolijevoj Knjizi Zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda, a u trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda. Knjiga Zakona u stihu 9, prve glave kaže: „Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!“ Simbol Nuit, odnosno boginje beskonačnog prostora je upravo zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu, a taj crveni krug je Hadit, njeno „tajno središte“. Svetlo koje se ovde pominje je Khu, a to je nebeski besmrtni princip, ambijent svetlosti u kome obitavaju zvezde-duše, svojstvo zajedničko i ljudima i bogovima. Po ovome vidimo sedam svojstava ili komponenti vezanih za ljudsko biće u njegovoj celokupnosti. Imamo pentagram, središte pentagrama i ambijent u kome je taj pentagram (simbol mikrokosmosa) smešten. Kraci pentagrama predstavljaju elemente u okviru čoveka shvaćenog kao mikrokosmos, tokom procesa umiranja bivaju razloženi, zvezda biva rasformirana, te naposletku ostaje krug unutar pentagrama, njegovo jezgro nasuprot beskraja svetlosti Khu. To jezgro će po rasformiranju pentagrama bića, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, formirati novu zvezdu. To jezgro i svetlost, Nuit i Hadit, nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju njihovu igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda.




U knjizi Tajna učenja svih epoha, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima Kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo Auričko Jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u Kosmičkom Jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar Auričkog Jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana Ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog Univerzuma od tzv Točka Nužnosti




Činom smrti naša svest neminovno biva zbrisana i samo teškim naporima tokom života, neki posvećenik, a što je redak slučaj, može da se izbori za svoju slobodu te opstanak u posve drugačijim okolnostima. Setimo se koliko spermatozoida biva uništeno ne bi li samo jedan izvršio oplodnju. Priroda je strahovito rasipna i ne postavlja pitanja kada su njeni ciljevi u pitanju. Zašto bi štedela na nama? Samo zato što smo mi, pobogu, ljudi? Zato što smo neko i nešto? Priroda je besprekorna, ali i impulsivna te nedosledna. Šta mi znamo o njenoj nedoslednosti? Kada i u kojim slučajevima važi ono što uglavnom ne važi, i kada ne važi ono što obično važi? Koliko ljudi opravdava svoje postojanje? Koliko ljudi opravdava ukazano poverenje da budu ljudska bića, da budu Čovek, Mikrokosmos, a kamo da zasluže još jednu priliku? Nema padanja ili ponavljanja; ili idemo gore, evolutivnom putanjom, ili nas nema, nakon dužeg, odnosno kraćeg odlaganja smrti. Iz perspektive Ništavila to što je neko živeo hiljadu godina ili samo godinu dana nema nikakav značaj, kao ni to da li je neko mikroskopske veličine ili možda svojom veličinom ispunjava međugalaktički prostor. Ako je Buda u nirvani ne znači da su u nirvani i svi budisti. Da bi neko bio u nirvani neophodno je da postane Buda. Alister Kroli je rekao da je ovaj svemir čista prilika. I jeste – prilika je! Kada ovaj život, ovaj kredit postojanja potrošimo, sasvim je neizvesno i gotovo neverovatno da ćemo dobiti još jedan, osim ukoliko tokom aktuelnog života nismo stvorili nikakve šanse da na neki način sačuvamo glavnicu svoga bića prilikom suočavanja sa smrću. Čime bi to trebalo da zaslužimo da nam se pruži još jedna prilika? Sleđenjem propisane procedure? Ako smo bili ništavni za života, bićemo ništavni i nakon njega. 




Moj zaključak je da je luksuz verovati u mogućnost linearno shvaćene reinkarnacije, tj neke druge prilike koja nam se pruža i koja predstavlja stepenik više ukoliko smo u ovom životu bili ispravni, odnosno niže, ukoliko smo bili nevaljali. Uostalom, čak i da jeste tako, zašto bi se taj stepenik-ka-više ili ka niže odvijao u ovoj stvarnosti, na ovoj planeti, u ovom prostor-vremenskom kontinuitetu, a ne na neki posve drugačiji način daleko iznad nivoa naših pretpostavki? Danas postoje čitavi metodi pomoću kojih neko može da otkrije šta je bio u prošlom životu. Nesumnjivo je da ti metodi dovode do izvesnih spoznaja i senzacija o nekim prošlim inkarnacijama. Na taj način možemo videti neke ljude ili bića koja su, može biti, nekada zaista postojala, ali je stvarno neutemeljen svaki zaključak da smo to upravo mi, tj da je to što smo videli scena iz neke naše pređašnje inkarnacije. To što smo videli nema nikakve veze sa nama osim činjenice da smo to videli. Sve što vidimo ima onoliko veze sa nama koliko i daleki horizonti noćnog neba. Čitav proces viđenja naših prošlih inkarnacija može se porediti sa upadom u nekakvu volšebnu kosmičku arhivu u kojoj su pohranjene slike, impresije i informacije o svim formama koje je svetlost ikada zauzimala, koje zauzima i koje će zauzimati. Ta arhiva čuva svedočanstvo o svim dešavanjima u Univerzumu, tezaurira beslovesna forme. Tu više nema svesti u pojavnom obliku, te kako je jednom postojala više ne postoji nikad. Postoji samo njen otisak. Pritom se ništa ne reinkarnira. Onaj ko se reinkarnira to može učiniti jedino voljno, i to sa pozicija totalne slobode bića koje je na neki način izašlo van dometa smrtonosne mašinerije sveta.



Moj lični moral reinkarnacionističku veru (nadu) sankcioniše kao protivmoralnu, iz prostog razloga što u svakodnevnim nastojanjima da izgradim sopstveni smisao, pomisao na beskrajnu mogućnost raspolaganja vremenom obesmišljava moj napor i potkopava moju građevinu, pa čak i da je to istina. Nama večnost ne stoji na raspolaganju, već mi njoj. Večnost je eutanazija, amnezija i anestezija. To nije čak ni opcija. Za tu volšebnu reinkarnacionističku opciju nemamo nikakve garancije. Jedino čime realno raspolažemo jeste ovo ovde i sada, dve relacije u kojima je bilo kakvo delovanje jedino moguće, s obzirom da ispit životnog stremljenja uvek vreba, te kada konačno i nastupi biće to upravo ovde i sada, ispit odmah ovde, a ne negde tamo i jednom nekad. Za finalni ispit našeg (be)smisla moramo uvek biti spremni. To je smisao samog smisla, a ne zanošenje fantazijama i nadom o praktično neograničenom broju ispitnih rokova, što nam pruža nebrojeno mnogo prilika i vremena da polako, ležerno, temeljno, bez žurbe i opterećenja, krajnje opušteno, spremimo, utvrdimo i položimo ispit nakon bezbroj padova. Takav stav implicira shvatanje po kome vreme ne deluje na nas, tj da smo na neki fundamentalan način večni i neuništivi. Takvo gledište inspiriše lenjost duha, egocentrizam i athezione sile besmisla. Iz perspektive sagledavanja svih života, mi vidimo njihovu sveukupnost koja obesmišljava linearne vremenske kategorije. Nema prošlih ili budućih života. Ti životi se uvek dešavaju onda kada svest u svojoj punoći u njih uđe i oživi ih.