Wednesday, March 23, 2016

Kultura, revolucija i pseudocivilizacija


Istorijski čovek je od svojih samih početaka tragao za nekim efikasnim metodom kojim bi trebalo prevazići ovu prolaznu stvarnost i nadomestiti je trajnijom stvarnošću. Trajnija stvarnost bi isključivala procese propadanja i ništenja i bila bi lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj teži, nije transparentna, već je skrivena  metastvarnost. Ipak ona je dostupna uz primenu određenih metoda koji su u manjoj ili većoj meri efikasni ili neefikasni (a što je posve drugo pitanje). Pomenuti metodi čine osnovu onog što zovemo kulturom. Sama kultura je izraz jasne namere sa metasvetskim implikacijama. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti, a što za posledicu ima moralno te ontološko usavršavanje ljudskog bića. Kultura će svoju funkciju ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju negacijske sile. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Njenom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom inhibira, sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i realizacije. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, tokom razvoja civilizacije, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar. 

Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijatičkim principima metasvetskih težnji, odnosno na degenerisanim i dekadentnim oblicima institucionalizacija, instrumentalizacija i operacionalizacija tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su definisala kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma u obliku materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno, besmisleno reprodukuju, nadgrađuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne globalne, superiorne hiperkulturne civilizacije. Aktuelni proces globalizacije vodi ka objedinjavanju, sinkretizaciji i unifikaciji svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, finalni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, etiopska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta itd. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih komponenti). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje karakteristike ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi Mračno doba, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Kako to on kaže, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u Pobuni protiv modernog sveta, kaže da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u Antihristu po tom pitanju kaže: „Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. „Napredak“ je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.“


Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju da transcendira entropičnu stvarnost. Fetiši samo pospešuju ljudsku prikovanost za takvu i fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti, i to efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve animalnih težnji. Ako nešto inhibira uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, inhibiraće i one najniže. Naime, takvo društvo mi jednako brani da budem kako mesija, odnosno revolucionar, tako i seksualni devijant. Civilizacija u nastajanju, odnosno pseudocivilizacija koja se rađa paralelno sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd., već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijski koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je apsolutni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovoj doktrini, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve arbitrarne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao univerzalne samo zato što se čine logičnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa, kao i njihovi nastavljači. U svetlu ove konstatacije nameće se neodoljiv utisak koji povezuje sirotog Markiza sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj Pobuni protiv modernog sveta, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju funkciju kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i parcijalne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.


Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta intencija duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (prolongiranje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih transformacija (involucija), a što će se smatrati evolutivnim procesom. Karlos Kastaneda je u poglavlju Izazivači smrti knjige Unutrašnji oganj, opisao sudbinu praktikanata involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih kad-tad uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt monstruma, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije aktivirane procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Iz perspektive sadizma kao doktrine, oblici manifestovanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedino smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Manifestni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u funkciji ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva; odnosno u funkciji ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim kreiranjem haosa čije su posledice beda, ratovi, ekološka katastrofa, ekonomska propast, milioni gladnih, izbeglica, drastično pojeftinjenje ljudskog mesa i ljudskih masa, servilnost, ropska pokornost, strah, beznađe. Svrha navedenih ideoloških formi (a i onih koje nisam naveo) leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Vidi povezan tekst: Kultura kao sudbina