Sunday, March 13, 2016

Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam mitskog Zlatnog doba



Oni su došli sa zloslutnom Silom, došli su sa Mesecom, onda kada su tama i smrt nastupili na Zemlju, pokazavši se pred ljudima prvobitne domovine svetlosti. Bogovi tame, Meseca i smrti izrodili su polubogove, a ovi nadljude; nadljudi stvoriše drevne kraljeve, a kraljevi plemstvo te potonje dinastije koje znamo u istoriji, dok ovi izrodiše bezbrojnu kopilad i mnoštvo slugu svuda po licu Zemlje. Tu sam lozu nazvao Bratstvom univerzalnog reda noći. I to zaista jeste bratstvo, jer su svi u njemu, od pamtiveka, povezani neprekinutim nizom krvi i sećanja, jer sećanje je krv i krv je sećanje. Bratstvo je zasnovano na krvi, na onom što se krvlju prenosi, jer krv je duh i duh je krv. U krvi je vitalna sila koju nebeskim plesom slavi luciferska planeta (Venera) tvoreći oblik pentagrama. Svako u čijim venama teče ma i kap krvi poreklom od onih koje su stvorili bogovi tame, podložan je sili na kojoj je utemeljeno Bratstvo. Iako čine zanemarljiv deo procenta čovečanstva, takvih na ovom svetu ipak nije malo. Osim toga, veoma su dobro raspoređeni na praktično svim pozicijama moći. Sve što je čovečanstvo ikada stvorilo, sve što zna, od njih potiče. Oni su stvorili ljudski svet kakav poznajemo. Naš pravi svet, prava ljudska priroda, pravo ljudsko stanje, nama nije poznato i odavno je prestalo da nam bude poznato.



U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta za devedeset stepeni. Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, dok je u samom središtu Severnog pola ono bilo tačno iznad ljudskih glava. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. To je podrazumevalo i adekvatan oblik duhovnosti.

U knjizi Pobuna protiv modernog sveta, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čistoj svetlosti, kao bestelesnoj muževnosti lišene istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, kontinuitet jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je Sunce padalo ispod horizonta. Tu je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz te pozicije (srušili su se stubovi koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i distribuciju svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost su se fokusirali ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.



Ideja o središnoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u direktnoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde solarni disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u relaciji sa pozicijom Sunca. U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u ambijentu stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametra promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma! Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji - a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame. Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon lomljenja ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost. Sa tim buđenjem Juga, probudila se i magija...


To što je spavalo u ledu spojilo se sa poticajem koji je došao izvan Zemlje te generisao poseban fenomen koji iz mutnih vizira današnjice izgleda kao upliv došljaka sa drugih planeta. Ja ovde ne zastupam tezu o vanzemaljskom uticaju na način kako to konvencionalni materijalistički pogled na svet očekuje, već govorim o izvorima, odnosno o reptilskom magijskom Reptil je simbol vremena, bilo kao zmija, zmaj ili krokodil. Reptil kao zmija oličenje je lunarnih principa. Istovremeno Mesec je i prvi umrli (Mirča Elijade). Takođe, lunarnost u obliku zmije je nosilac inicijacije. Imamo situaciju opisanu na početku biblijske Knjige Postanja, gde se govori o tome kako je Zmija (kontra)inicirala izgon ljudi iz Raja. Elijade, u Raspravi o istoriji religija, pominje rabinsku legendu o pojavi menstruacije kao rezultata polnog odnosa koji je Eva u Raju imala sa Zmijom. Otud i legenda da je Kajin zapravo sin Eve i Zmije, čime se nalazi uzrok u Kajinovoj opakoj prirodi i bratoubistvu. Kajin kao zemljoradnik ima odlike lunarnosti, u skladu sa analogijskim nizom koje Elijade navodi, a taj niz čine Mesec, kiša, plodnost, žena, zmija, smrt i periodično ponovno rođenje. On navodi još primera koji povezuju Zmiju sa menstruacijom. Dakle, izgon iz Raja ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i njihovih ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost egzistencije, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Elijade kaže: „Mesec, jer je gospodar svih živih stvari i pouzdan vođa mrtvih, „istkao“ je sve sudbine. Nije zato slučajno u mitovima predstavljen kao ogromni pauk, što je slika koja postoji kod mnogih naroda. Naravno, u kulturama u kojima su Velike boginje objedinile osobine Meseca, zemlje i rastinja, preslica i vreteno kojima tkaju sudbine ljudi i sami postaju njihova obeležja… Velike boginje posle postaju gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju po svom nahođenju.“



Dodatak: 
Svedoci smo gomilanja arheološke građe koja samim svojim postojanjem ukazuje na neodrživost dosadašnje evolucionističke i materijalističke istorijske paradigme. Naučnici ne mogu objasniti kako su praistorijski „primitivni“ ljudi mogli da izvedu arhitektonske podvige koje mi danas nismo u stanju. Otud se javljaju alternativna tumačenja koja u igru ubaciju vanzemaljce, u pokušaju da negiraju bilo kakvu sposobnost ljudskih bića, za koja mi hronocentrično verujemo da su bila neuka i primitivna, te na nižem razvoju svesti i tehnologije nego što je to današnja istorijska avangarda kao kruna razvoja čovečanstva. Dakle, takav će mentalitet pre pristati na ideju da su se odnekud pojavila superiorna vanzemaljska bića koja su svuda po Zemlji posejala svoja znamenja te se volšebno udaljila na diskretnu daljinu odakle posmatraju „razvoj“ čovečanstva. Navodno, mi smo danas dovoljno razvijeni pa na nam nisu neophodni tehnološki podsticaji tih mističnih dobroćudnih posetioca. Sve smo to u stanju prihvatiti radije nego priznati da su praistorijski ljudi jednostavno posedovali nekakva svojstva ili moći, (da ne kažem tehnologiju jer to zvuči nekako tehnicistički, te je posve u duhu današnjih vulgarnih vremena), uz pomoć kojih su mogli graditi piramide, sfinge i ostala čuda drevnog sveta. Ako bi to priznali, onda bi morali priznati da tokom poznate nam istorije na delu nemamo razvoj i napredak nego nazadovanje, te da danas nemamo avangardnu elitu koja čovečanstvo vodi napred, nego na pozicijama moći imamo najgori ljudski materijal koji nas vodi u propadanje.


No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.