Monday, March 14, 2016

Iz ideologije božanskih revolucionara Katastrofe i Stvaranja

Magija je (prethodivši religiji), stupanjem na scenu i iniciranjem komunikacije i saradnje sa određenim božanskim, demonskim i ostalim „spiritualnim” entitetima i bićima, osim mnogih dobrih stvari za čovečanstvo, otvorila put surovoj i totalnoj vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove i Boga. To su one sile koje su ljudski um punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. Ono što je svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste to da oni – na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno – zahtevaju upravo ljudske žrtve. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, ritualno, posvećeno, oni će tu žrtvu uzeti silom, na posve drugačiji način. Njihova naklonost se, između ostalog, kupuje i krvlju. Dakle, svako bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su prosto krvožedne uzvišene zveri, a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare.

Osnovni principi po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva, tj. imaju magijski i religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova) nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili ustanovljenim principima datog božanstva (ili božanstava); važno je da se kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme, tabui itd., ukidaju, redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, mržnje svakako, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha, naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one posve nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se stvari isprazne od sadržaja ostaje vidljiva gola moć. 

Moralni principi, norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i principima, shemama i odnosima koje su prenele i ustanovile prethodne generacije? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni baš zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Čak i da neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona na to ima pravo jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako svaka generacija ima pravo da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, iz prostog razloga što ovih nema da ih u tome spreče. Drugim rečima, bar teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus. Svaka generacija, dakle, ima mogućnost (a samim tim i pravo) na abortus te da stavi tačku na sebe i na kontinuitet ljudskog roda ukoliko to smatra za shodno. Uostalom, zašto je tako teško prihvatiti kraj čovečanstva, naročito ukoliko je to rezultat svesne ljudske odluke (pritom je veliko pitanje da li je jedan takav kolektivni konsenzus uopšte moguć)? Zašto ono uvek mora postojati? Ubiti sebe ili sačekati prirodnu smrt? Uništiti čovečanstvo ili ostaviti da ono dođe do svog prirodnog kraja? To su lažne dileme. Izbor smrti nije uvek katastrofalan niti je smrtonosan. Nekad je bolje umreti po cenu koju smo sami odredili nego živeti po svaku cenu. Bar su Isus, Sokrat i Žak de Molaj to svojim izborom potvrdili. Ako nastavak života znači propadanje, radije ću umreti. Ako je smrt propast, boriću se za život. Valja biti mudar pa proceniti kada je smrt dobra a kada je to život. Život i smrt su kao konstante apsolutne ali je njihova vrednost promenljiva, pa varira od slučaja do slučaja i od trenutka do trenutka.

Ako bi me neko pitao šta je to kriminal, rekao bih da je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv interesa kriminalaca koji su na vlasti ili istu kontrolišu. Isto to važi i za pitanje šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa dominantnim ili vladajućim predrasudama. Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja, uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude. Povodom toga relevantno je pitanje koja predrasuda sa sobom nosi više, odnosno manje štete. Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili objektivne sudove, ali su u dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla i ciljeva, da su sasvim sposobni bilo da generišu, bilo da slede pseudoracionalne (pseudologičke i pseudoobjektivne) opšteprihvaćene i opšteprihvatljive zaključke. Predrasuda po kojoj je normalno da žene budu pokorne muškarcima i adekvatno tome tretirane kao deo njihove imovine, utemeljena je na višem, moralnom nivou, poreklom iz teološke sfere po kojoj žena nastaje iz muškarčevog rebra. Zato je ona, spram muškarca, inferiorno biće. Na predočenoj predrasudi izgrađen je čitav sistem društvenih odnosa koji datu predrasudu stavlja u funkciju opšteg društvenog interesa. Naposletku, ta predrasuda potiče direktno od muškog Boga (Njegovih sveštenika i proroka), od čije strane je i instrumentalizovana kao oruđe nečijeg interesa (interesa elite materijalne i duhovne moći). Ovo je samo jedan primer koji ipak daje prostora za otvaranje sledećeg pitanja: nije li društvena moralna norma i principijelnost koncipirana na idealu Pravde, uvek i svugde podložna, u većoj ili manjoj meri, praktičnoj pervertaciji u kod nepravde i manipulacije?

Vidimo kako su moralna načela deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Principi i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, ili su stožeri ili žreci istih, koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno iznad, pater superiori – otporni na poroke Univerzuma. 

Moral je sredstvo društvene kontrole. Društvena kontrola je praktičan cilj društvene moći. Društvena moć s druge strane u cilju sopstvenog održanja, stvara i podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da nekako uteruju normalnost te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu realnu utemeljenost izuzev u ideologiji poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom i kamufliranom interesu nosilaca dominantne društvene moći. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je stvarno otežano funkcionisanje ravnoteže nekog društvenog i ideološkog sistema. Evidentno je da su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet aktuelnog poretka.

Možda su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke, minerali itd, nemaju dušu. To bi onda značilo kako je svo zlo ovoga sveta koncentrisano u čoveku, pošto shodno takvom shvatanju, samo ljudsko biće ima dušu. U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosioc radikalnog zla. Druga stvorenja su nevina, ni dobra, ni zla. Držim da nevinost, u moralnom smislu, podrazumeva distanciranost od oba navedena principa. Nije nevin onaj ko je dobar, s obzirom da je opredeljen za jednu od strana. Ljudsko biće nipošto nije nevino, naročito ne odrasla jedinka. Kakav god bio, moralan ili nemoralan, čovek je grabljivac; grabi i uzima. Čak i kada daje, čovek to čini ne bi li zarad toga nešto ugrabio: neku osobu, predmet, emociju, naklonost, moć, slavu, dragocenost ili pak kakvu spoznaju, odnosno znanje, naposletku božanski blagoslov. U tom smislu, funkcija morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili etiketira kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da se kultivišu i civilizuju, čak bilo bi im nemoguće da opstanu. Moral kanališe taj vekovni rat svih protiv sviju. S obzirom da nije nevin te da grabi mnogo, uvek, i manje ili više (ne)sofisticirano, od čoveka sve živo strepi. Čovek je univerzalni neprijatelj svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj (destruktivnoj) celokupnosti. Kao takav on više i ne može biti životinja, s obzirom da je monstrum. On ima dušu, dušu koja je zatrovana destrukcijom, pohlepom i strahom. On se uništava i strepi od samoga sebe.

Nekada je bilo lakše verovati u đavola ili u zle duhove nego danas. Za razliku od perioda srednjevekovne zatucanosti, u (post)modernom i (post)emancipovanom dobu današnjice, pre će biti da odnekud iz mraka vreba manijak, davitelj, ubica, lopov, kriminalac ili terorista, nego vampir, vukodlak, bauk ili demon. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo, kako je to lepo opisala Hana Arent u knjizi Izvori totalitarizma. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka. 

Verujem kako je ljudsko biće sposobno da se oslobodi ograničenja koje nose oktroisani Božji Zakoni – kako oni fizički tako i metafizički. Ali, da bi čovek uopšte bio sposoban za takav životni podvig oslobađanja, mora pretodno iskusiti mnoga svojstva tih ograničenosti. Naravno, božanska amnestija, odnosno sticanje neke vrste imuniteta od ograničenosti koje nameću pomenuti Zakoni, ne povlači za sobom pokornost čoveka moralnim, ontološkim, eshatološkim i teleološkim božanskim projekcijama datim za ljudsko biće. Naprotiv, ljudi, bar teoretski, imaju mogućnost  da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički kodeks, a koji bi bio u skladu sa imperativima njihove istinske volje i jasne namere. Posledice jednog takvog stremljenja su zaista stravične, naročito iz perspektive svakodnevne te kulturom uslovljene ljudske egzistencije. Zato čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme kompletnu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, za svoju sudbinu, te mora da bude besprekoran u svojoj nameri. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što ni tu ne postoji nikakav standard. Ti principi nisu opšti za sve ljude, već krajnje individualni i stoga jedinstveni. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, visoka ili niska, a pritom niko ne može računati na nekakve garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio. Udar Ništavila biće nemilosrdan, a možda i perfidan, što znači da bi trebalo biti jak i oprezan, te se ozbiljno pripremati za opstanak u totalno nepoznatom ambijentu. Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek deprimirajuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost Beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama božanskih revolucionara Stvaranja. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet deprimirajuće minijaturno, infinitezimalno spram beskrajnosti Beskraja i njegove vapeće Praznine. Zato nam Bog onda može dozvoliti da ga napustimo, ali tada smo prepušteni samima sebi i Beskraju. Jao nama ako pritom nemamo naš kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive beskraja. Na kraju, tamo gde nema Boga, ne samo čovek, već i muva može biti bog. Tamo Hermesov zakon ima apsolutno značenje, ali i nema. 

Mi možemo odlučiti kako je u interesu našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je u skladu sa našim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i zločinačko ponašanje (iz perspektive aktuelnog morala), sa naše tačke gledišta je posve moralno. Šta bi neko pomislio o tome nije naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Svako karakterisanje nekog ljudskog ponašanja ili postupka kao zločinačkog, prvenstveno govori o suštinskom nepoznavanju vlastitog položaja onoga ko uopšte pokušava da o nečijem ponašanju presuđuje. Nešto je zločin samo sa ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste formulacija koju je iznedrio ljudski strah – strah od smrti i Ništavila, dakle strah od nečeg što nesumnjivo vreba i što nesumnjivo jeste stvarno i rekao bih neizbežno. To sve ukazuje na apsurdnost ljudskog položaja, te adekvatno tome i na apsurdnost ljudskog prosuđivanja. Šta god činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom, izgrađenim na principima meni svojstvene nadvremenske slobode, pre će biti u redu nego izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u svakom slučaju čista; znači nemam dvoumljenja i sumnji, niti me muče prizori mojih dela, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog toga. Ako je to šta činim u skladu sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, mizerno, bizarno, veličanstveno, zlo ili dobro, ne može uticati na mene. Mišljenje koje izražava zgražavanje nad ovim mojim razmišljanjem potiče od stava po kome je moralno biti pokoran i obožavati takvog Boga, nego u svom životu ravnati se na način svojstven Bogu. Naposletku, čak i oni koji ne veruju ni u kakvog boga, a nalaze se pod uticajem aktuelne dominantne civilizacije, u svom poimanju moralnosti i etičnosti, ravnaju se u skladu sa principima izvedenim iz jedne takve doktrine. 

Kada sam već pomenuo kodeks, bilo bi dobro da malo preciznije odredim šta pod tim pojmom podrazumevam. Kodeks o kome je reč predstavlja jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za iskušavanje nesvakidašnjih situacija i pojava. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom. Međutim, kodeks može da bude i posve nesavršen, ili čak kontradiktoran niz odluka, na prvi pogled krajnje impulsivan i nedosledan. No, ne bi trebalo smetnuti sa uma činjenicu po kojoj odricanje od besprekornosti podrazumeva prethodno dosezanje izuzetne besprekornosti, ne bi li čovek uopšte imao moć da ne bude besprekoran.

vidi dalje: Moloh zapadne civilizacije