Thursday, March 31, 2016

Doktrina večnog rasta i svedenborgijanska paradigma

nastavak od:
http://bafomitras.blogspot.rs/2016/03/doba-vodolije-i-svetski-socijalizam.html

Doktrina materijalnog i ekonomskog rasta i razvoja izvedena je iz doktrina o duhovnom rastu i razvoju, odnosno razvoju svesti. Najpogubnija su izvođenja koja podrazumevaju da su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija – projektovanog oslobođenja. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija. „U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr. kod Elifasa Levija, raspopa, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“[1] Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društvenu refleksiju ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja.

Obratio bih pažnju na Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi Poslednji sud lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a verovatno ni paklenske jaruge – prim. aut.). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda. 

Emanuel Svedenborg (1688-1772)
Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Revolucionarna doktrina koju kroz ovaj blog, ali i kroz moje knjige provlačim, cilja upravo ka raskidu sa tom (anti)tradicijom jer zagovara prekid ljudskog kontinuiteta izvan biblijske paradigme, prekid izazvan ljudskim delovanjem čime se vrši prevencija nepredvidivog udara stožerne sile. Ljudsko (anđeosko) Nebo nije sloboda. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno refleksija božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao materijalizacije takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.




[1] Nemanja Radulović, Podzemni tok, poglavlje Još jednom o Dimitriju Mitrinoviću, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.