Thursday, March 31, 2016

Doba Vodolije i svetski socijalizam

Novi eon, odnosno era Vodolije, jeste vreme genocida, saturnovske redukcije, vladavina mentalnih projekcija i duha kvantiteta. Slika kojom bi predstavio tu prirodu je rušilački talas ogromnih vodenih masa. Vodolija simbolizuje rastvaranje i dekompoziciju. Stvaranje dolazi nakon toga. Geomantijski ekvivalent astrološkom znaku Vodolije je Tristitia. To je znak melanholije, tuge, dubine, označava pećine, ambise itd. Reč je, dakle, o znacima vremena. Znaci našeg vremena ujedno su i znaci novca. Novac je u društvu isto što i krv u čoveku. Lunarni novac jeste oličenje vampirske krvi ili žeđi za krvlju. To je ogromna novčana masa koja služi za ulaganje od kojeg investitor očekuje prinos, odnosno novu novčanu masu – i tako u beskraj. To je kapital. Kapital ima logiku stalnog rasta i – kako bi se to reklo jezikom Svetske banke – održivog razvoja, odnosno razvoja koji nema granicu, koji ljude pretvara u potrošače ili tzv korisnike usluga, pa otud zahteva i veliko tržište, veliki broj potrošača, što neminovno vodi ka devalvaciji novčane vrednosti, urušavanja tradicionalnih društvenih i porodičnih odnosa, društvenih vrednosti, ukratko svih onih ograničavajućih faktora koji sputavaju ljudsku destruktivnost. Ideja da je samo prisustvo čoveka štetno po prirodu i ekosistem je pogrešno, jer to nisu ljudi kao takvi, nego rasipnički način života i konzumerizam. To se ne leči boljim menadžmentom, odnosno tehnokratsko-birokratskim rešenjima i merama, nego upravo promenom suštinskog koncepta vizije društva sa razvojnog na nerazvojni. U uslovima masovne potrošnje te pretvaranja velikih ljudskih masa u potrošače, upravo se postiže ostvarenje te ideje da brojnost ljudi ugrožava prirodu na Zemlji. Ona će lakše podneti veliki broj ljudi sa skromnijim stilom života nego manji broj onih koji nerazumno te preko svake mere troše ograničene resurse. Kako je opšti trend konzumeracije nepovratan, rešenje se nameće samo po sebi.

Uništenje kapitala je neophodno zarad pročišćenja. Brojnost ljudi, kao i količina novca zavise od količine zlata. Taj odnos mora biti doveden u ravnotežu. Zlato i dijamant predstavljaju vrhunac evolucije tzv nežive prirode, odnosno suštinske plodove Zemlje. Zlato je savršenstvo među metalima; dijamant među kristalima. Čovek, budući savršenstvo među bićima, mora biti doveden u red sa proporcijama zlata i dijamanata, jer u suprotnom prestaje da bude izraz tog savršenstva, ispada iz poretka. Prosvetljeni humanizam teži da čoveka postavi u prirodni tok. Pa kako ćemo onda znati ko će biti odabrani, a ko osuđen na nestajanje u novom globalnom holokaustu spram kojeg događaji poput Aušvica deluju kao pokazna vežba? Kakvi će biti kriterijumi novog nacizma prosvećenih despota? Neko će se pitati zbog čega baš mora tako? Može li drugačije, humanije? Odgovor je jednostavan: ne može. Osnovni razlog tome je sama ljudska priroda. Ona je instrument bogodemonske intervencije povratka u korito prirodnosti. Priroda samu sebe ispravlja. Priroda se leči prirodom. Priroda u čoveku leči se sama sobom. To je potpuno pokriven proces, sveobuhvatan i krajnje nasilan.


Doba Vodolije je, dakle, era nasilja. Svaki ljudski akt oličenje je nasilja prema drugima i prema sebi. Uzrok tog sveopšteg hobsovskog hibrisa leži u milenarnom prikupljanju tog naboja koji se u ovom trenutku savršeno poklopio sa enormno naraslom brojnošću čovečanstva. Ta brojnost, zapravo brojnost neupotrebljivih i nesposobnih, nalazi se u korenu potrebe da se ljudsko postojanje na Zemlji dovede u nekakav sklad. Akt povraćaja reda, do sledećeg nereda, jeste nasilje. To je hibris kontrarevolucije, jednog suštinskog obrta koji resetuje istoriju i sve šta ide uz nju. Kada istorija dođe do kraja, bilo bi mudro dati joj novi zamajac. Povodom toga bilo bi uputno citirati Alistera Krolija koji kaže: 
„Reinkarnaciji se zamera da je uzrok naglog povećanja populacije na ovoj planeti. Odakle dolaze nove duše? Nije potrebno da se izmišljaju teorije o drugim planetama; dovoljno je reći da Zemlja prolazi  kroz period kada se ljudi sve više stvaraju iz elemenata. Dokazi za ovu teoriju bodu oči; ni u jednom ranijem periodu nije bilo toliko nezrelosti, nedostatka takmičarskog iskustva, verovanja u nesuvisle formule. (Uporedite nezrelu emocionalnost i lakovernost prosečnog „visoko-obrazovanog“ Anglosaksonca sa pronicljivim zdravim razumom običnog neobrazovanog seljaka.) Danas se veliki deo čovečanstva sastoji od duša koje po prvi put žive ljudski život. Obratite pažnju na neverovatnu rasprostranjenost homoseksualnosti i drugih oblika nedostatka seksualnosti. Postoje ljudi koji ne razumeju, ne prihvataju i ne koriste čak ni formulu Ozirisa. Oni su u srodstvu sa „jednom-rođenima“ Vilijema Džejmsa, koji su nesposobni za filozofiju, magiku, čak i religiju, pa instinktivno bežeći od užasa posmatračke Prirode, koju oni ne shvataju, traže utočište u sladunjavim tvrdnjama kao što su one iznete u Hrišćanskoj Nauci, Spiritualizmu i svim onim tobožnjim „okultnim“ verovanjima, kao i uškopljenim oblicima takozvanog Hrišćanstva.“[1] 
Dakle, iz Krolijeve vizure, veliki broj današnjih ljudi, odnosno ljudskih duša, koje su osnovni pokretački sastojak ljudskih bića, stvaraju se iz elemenata, a ne dolaze sa neba. Zapravo, esencija ljudskih bića, kako vidim, dolazi preko Meseca, Sunca i od same Zemlje. Oni čije esencije dolaze od Sunca su najstariji, najvredniji primerci ljudskog materijala. Oni čije esencije dolaze sa Meseca su opaki, podmukli i zli. Oni čije su esencije sastavljene od zemaljskih elemenata su infantilni na način kako je pokazao Kroli. U mojoj knjizi Doktrina satanizma, sledeći trag svetog Avgustina, podelio sam ljude na tri tabora: božji, đavolji te tabor ništavila. Tako se može povući paralela i sa ovom podelom ovde, na solarni, lunarni i telurski tabor. Kako je brojnost telurskog tabora sve veća, tako je i kvalitet ljudskog materijala sve slabiji. Kako je potrebno obezbediti duše, odnosno pokretačke esencije, za nova ljudska tela koja nastaju usled svetske demografske eksplozije čovečanstva, nekakve kvote koje dolaze sa nebesa nisu dovoljne da se taj rast pokrije. To je razlog zašto ima sve više ljudi sa telurskim, odnosno novim, infantilnim dušama, a što se odražava i na njihov karakter.[2]



Istinita je maltuzijanska izreka da sirotinja rađa sirotinju, ali je takođe istina i da se to dešava zato što neko ko ima moć i bogatstvo teži da uveća svoje performanse pukim uvećanjem tržišta. Aktuelna svetska elita jeste glavni uzročnik i podstrekač demografske eksplozije, naročito trećesvetskih populacija. Masovna vakcinacija, dostupnost hrane i lekova, imali su za posledicu enormni priraštaj stanovništva čiji je model ponašanja tradicionalan, odnosno prokreativan u demografskom smislu. Isprva je korišćen snažan demografski pritisak iz Evrope da se izvrši kolonizacija prekomorskih zemalja, uglavnom američkog kontinenta i u manjoj meri Australije. To sve nije bilo dovoljno. Ljudski materijal Evrope je iscrpeo svoju demografsku vitalnost pa se elita moći okrenula Trećem svetu. Lukrativna očekivanja svetskih elita doprinose nekontrolisanom rastu (virtuelne) novčane mase, povećanju broja stanovnika i sledstveno ubrzanju protoka vremena – a to sve u okviru ograničenih uslova čiji su kapaciteti prenapregnuti. Posledica tog trenda ogleda se u pojavi ciklusa kriza. Bez kriza nema razvoja, misle oni, ali razvoj nije ništa drugo do projekcija. Put ka ostvarenju te projekcije oni zovu rastom. Problem je u tome što je razvoj zapravo izraz poremećaja prirodne ravnoteže. To ne može proći bez reakcije stožerne sile. Zato je bolje sprovesti antirazvojne mere obuzdavanja ljudskog elementa nego biti izložen nepredvidivoj korektivnoj (re)akciji stožerne sile. Budimo uvereni da priroda raspolaže delotvornim sredstvima korekcije svega što iskače iz njenog toka.

Obim ljudske ekonomske i civilizacijske, odnosno tehnološke aktivnosti mora biti usklađen sa količinom plemenitih metala i dragog kamenja koji se nalaze u ljudskom posedu. Sve mora imati svoj zlatni standard. Stvoriti i održati svetski sistem podrazumeva poštovanje kvantitativnih zakona svetskog zlatnog standarda. Berze otud ne mogu trgovati projekcijama i derivacijama već moraju biti svedene na pijace sa konkretnom robom. Kazino mora biti pretvoren u bazar. Tako i u svemu ostalom. Da bi se to desilo neophodno je promeniti smer ljudskih očekivanja. Te promene nema bez promene svesti. Promene svesti nema bez traume. Čovečanstvo se menja nečim nalik na šok-terapiju. Taj put vodi kroz globalni socijalizam. Taj socijalizam uvodi ravnotežu i u domete tezaurisanja bogatstva od strane pojedinca. Time se vrši prevencija gomilanja fantomske moći u rukama pojedinaca i pojedinih porodica. Fantomska moć proizvodi perverzne društvene odnose i fantomsku populaciju sirotinje koja nekontrolisano proizvodi samu sebe te svojom brojnošću povećava ekskluzivnost nečijeg pojedinačnog bogatstva. Društvo je taj faktor koji nekome omogućuje sticanja i uvećanja bogatstva i moći, a ne taj pojedinac sam po sebi. Biti bogat znači biti privilegovan. Bogatstvo više nije u količini zlata, u površini zemlje koju neko poseduje, grla goveda, kamila, konja itd. Danas je bogatstvo virtuelno. Lakše ga je konfiskovati. Otud, društvo ima pravo da takvog pojedinca ograniči u njegovom daljem sticanju i delovanju. S druge strane, društvena elita ima pravo da ograničava društvene preteranosti. Na žalost, takva elita još uvek ne postoji, budući da pseudoelita, koja je došla na vlast uz pomoć sila i metoda kontrainicijacije, revolucionarnim putem i kriminalnom konspiracijom, ne poseduje adekvatna duhovna i psihološka svojstva za takvu ulogu. Dragoš Kalajić to ocenjuje na sledeći način: 
„Procesi koji su započeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljačkaše naroda, bestidnom kupoprodajom plemićkih titula te otuđenjem od Evrope – doveli su do potpunog preokreta klasičnog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovačkog i kriminogenog sloja ljudskog materijala.“(3) 
Dodao bih da su ti procesi započeli znatno ranije, u sam osvit ljudskog bitisanja na Zemlji, te su se dešavali u talasima.





Neko ko nema moć, ko nema novca, ko nema ništa, teško može pojmiti svest, domene mišljenja i delovanja nekog ko sve to ima u velikim količinama. Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment. Zamislite stanje čoveka koji ima samo jedan dolar. Kako i šta taj čovek pojmi o društvenim odnosima, o svetskim pitanjima, o ekonomiji, o bilo čemu? Ako ostavimo po strani izuzetke, i ako se fokusiramo na prosečne ljude tog novčanog ranga, videćemo da neko takav o opštim stvarima svetskog toka ima opšte predstave koje mahom oblikuju mediji. Neko ko ima hiljadu dolara u džepu drugačije vidi stvari od onog sa samo jednim dolarom, kao što neko sa sto hiljada ima sasvim drugačiju perspektivu i mogućnosti. Možemo zamisliti šta se dešava sa čovekom koji raspolaže sa milion ili čak milijardu dolara. Međutim, kako prosečan čovek može pojmiti rezon, delovanja i traganja nekog ko je već osmo ili deveto koleno neke basnoslovno bogate porodične loze, čija se imovina meri milijardama, koji održavaju bliske poslovne, političke i prijateljske veze sa sličnima širom sveta? A kada dođemo do spoznaje da su većina takvih ljudi, putem međuporodične, međuklanovske i međudinastijske „razmene žena“ u nekakvom međusobnom srodstvu, bližem ili daljem, jer para na paru ide, onda zajednički efekat delovanja njihovih interesa neupućenom čoveku može zaličiti na zaveru, ne tek i neku običnu zaveru ograničenog dometa, nego svetsku zaveru koja se dešava u okviru par hiljada ljudi za celo čovečanstvo. Ta veza i transgeneracijska tradicija međusobne saradnje koju prost svet ne može da pojmi, jeste suštinska tajna istorije.

sledeći tekst u tematskom nizu:
Doktrina večnog rasta i svedenborgijanska paradigma



[1] Alister Kroli, Magika, poglavlje Formula svetog Grala; Abrahadabra, Esotheria, Beograd, 2004, str. 208, fusnota 26.
[2] Kada već pominjem karakter, odnosno masovnu promenu karaktera, valja prizvati reči Nikolaja Berđajeva upućene marksistima: „Vi hoćete da umanjite kvalitet ljudske rase, hoćete da iz lika ljudskog iskorenite aristokratske crte – vama smeta aristokratska plemenitost. Na psihologiji uvređenosti, zavisti i zlobe, na plebejskoj psihologiji vi gradite vaše carstvo, vi uzimate ono najgore od radnika, seljaka i intelektualne boemije, i od tog najgoreg hoćete da stvorite bolji život, vi prizivate osvetoljubivost instinkata ljudske prirode. Vaše se dobro rađa iz zla, vaša se tama pali i iz nje dolazi svetlost vaša. Vaš je Marks učio da u zlu i od zla treba da se rodi novo društvo, smatrao je da je pobuna najmračnijih i najnakaznijih ljudskih osećanja put koji tome vodi.“ Nikolaj Berđajev, Filosofija nejednakosti, poglavlje O aristokratiji, Brimo, Beograd, str 108. 
(3) Dragoš Kalajić, Evropska ideologija, Nikola Pašić, Beograd, 2004, str 110.