Friday, March 4, 2016

Ahrimanska kosmologija


Ako univerzum posmatramo strogo materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog Univerzuma jeste Ništavilo, unutar Univerzuma takođe jeste Ništavilo. Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se Ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog Univerzuma, ujedno i faktor koji sam Univerzum čini univerzalnim. Na tragu Heraklita, vidim Univerzum kao arenu večite promene. Univerzum, uzrokovan ili pokrenut Ništavilom, postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri pomenuta dva pola Ništavila: infinitezimalnom i infinitivnom. Osim što je pokretač i generator Univerzuma, Ništavilo je i uslov univerzalne dinamike i egzistencije, odnosno dinamike egzistencije. Imam na umu Ništavilo kao Prostor, kao prazninu, kao ništa koje teži da bude ispunjeno. Iz perspektive samog Prostora, beskraja metakosmičkog Ništavila, Univerzum je posve irelevantna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina disperzija u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama Prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, Univerzum se gubi u veličini.

Ništavilo je, dakle, spoljni uzrok dinamike i egzistencije Univerzuma, ali s obzirom na strukturu i uslovljenost te dinamike/egzistencije, Ništavilo je i njen unutrašnji uzrok. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je demijurg, prvi pokretač, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Mitsko Koplje Vremena bačeno u arenu Univerzuma jeste demijurg dinamike. U knjizi Astrološki i hermetički spisi, čuveni astrolog sa Korčule, Mile Dupor, povodom toga je rekao da se sva materija u svemiru može pretvoriti u energiju, te da se sva energija može iscrpiti radijalno bežeći kroz prostore. Na kraju se i sam prostor gubi u bezdanoj dubini Vremena. Međutim, to ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali svakako da ostavlja mesta za kontemplaciju o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu Ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet Ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je otud poput kaleidoskopske igre svetlosti, mimikrija te iste svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji nema veze sa postojanjem kao takvim.



Postojanje podrazumeva mehanizam dekonstrukcije. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi Univerzuma, u njegovim unutrašnjim antagonizmima, a što zvuči veoma dijalektički. Univerzum bi stoga mogao biti i samonikli dijalektički proces sa fatalnim i konačnim ishodom, onda kada se vreme i prostor međusobno isprepletu i progutaju u megaperspektivama velikih brojeva. U tom slučaju  demijurg bi bio neko sekularan, svetski, te ne bi bio deus otiosus ili Veliki Arhitekta koji kreativno stoji po strani, već neko drugi i drugačiji, neko prisutan i uvek aktivan.

Vidimo dakle kako je ishodište dijalektičkog procesa trajanja Univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Konstitutivni elementi Univerzuma teže međusobnom razlazu, razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u njeno početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene primordijalnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi i odnosima Univerzuma, njegovi konstitutivni elementi teže slobodi čije ostvarenje u odnosu na celinu predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti, svakog dela Univerzuma, svakog kvanta svetlosti i energije koji nije utekao datoj izvesnosti. Oslobodilačka, revolucionarna i emancipatorska težnja konstitutivnih elemenata Univerzuma jeste Entropija, obrt ka unutra, implozija tvari u eksploziji sveukupnosti. To je taj mitski Hronos-Revolucija koji proždire sopstvenu decu, zli Saturn, strašan reptil. Entropija je potvrđivanje Ništavila kao imanentne sile, sudbonosnog i determinišućeg prisustva/odsustva, kao suštine, kao alfa i omega, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja.


Ništavilo je mit koji svakodnevica osvedočuje te ga čini uvek aktuelnim. O tom mitu svedoči Dekadencija, svedoči svaki proces i svaka struktura. Prirodan hod, inercija Univerzuma ka Ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte Entropije i Dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na mikronivou uzrok, uzor i generator sveopšte Entropije i Dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima. Reč je o makrokosmosu i mikrokosmosu, o infinitivnom i infinitezimalnom, o tamnoj boginji Prostora i nevelikoj krilatoj kugli svetlosti i svesti. Infinitezimalno krilato sunce Hadit egipatske tradicije stoji nasuprot infinitivne boginje Nut. Spermatozoid stoji spram jajne ćelije. Plankton spram kita. To je prava mera odnosa svetlosti i tame, muškog i ženskog, suštinska istina života i smrti.  

Dekadencija počinje uporedo sa početkom trajanja samog Univerzuma. U ljudskom svetu počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je egzistencija, u većini slučajeva, dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire, nestaje. Egzistencija, dakle, nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja. U većini slučajeva egzistencija sama po sebi jeste Dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji tvrdi da je grešan jer postoji, odnosno da je grešno sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. Verovatno je da bi i obrnuto tvrđenje, shodno tom gledištu, bilo ispravno. U svetlu ove kosmologije, biskupov iskaz bio bi malo modifikovan, a što bitno ne menja stvari, u: dekadentan sam jer postojim. Da ne postojim, verovatno ne bih bio dekadentan, tj propadljiv, sklon kvarenju svake vrste, te konačno sklon rastakanju i smrti. Dakle, prirodno je biti dekadentan, odnosno prijemčiv degeneracijskim težnjama i procesima, ali je takođe prirodno težiti suprotnom, težiti ne biti takav, nameravati nasuprot propadanja i umiranja. Prirodno je odupirati se sopstvenoj prirodi, kao što je prirodno prepuštati joj se. Vidimo da prirodnost uopšte nije pouzdan kriterijum poželjnosti ili opravdanosti neke akcije ili stanja.



Sve nas ovo navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz Raja (Knjiga postanja). Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja Dobra i Zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile, verovatno zamenivši do tada aktivan duhovni vid. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili  tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se prekidač verovatno nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok svakolike dekadencije i „grešnosti“ ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskoj doktrini, kazna za greh – smrt.

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos (Red), već Haos (Nered). To što Univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao Haos koji funkcioniše po određenim principima. Principi Haosa su jedino šta je kosmično u Univerzumu. Kosmos je, u hijerarhiji principa i sila Univerzuma, podređen Haosu, nalazi se u funkciji svrhe Haosa. U Univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te u funkciji potonje destrukcije. Svaki Napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte Dekadencije i uništenja. Cena Napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema Napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni Napretka. Iako deluje neprirodno Napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje Napredak vuče sa sobom takođe prirodno; ionako će sve, bez Napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja fundamentalnih sila Univerzuma, biti uništeno. Međutim, bez obzira što je prirodno suprotstavljati se uništenju, nije prirodno suprotstavljati se Napretku, bez obzira što ovaj sa sobom nosi uništavanje. Suprotstavljati se Napretku, osim što je neprirodno, to je i neumno, nemoralno. Nemoralno je suprotstavljati se Napretku čak i kada ovaj, osim uništavanja, sa sobom nosi i nemoral. Napredak je instrument Haosa, ali povrh toga je i malo ostrvo Kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma, Hadit za koji se jedino možemo uhvatiti u beskrajnom okeanu Nuite.



Kao dinamična, dekadentna, fatalna i konačna, egzistencija je Proces. Egzistencija može biti nedekadentna i neprocesualna jedino u slučaju da je osnovno načelo Univerzuma Kosmos. U Univerzumu čije je načelo Kosmos, svaka egzistencija jeste večna, nepropadljiva. U odnosu na definiciju egzistencije kao Dekadencije, kao entropijskog fatalnog procesa, jasno je da egzistencija u Univerzumu Kosmosa nije egzistencija. U takvom Univerzumu egzistencija bi bila statična, a svaka dinamičnost imala bi relativan karakter te bi bila u funkciji osnovnog načela tako ustrojenog sveta. Uništenje bi bilo u funkciji stvaranja. U tim uslovima Napredak bi bio beskonačan i umesto uništavanja donosio bi stalno stvaranje i regenerisanje. Takav kosmičan Univerzum jeste jedna idealna služba koja pruža mogućnost stalnog napredovanja. Ipak, takav Univerzum ne postoji, što međutim, ne negira teorijsku postavku religije, već je potvrđuje. Jedino ispravno verovanje jeste verovanje u ono što ne postoji, jer da postoji, bilo bi shodno tome, dekadentno, smrtno, propadljivo, podložno negacijskim silama Ništavila i argumentima svetog Avgustina. Pogrešno je verovati u nešto što postoji. Sve što postoji pre ili kasnije prestaće da postoji, svojom ili voljom same prirode. Zato verujmo u ono što ne postoji, ako ni zbog čega drugog ono bar zato što to, budući da ne postoji, ne može biti uništeno, ne može biti propadljivo. Ovo poslednje daje mesta tvrdnji da je na neki način realnije ono što ne postoji od ovog što postoji. Vera opredmećuje, ali i izopačuje. Vera u Ništavilo nije poput vere u religijske izmaglice svetih knjiga.

Kosmični Univerzum, budući da ne postoji, na neki način predstavlja sveukupnost nepostojanja. Nepostojanje jeste dimenzija nekakve paraegzistencije koja nije Proces – dekadentan i fatalan. Iako predstavlja sveukupnost neegzistencije, kosmični Univerzum (kao alternativni svemir B) i Ništavilo nisu isto. Ništavilo je kao beskrajnost Prostora utopljenog u ambis Vremena ipak realnost. Nepostojanje podrazumeva (ne)određene sadržaje kojima nije svojstveno prostor-vremensko manifestovanje. Nepostojanje bi takođe mogli da odredimo i kao neostvarenu egzistenciju, kao nešto što nema dovoljno energije da bi postojalo ili čija energija nije kompatibilna sa postojanjem, sa egzistencijom kao takvom.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Naime, takav utisak stičemo zbog relativno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam čitavog života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta datog dualiteta. U otvorenom svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste iluzija, odnosno posledica prisustva ogromnog izvora svetlosti i toplotne energije, tj Sunca. Tama je, dakle, nešto mnogo realnije, istinskije na neki način, jer prethodi svetlosti, a i nastupa automatski kada izvor svetla nestane ili se ugasi. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije Prostora i Vremena. Kvantitativna superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava realniju sliku prirode sveta, nalazi svoju refleksiju u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko Zlo, niti svetlost podrazumeva Dobro. To su ljudski „stereotipi“.



U ovom Univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski „lanac ishrane”. Jedan od tih stereotipa jeste onaj koji drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu a svetlost i ono što je istorijski ili mitološki mlađe muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik snage javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. (U tom smislu je Oto Vajninger posve u pravu kada tvrdi da apsolutna žena nema Ja). Postao, i zato stalnom propadanju izložen je muškarac. U sferi fizičkog života muški princip stoji na drugom mestu, on je podređen ženskom principu. U tome ginekokratija ima svoj uzor i svoje utemeljenje. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz generacija. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jednaka pramajka. 

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj momenat kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o kvantitativnoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, recimo, u knjizi Metafizika seksa, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Jedino što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što analogno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno fenomenu.



Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. To i današnja nauka može da potvrdi, ali ne može da dokaže otkud svetlost. Stoga se moderna nauka vraća na drevne mitove čije praktične konsekvence i potonje realizacije kategorički negira; vraća se na primordijalno kosmičko jaje iz čega je sve proisteklo. Međutim, bitno je pitanje kako nešto što je pasivno, nemanifestovano, što je ništavilo, a u fizičkom smislu vakuum, iznenada biva manifestovano, aktivno, biva prokreativna i životvorna svetlost? Otkud primordijalno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku silu, veoma aktivnu silu koja stvara energetske forme mešajući svoju sa nemanifestovanom energijom Ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu, odnosno svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno monoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste bienergetskog porekla. Poreklo prokreativne sile otvara čitav niz rasprava, čak bi mogli biti odvedeni u pravcu da tvrdimo kako je to Bog, što naravno, ne znači da su teorija i praksa aktuelnih i uopšte istorijskih religijskih formi ispravne i opravdane.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.